Srbi u Makedoniji: Sad nam je najteže

M. Marković - M. Stančić

28. 12. 2013. u 21:31

Reporteri „Novosti“ sa Srbima na Skopskoj Crnoj Gori, čuvarima vere i tradicije (5): Na sto vatri se pečemo. Najvrelija je ona našeg međusobnog razdora

SAZIDAĆU crkvu svoju i vrata pakla neće je nadvladati.

Tako je u jevanđelju. I, tako su svetinje podizali davni preci Srba u ovovremenoj Skopskoj Crnoj gori. Manastiri svedoče trajanje od 11. veka.

Odolevaju drevni spomenici, ali je pakao u dušama potomaka zadužbinara i graditelja.

- Upravo sam se vratio iz Skoplja. Bolje i da nisam. Da mirno živim sa slikom rulje koja kidiše na Dušanov spomenik... ne mogu.

Ovako govori Kiro Pirković, selo Kučevište, epicentar Skopske Crne gore. On sumnja da će se spomenik srpskom caru, u njegovom prestonom gradu, održati. Da će poživeti.

- Policija je postavila straže. A ja se pitam: ako se tako čuva spomenik srpskom suverenu, šta da očekuje i čemu da se nada njegov narod? Udar na spomenik je poruka nama.

ZAVET PRECIMA Srbi u Skopskoj Crnoj gori, uz svoje drevne svetinje, proslavljaju sve pravoslavne praznike. Od Božića, Svetog Save, Đurđevdana, Vaskrsa i Vidovdana, sve porodične krsne slave, kao i svetkovine drevnih crkava i manastira. - To je najmanje što možemo da bismo se odužili precima - kaže Kiro Pirković. - Ali, to je samo deo duga našim korenima. Izdanci su najvažniji. Kad to kažem mojim Srbima, oni mi odgovaraju: kako je to moguće u sirotinji. Ja im uzvratim: ako smo sirotinja, nismo nikogovići.

Kučevište, na dvadeset petom kilometru od Skoplja. Od Skoplja, u brda. Ovde je najveća koncentracija srpskog življa u regiji Skopske Crne gore. Duboki koreni trajanja vere i naroda, tradicija i običaja. Danas su sa svih strana opkoljeni albanskim življem. I sve opkoljeniji.

Doputovali smo u sami suton. Univerzitetski profesor Bora Ristić nam je putokaz dao u tri reči: „Potražite Kiru Pirkovića.“

Kapija - otključana. I svi Pirkovića ovde znaju.

- Jeste otvoreno, ako se do praga dolazi s lepim namerama - dočekuje nas Kiro Pirković. - S lošim, nema preko praga. Zato, odavno, ovde mnogi ne dolaze.

Imanje je omeđeno srpskim trobojkama. Niko ih, nikad, nije ni pokušao da ukloni. Niti, zasada, kome smetaju srpski barjaci.

- Pod ovim zastavama se, na Solunskom frontu, borio moj otac Stojiljko Pirković. Čuvam Karađorđevu zvezdu i Albansku spomenicu. Pod ovom zastavom je upokojen. Pod istom... želim i ja. Da živim i da umrem. Kome bi to smetalo...

Pokazuje fotografiju oca, solunca, sa odličjima na prsima.

RAMPA BRANKOVIĆIMA Srbi u Kučevištu su vazda glasali za svoje predstavnike u Skoplju. Glasali, kažu, i izgubili nadu. - Dođu, oka od njih ne možeš da otvoriš pred izbore - govori Pirković.
- Posle, od njih ni traga ni glasa. Kučevište im nije ni u malom prstu. Prilepili se za većinsku, vladajuću koaliciju, na nas zaboravili. Participiraju sa svakim živim. I mi moramo da podignemo rampu za te, naše, Brankoviće.

