Ispovest: U Srbiji nisam čuo ni reč mržnje ili besa

Leonardo Rašica

15. 12. 2013. u 21:30

Leonardo Rašica, praunuk Diane Budisavljević: Upoznao sam Dianinu decu. Sećaju se stravičnih ustaških zločina, iz njih ponekad izlazi tuga, možda osećaj nepravde, ali nikada ogorčenost

PROŠLOG meseca primio sam Orden carice Milice iz ruku njegove svetosti patrijarha Irineja, plaketu od premijerke Republike Srpske Željke Cvijanović i Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić koju mi je uručio savetnik predsednika Srbije Oliver Antić - tri predivna simbola zahvalnosti i priznanja za akcije moje prabake Diane Budisavljević, koja je spasla 12.000 dece iz logora smrti između 1941. i 1945.

Kada razmislite o značaju i veličini njenog dela gotovo je neverovatno da sam čak i ja, njen praunuk, za to saznao tek kada sam imao gotovo 30 godina.

Prošlo je više od deset godina otkako sam prvi put čuo za Jasenovac.

Moja baka Jelka, Dianina najstarija ćerka, nije imala običaj da mnogo govori o delima svoje majke. Jednom mi je, onako usput, pomenula da je njena majka spasla "neku" decu tokom Drugog svetskog rata. Bio sam tada tinejdžer i mislio sam da je možda reč o troje ili četvoro dece, petoro najviše.

Kada je 2002. godine baka doživela moždani udar, morali smo da je preselimo, i ja sam, sređujući njene stvari, naišao na isečak iz starih novina iz Jugoslavije, objavljenih osamdesetih godina, u kojem se govori o Diani Budisavljević, Jasenovcu i hiljadama spasene dece. Toliko sam mogao da razumem čak iako nisam poznavao nijedan od slovenskih jezika.

Stupio sam u kontakt sa grupom preživelih logoraša iz Jasenovca u Sjedinjenim Američkim Državama i dogovorio se sa predsednikom i osnivačem udruženja Barijem Litučijem da mu pošaljem članak. Kada su, dva meseca kasnije, na svom sajtu objavili prevod teksta na engleski, bio sam zapanjen onim što sam saznao. Od tada sam počeo da strasno čitam sve što ima veze sa događajima u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, kao i sa onim što se događalo ranije i što je moglo dovesti do tako stravičnog krvoprolića.

Do tada sam već bio pisac i imao dve objavljene knjige, pa je bila nekako prirodna moja odluka da jednog dana napišem knjigu o svojoj prabaki Diani. Ipak, ponekad sam mislio da možda neću biti sposoban da napišem takvu knjigu. Patnje žrtvava bile su suviše jezive, zločini zastrašujući, nepojmljivi, gotovo neverovatni čak i za ljude koji su bili upoznati sa holokaustom Jevreja na teritorijama koje su držali nacisti. Mislio sam da će biti depresivno, zastrašujuće iskustvo pisati takvu knjigu.

Pored toga verovao sam da nikada neću imati pravo da napišem tako nešto, a da pre toga ne odem u Evropu i razgovaram sa specijalistima, istoričarima, novinarima (što više i različitije, to bolje; nikada nisam previše polagao u jednostrana tumačenja) i očigledno nisam mogao da napišem knjigu, a da ne sretnem nekoga od dece spasene iz logora.

Ali, mislio sam da će čak i susret sa "decom" biti deprimirajuće iskustvo. Očekivao sam da će neki biti ljuti, neki tužni, većinom ogorčeni.

Konačno sam došao u Beograd u oktobru. Moj prvi susret bio je sa Ostojom Guskićem, jednim od Dianine "dece". Primio me je u svom domu i pričao mi o iskustvima srpskog deteta u Drugom svetskom ratu. Pored njega i njegovog starijeg brata (i možda, veruje i dalje, živog mlađeg brata) čitava njegova najbliža porodica ubijena je - majka, otac i mlađa sestra. Nikada nije saznao zasigurno, ali čuo je posle rata da mu je majka spaljena živa.

