NA stotu godišnjicu od stvaranja epohalne teorije o klimatskim promenama, Udruženje „Milutin Milanković“ odlučilo je da svetskom naučniku i najcitiranijem srpskom akademiku u svetu, ovog proleća podigne prvi spomenik u Beogradu. Istovremeno, u Budimpešti će na zgradi u kojoj je Milanković živeo kao pritvorenik do 1919. godine biti postavljena spomen-ploča.

- Naša obaveza je da negujemo uspomene na patriotska i naučna dela Milutina Milankovića, koji je bio vojnik u Balkanskom ratu i zatočenik Austrougarske od 1914. punih pet godina. Nije potpisao deklaraciju o lojalnosti nemačkim okupatorima 1941. godine, a potom nije iskazao ni lojalnost komunističkim vlastima, zbog čega je bio proglašen za nepodobnu osobu - otkriva Slavko Maksimović, predsednik udruženja, patriotsku stranu lične biografije velikog naučnika.

Milanković je rođen kao austrougarski državljanin u Dalju, 28. maja 1879. Njegova porodica potiče sa Kosmeta i u Slavoniju se doselila u poznatoj seobi Srba pod vođstvom Arsenija Čarnojevića 1690. godine. Školovao se u Beču i zaposlio kao građevinski inženjer. Projektovao je bečki vodovod, rekonstruisao veliku katedralu i gradio zgrade u austrijskoj prestonici. Živeo je ukupno 33 godine u Austrougarskoj. Na poziv Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković je napustio unosni posao u Beču i prihvatio mesto profesora primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu.

- U Vaznesenjskoj crkvi 14. juna 1914. godine Milanković se oženio Hristinom Topuzović Tinkom, operskom pevačicom. Brodom „Gizela“ su otputovali u Dalj da provedu prvi deo medenog meseca. Hteli su potom da odu u Ženevu. Međutim, kada je izbio Veliki rat, Austrijanci su uhapsili mnoge znamenite Srbe, pa i Milutina Milankovića. Lokalni žandar je u Dalju odbio da mu stavi lance na ruke, pa su zajedno fijakerom otišli u osiječki zatvor gde je utamničen kao ratni zarobljenik - priča Slavko Maksimović.

Srbi hapšeni po naređenju bečkog dvora iz straha od njihove pobune, smeštani su u staru kasarnu u selu Turanj kod Osijeka. Tu je Milanković bio pet nedelja, a potom je prebačen u logor u Karlovac, a odatle u nežidersku kasarnu mađarskih husara, koja je pretvorena u zarobljenički logor za Srbe. U zatvoru Milutin Milanković ležao je na podu, na slamarici, među dvadeset uhapšenih srpskih intelektualaca i jeo hranu sa logorskog kazana. Novi zatvorenici, pristigli iz Srbije, pričali su mu o zverstvima austrijske vojske u otadžbini, što ga je vidno uznemirilo. Logor Nežidar je kasnije postao stratiše Srba, na čijem groblju je sahranjeno više od 1.000 ratnih zatvorenika.

Maksimović objašnjava da su Mađari, za razliku od Austrijanaca, pokazali poštovanje prema Milankoviću. Dali su mu kabinet u Akademiji nauka i posao u Centralnoj meteorološkoj stanici. Koristio je univerzitetsku i gradsku bilblioteku. Rad mu je ublažio patnje i omogućio susret sa Srbima u Budimpešti u kafani „Kontinental“, danas restoranu „Parlament“.

Milanković je pet godina proveo u austrougarskim zatvorima. Vratio se 1919. u Beograd istim brodom „Gizela“, kojim je posle venčanja otišao u Dalj. Tom prilikom je iz Budimpešte preneo kompletnu dokumentaciju „Srpske banke“ i tako spasao njenu imovinu u Austrougarskoj. Postao je član vojne delegacije Srbije i učestvovao je u pregovorima sa Bečom.

Austrougarski logor

PRAUNUCI U AUSTRALIJI

MILANKOVIĆ je bio astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer građevine, pronalazač, prvi doktor tehnike među Srbima, univerzitetski profesor i književnik. Prvi je izradio kartu klimatskih promena i kalendar.

Svetska nauka ga je uvrstila među pet najvećih naučnika 20. veka, a NASA među 15 umova svih vremena koji su se bavili planetom. Umro je 1958. godine u Beogradu. Njegov sin Vasilije je preminuo 2003. u Australiji, gde danas živi dvoje Milankovićevih unuka i praunuci.