DA je kralj Petar Prvi, kojim slučajem, živ... Onaj, kralj od naroda neotuđeni vladar koji se, kako beleže hroničari njegovog vremena, posle izvojevane slobode i vraćenog dostojanstva Srbiji, upokojio u gvozdenom krevetu, u poderanim vunenim čarapama... ko zna šta bi kazao, suočen sa činjenicom da se na njegovom grobu i grobu njegovih potomaka, u crkvi koju je ostavio rodu, naplaćuju ulaznice...

Ko zna šta bi kazao? A, kakav je bio, prva misao pada nam na pamet, digao bi onaj štap na koji se oslanjao posle albanske golgote koju je prošao, delom, na volovskim kolima, i razjurio kesedžije. Razjurio ih, ma ko da su.

Evo nas na Oplencu, u Zadužbini koju je srpski, narodni kralj, po testamentu, ostavio naslednicima i svom, srpskom rodu.

Božanstvena uzvišica. Odavde puca pogled na sve strane Šumadije. Zatičemo tridesetak turista na izlasku iz kraljeve crkve-mauzoleja. Po fizionomiji, zaključujemo da su - iz daleka.

- Singapurci - kaže turistički vodič i prevodilac „sa licencom“, Miloš Jeftović.

Pada kiša, aprilska. Iznenadna, posle toplih prolećnih dana, neuobičajeno toplih za ovo doba godine. Termometar pokazuje tek šest stepeni iznad nule. Drhte turisti. Nisu se nadali susretu sa prevrtljivom, ovdašnjom klimom.

- Ulaznice? Da... Platila je agencija od koje su tražili da u njenoj organizaciji posete i Oplenac - pokazuje račun vodič i „licencirani prevodilac“. - A, PDV? Ja se u to ne razumem. Pitajte agenciju.

I mi želimo u crkvu-mauzolej u kojoj svi koji danas ovde stignu žele da se pomole svecima i poklone slavnim Karađorđevićima.

- Imate li ulaznicu - pita zaista ljubazna devojka na ulazu u crkvu-mauzolej. I, začuđena je što smo se drznuli da bez ulaznice kročimo.

ŠTA KAŽE CRKVA NASTOJANjE „Novosti“ da dobije bilo kakav odgovor od nadležne Eparhije šumadijske, u čijem je sastavu Oplenac, danima je bilo bezuspešno. Zasada, imamo razumevanja. Ovo su veliki, vaskršnji dani. Tražićemo odgovore u danima koji slede. Kao i viđenje čitavog problema Zadužbine, koji nam je, u tek nekoliko reči, sublimirao jedan od zaposlenih: „Ne pitajte šta misli crkva, pitajte šta misli Katarina na Dedinju. Zaposleni su s te strane uplašeni.“

- Nemamo ulaznicu. Gde da je kupimo? - usledio je odgovor:

- Vratite se na kiosk, tamo ćete je dobiti...

A kiosk je na platou ispred belog, veličanstvenog hrama u kome počivaju... rodonačelnik Karađorđe i svi njegovi potomci, do potonjih, nedavno prenetih iz tuđine u otadžbinu za kojom su žudeli i u kojoj danas počivaju. U miru. Ili, u nemiru?

Na kiosku, ispred hrama, lepo piše, latinicom: „Za posetu Zadužbini 300 dinara za odrasle. Za decu - 200.“

Šta se u ovu tarifu sve ubraja? Poseta crkvi-mauzoleju. Karađorđevom konaku. Kraljevoj vinariji. Kući kralja Petra Prvog...

U hotelu, ispod, plaća se sve što popijete i pojedete. Ali, zašto je kiosk postavljen upravo ispred ulaza u crkvu, u koju svako ko ovde stigne želi najpre da uđe. Pitamo se: zašto „mesto naplate“, na kojoj je jedino istaknuto i ovo: „uzmite račun“, nije postavljeno na ulazu u ovaj, kako u Zadužbini kažu, „Kompleks Karađorđevića“?

- Da li biste nama, kao što vidite odraslima, pa i omatorelima, naplatili samo jedan deo od ulaznice, jer želimo da posetimo samo crkvu-mauzolej - pitamo službenicu koja se, po izrazu lica, očigledno našla u čudu.

- To do sada niko nije tražio - odgovorila je.

- A da li su posetioci ikada do sada negodovali zbog naplate ulaska u hram - pitamo.

- Pa... Mi za to nismo nadležni...

Šest reči?! A, skica za čitav roman! O nama, nažalost!

Zašto - nažalost? Zato što je odgovor dopunjen ovakvim putokazom: „I u Vatikanu se naplaćuje. U Sikstinsku kapelu ne možete dok ne platite.“

Čoveče, gde smo mi ovo? Ko smo? Reči s početka teksta, sasvim smo sigurni, ovde dobijaju pun smisao.

Idemo dalje... Kuća kralja Petra. Ovde prodaju i vino iz kraljevskih podruma, oplenačkih. Cena od 660 do 990 dinara po flaši od nula sedam. Interesantni brojevi. Sve same šestice! Tu su i knjige. Video-zapisi. I, šta sve tu nema. Zastajemo, pokoji sekund, tek toliko da ne promaknemo dežurnoj, koja najpre pita: „A ulaznice?“ Dodala je i da je „zabranjeno snimanje, bez odobrenja“.

- Želimo da kupimo vino - govorimo.

- Može - odgovorila je.