Imao je pravo da bude ljut, tužan i ogorčen čovek. Međutim, najupečatljiviji deo Ostojine ličnosti je njegov stalni topli osmeh. On je jedan od onih ljudi koji se smeju očima, jednako kao i ustima i, zapanjujuće, čovek može još da vidi tragove tog deteta u njegovim očima koje se smeše.

Razgovarali smo duže od dva sata. Ostoja je govorio o šokantnim iskustvima u logorima kroz koje je prošao i van njih, pre i posle rata. Nije imao mnogo sreće sa porodicom koja je obećala da će se starati o njemu kada se spase iz Siska. Pobegao je od njih i potom živeo u štali, spavao u malom krevetu koji je napravio za sebe od drveta i slame, umivao se vodom sa pojila za krave i jedini prijatelj bila mu je mačka koja je živela u istoj štali. Ne baš srećan život za dete, ali Ostoja, kao što sam rekao, nije bio tužan čovek.

Pokazao mi je i mnoštvo fotografija Diane, većinom sa interneta i iz novina. Jedna od njih, uvećana i uramljena, visi iznad ulaza u njegov stan. "Da bih svakog dana moga da gledam ženu koja mi je spasla život", objasnio mi je.

Nakon što sam ga čvrsto zagrlio i napustio njegov dom, počeo sam da mislim da pisanje knjige o Diani i "njenoj deci" i ne mora da bude deprimirajuće iskustvo. Bila je to ohrabrujuća, jednostavna misao.

Nekoliko dana kasnije primio sam Orden Srpske pravoslavne crkve. Bili su prisutni patrijarh Irinej, nekoliko vladika i nekolicina Dianine "dece", uključujuće i dve dame koje sam tada upoznao - Jelena Radojčić i Brigita Knežević. Patrijarh Irinej govorio je o Diani Budisavljević i njenom delu. Mnoge su oči zasuzile. Jedan od vladika je zaplakao.

Kasnije je taj veoma emotivni trenutak ustupio mesto mnogo opuštenijoj atmosferi. Razgovarali smo o Brazilu, rakiji i sličnosti sa brazilskim pićem pinga (pravi se od šećerne trske umesto od šljive) i iznenada sam video da lica patrijarha, vladika, "dece" nose isti topli i iskreni osmeh koji sam video ranije na Ostojinom licu.

Ti ljudi, shvatio sam, ne zaboravljaju prošlost - niti bi trebalo - ali žive u sadašnjosti. Činilo mi se da sam među stvarno posebnim ljudima i osećao sam se počastvovano.

Narednih dana družio sam se sa ljudima iz "Novosti" (sedeli smo na večeri šest sati), sa vladikom Jovanom u šarmantnoj kafani kraj Saborne crkve, bio sam u Banjaluci gde me je primila premijerka Republike Srpske. Zanimljivo, jedan od mladića iz premijerkinog protokola je unuk dvoje Dianine "dece".

Živeo sam u nekoliko gradova u Brazilu. Živeo sam u Italiji. Živeo sam u Španiji. Ali možda se nikada nisam osećao toliko kao kod kuće kao u Srbiji.

Osećao sam se kao kod kuće u Ostojinom domu. Osećao sam se kao kod kuće sa svojim prijateljima iz "Novosti", koji su mi do kraja boravka postali kao deo porodice.

Jedna od stvari koja me je zaista iznenadila jeste to što na svim ovim sastancima i susretima, formalnim i neformalnim, zvaničnim i nezvaničnim, nikada nisam čuo nijednu reč mržnje ili besa. Kod ljudi suočenih sa zaista zastrašujućom prošlošću na kraju prevladava sposobnost da brzo zaleče rane, da se brzo oporave. A tu je i začuđujuća toplina srpskog naroda.

Možda je dvoglavi orao na zastavi Srbije zapravo dvoglavi feniks, zato što poput ove mitske ptice srpski narod ima sposobnost da se ponovo rodi iz pepela, ni slab ni zastrašen, već vaskrsne dodatno osnažen.

Neka Bog blagoslovi Srbiju i njen izuzetan narod i neka mi dozvoli da im se vratim mnogo puta.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (20)

Snouden

16.12.2013. 11:27

@Miodrag Bumbic - To je trebao da odradi Kusturica i to u koprodukciji sa amerikancima. Da se Svetu pokaze sta znaci to kada citav stadion skandira "za dom". Na zalost, mi smo sebi veci neprijatelji od nasih neprijatelja pa od toga neci da bude nista.