- Ne kažem da ne poštujem Makedoniju. Bože sačuvaj. Sve dok ona poštuje mene, poštujem i ja nju. To ne znači da treba da ćutim, da je Srba ovde u Kučevištu, ali i u celoj državi, sve manje. Da je teško, sada najteže, da sačuvamo identitet. Na sto vatri se pečemo da bismo opstali kao narod. S jedne strane Bugari, sa druge Albanci... ma, sa time se suočavaju i Makedonci... I treba da nas razumeju.

Na vidiku zarumenelo nebo. Iz nesvakidašnjeg, nebeskog kolorita, koji se spušta na Kučevište, izranjaju slike srpskog trajanja. Ali, i nestajanja. Pred nama stare kuće, gotovo u ruševinama. Malo je, na ovim temeljima - novih građevina. Iznad svega, izdižu se manastiri Nemanjića.

- Ovde je svaki kamen istorija - govori nam Pirković.- Manastiri iz 11, 12. i daljih vekova. A urušene kuće, svedoci su naših seoba. Veliki je pritisak na naš narod bio, a i sada je. Nekada je to otvoreno, a sada je prikriveno. Uteha je, za nas koji svemu odolevamo, da je ove godine u osnovnu školu, u Kučevištu, upisano osamnaest đaka u nastavu na srpskom jeziku. Do sada ih je bilo jedva četvoro-petoro.

Prema Ustavu države Makedonije, podseća Pirković, Srbi, kao i druge zajednice, imaju pravo da svoju decu školuju na jeziku naroda kome pripadaju.

Svetlana i Kiro

- Tačno, ali je pitanje kakva im je perspektiva - kaže Pirković. - Ako se udara na Dušanov spomenik, ako se pritiskaju da im prezimena ne završavaju na „ić“ nego na „ski“... kako se to zove nego pritisak. Mi, Pirkovići, nikad nismo imali dilemu. Kakav nam je bio put, nije ovo lična priča... Sticajem okolnosti, upućeni ste na mene. Ali i mnogi Srbi žive istu sudbinu.

Govori nam, potom, da je uz krsnu slavu porodice, dan Svete Petke, preuzeo još jednu, Svetog Savu, na koju su, kao školsku slavu, dobili pravo svi Srbi u Makedoniji.

- Da, ali ja je slavim u svojoj kući. To je nešto drugo. Tada pozovem sveštenstvo ili monaštvo naše, Srpske pravoslavne crkve, da osveštaju kolač i žito. Započnemo sa molitvom. To je čin kojim odajem priznanje žrtvi i podvigu istrajavanja u liturgijskom i kanonskom jedinstvu sa SPC. Pozovem ljude da se okupimo i družimo, da se ne otuđujemo. I kažem im: ako si Srbin, prigrli svoju veru, a poštuj tuđu.

Dugo je Kiro Pirković vagao da progovori o ovoj najvrelijoj vatri srpskog bitisanja u Makedoniji.

- Skopska Crna gora je Sveta Gora srpskog naroda u Makedoniji. A čujete li vi zvono iz drevnih manastira? Ne čujete! Naš narod se podelio: jedni idu uz srpske sveštenike, drugi uz makedonske. A ista vera. Jaz je i u telu i u dušama. Nevidljivi. Raspolućeno srce! Raspolućen um i prsti na jednoj ruci. Znate li vi kakav je to bol. To je ta vatra, najjača, na kojoj se mi pečemo.

Mogu li da se ujedine Srbi u Makedoniji, njihova udruženja, za interes vaskolikog srpskog korpusa, pitamo Kiru Pirkovića. On ovako odgovara:

- Ne znam... će se borimo... pa šta nam bude.


(Kraj)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Издржи, Ћиро!

18.10.2014. 13:41

Давно, 1978, док сам служио војни рок, причао ми је другар из Македоније, Бугарин Ангелов, да у Скопљу и околини старији људи говоре српским дијалектом (напр, не кажу "раците и нозите" него "руки и ноги"). И да они (Бугари) нису на презимена додавали -ски, а да је много Срба то учинило. Гледао сам и последњи попис у МК. У многим селима има још само по неколико становника са презименом на -ић. И то само старе удовице. Али, шта је са њиховим потомством, немогуће је да су све оне биле нероткиње?