- A može li fiskalni račun?

- To je u kiosku...

- Na sve strane prodaja, samo fiskalni na jednom mestu - primećujemo.

- Zbogom - odgovorila je.

- I tebi - kazali smo.

Foto Vojislav Danilov

Prelep je Oplenac. Sve što hvatamo pogledom blaži gorčinu viđenog i uverenog. Vraćamo sećanja. Prelistavamo memoare Petrovih sina i unuka, Đorđa i Tomislava. Tragamo. Da li je igde i kada neko od njih naveo, i u naznakama, tarifu za posetu ovom pokloničkom i slavnom parčetu Srbije. I, ne nalazimo ni reč. Jednu jedinu reč.

Konak vožda Karađorđa.

Iz Kragujevca brat doveo sestru, sa ćerkama. Ona je odavno u Belgiji. Ćerke su joj tamo rođene. Slabo, gotovo da ne govore srpski. Njih četvoro platilo je, ispred crkve-mauzoleja, hiljadu dinara. Da ponesu u sećanju parče istorije. Plus put od Kragujevca... A sendviče su poneli.

- Ne žalimo što smo platili - kaže brat, Živan Ilić. - Toliko, barem, možemo ovde da ostavimo. Darovali smo i ikone. To je želja sestre. Za zdravlje njenih kćeri.

KOME POLAŽU RAČUNE U CENTRU Topole, skromna, gotovo neprimetna zgrada opštine. Ovde „stoluje“ Dragan Jovanović, predsednik ovdašnji. Čovek sa najviše narodnog poverenja, minulih osam godina.
- Reaguju ljudi iz dijaspore, primio sam nebrojeno potresnih pisama i pitanja zašto se naplaćuju ulaznice u crkvu i mauzolej - kaže nam Jovanović.
- Zalagao sam se da se to pitanje elegantnije reši, ali sam bio usamljen. I, nije tačno da im niko ne pruža ruku. Opština godinama pomaže, iz Zadužbine ne stižu izveštaji gde su te pare utrošene. Kao član Upravnog odbora Zadužbine tražio sam, posebno, da se naplata ulaznica elegantnije i ljudskije reši. Predlagao sam da se kiosk sa ulaznicama postavi ne na ulazu u crkvu, već na ulazu u ceo kompleks Karađorđevića. Nije bilo odgovora. Tražio sam, takođe, da se napravi presek stanja: koliko se dobija, a koliko se troši. Koliko je zaposlenih, koliko imaju službenih automobila. Nikakvog odgovora!

I na ulazu u Konak, ponude su razne.

- Koliko koštaju „Memoari“ Tomislava Karađorđevića - pokazujemo na lepo opremljenu knjigu, u crno-beloj tehnici.

- Tri hiljade i petsto, možete da kupite i ovde, ali i u Petrovoj kući - kaže kustos u Konaku vožda Karađorđa. - Imamo i vina, pa izaberite.

- A možemo li da dobijemo fiskalni račun - pitamo.

- Ne! Muzeji su oslobođeni fiskalizacije - odgovara kustos.

- A jesu li oslobođeni od plaćanja, evo, ovih „Memoara“ - primećujemo glasno... I, stiže gotovo istovetan odgovor, koji smo već čuli:

- Mi za to nismo nadležni.

Upravnik Zadužbine Dragan Reljić, dan pre naše posete, „Novostima“ je kazao ovako: „Mi (Zadužbina), prepušteni smo sami sebi. Niko ne pomaže. I snalazimo se.“ A, na pitanje naplate ulaznica u crkvu-mauzolej, uz našu prostodušnu saglasnost da je „u redu da se naplate posete muzeju, to jeste Konaku, vinariji i ostalom“, odgovorio je: „Ne, o tome nemojte da pišete...“

Zašto je upravnik Zadužbine zavapio da se ne piše o ulaznicama u crkvu-mauzolej? Ko je, ako je sve u redu, doneo odluku da se taj ulaz naplaćuje? Da li je moguće da i ova Zadužbina živi i opstaje samo zahvaljujući posetama i naplati od ulaznica? Šta kaže opština koja teži da ovo mesto molitve i poklonjenja, jednom, postane „srpski Versaj“, biser srpskog turizma. Kome, ovi iz Zadužbine, polažu račune od naplate posetama? Kome plaćaju porez, ako se sve, pa i relikvije i pisani dokumenti plaćaju iz ruke u ruku. Zašto je, uopšte, naplata ulaznica u crkvu-mauzolej „top sikret“ tema... ako je sve u redu.

- Neću da platim, vraćam se kući - kaže Jovica Maksimović, koga zatičemo ispred crkve. - Doputovao sam iz Republike Srpske, kod rođaka. Poželeo sam da vidim Oplenac, posetim grobove Karađorđevića. Vratili su me iz crkve, nisam imao ulaznicu.

Ostaje slika: Jovica Maksimović ispred biste kralja Petra Prvog, pred njegovom kućom koju je ostavio potomstvu i narodu.

Spuštamo se u centar Topole. Hladno je. Da li je hladnije spolja ili oko srca? Ostaje, iznad, božanstveni Oplenac. Bela crkva, kraljeva, u koju Jovica, prevalivši nekoliko stotina kilometara, nije uspeo da uđe. Možda je i imao tih 300 dinara... I da nije, dali bi mu rođaci. Ali, nije želeo da čuje tiradu čuvarke na ulazu: „Ne možete bez ulaznice“.