Jugoslava Pravdic

16.12.2013. 02:10

Steta sto niste stigli da upoznate Jovanku Budisavljevic. Tvoj pradeda je bio brat od stricaJovankinog oca. Diana i Julije su se cesto vidjali sa Jovankom i Titom.

čovjek

16.12.2013. 17:52

@Jugoslava Pravdic - O čemu pričate. Bračni par Budisavljević spašavao je djecu iz ustaških logora. a usput gđa. Budisavljević po nacionalnosti je Austrijanka, a dr. Budisavljević nije od Budisavljevića Srba iz Like već od Budisavljevića Hrvata iz okolice Slavonskog Broda. Inače koliko ima istih prezimena a raznih su nacionalnosti. Zato govorimo isključivo o velikim humanitarcima koji su spašavali djecu.

Bekana

16.12.2013. 08:50

Prelep članak ovog divnog čoveka! Praunuk tako hrabre i divne žene,koju smo mi ,ruku na srce skoro zaboravili.Ali zahvaljujući nekim dobrim ljudima istina o Diani je ipak sačuvana od zaborava.Spasiti tolike dečije živote u tako jezivim okolnostima je čin za nezaborav. Samo napred mladi čoveče,napiši knjigu o svojoj prabaki i njenom nadčovečanskom delu i dođi kadgod poželiš u Srbiju!

DINARSKA-DIVIZIJA-KNIN

16.12.2013. 10:29

E to je jedan od glavni problema koji je u Srbiji prisutan verovatno od njenog nastanka. To je ta tolerancija, koju gaje Srbijanci cak i prema svojim neprijateljima, meni se to uopste ne svidja. Pitam se koliko ti Srbijanci moraju biti slepi i gluvi i kad ce se vec jednom dozvati pameti i kad ce postati Srbi. ako oni ne mogu da postanu Srbi, daj bar da deca tih Srbijanaca postanu Srbi ako ne Srbi onda bar da imaju 20% onog mentaliteta kakav mi imamo u mojoj Dalmatinskoj Zagori.

Precanin

16.12.2013. 13:06

@DINARSKA-DIVIZIJA-KNIN - Дај боже да се Срби сложе и дај боже да Србијанци постану Срби. Српство треба свима на првом мјесту да буде нема везе живјели у Србији или Српској или Црној Гори...

tamaris05

16.12.2013. 14:51

@DINARSKA-DIVIZIJA-KNIN - Eto jos mrznje, podela Srba na Srbijance i Srbe, deobe, deobe, deobe...More, n....e se svi, vecito su vam SRBIJANCI krivi za nesto, svima!

DINARSKA-DIVIZIJA-KNIN

16.12.2013. 10:45

Ta vasa tolerancija je najvise stete donela nama Srbima preko Drine, nikad niste lupili sekirom o sto i rekli DOSTA.1914-1918preko milion Srba stradalo i 1941-1945 preko milion Srba stradalo zbog vase tolerancije. I to uglavnom Srba preko Drine. recimo 1930 u tadasnjoj Hrvatskoj zivelo je 2.2 miliona Srba u Bosni nesto preko 2.4 miliona Srba. Da bi na popisima 1991 u Hrvatskoj bilo 700.000 Srba sa onim Srbima koji su sebe iz nekog ludila smatrali Jugoslovenima. I u Bosni 1.300.000 miliona.

Mirko

16.12.2013. 13:47

@DINARSKA-DIVIZIJA-KNIN - Brate sa Dinare, razumem kako se osecas. Srbi su narod (bar ogroman deo ) koji oprasta i kaje se, ali nazalost i zaboravlja. To su osobine koje je spski narod ugradio u sebe krstenjem u pravoslavnoj veri. Ostali (nase komsije) nisu bili te srece ili su od svoje vere pobegli pod pritiscima dusmana ovog sveta. Kako bilo, kaznjeni su vec unapred jer kajanje i prastanje im nije poznato.

Djeneral

16.12.2013. 14:25

@DINARSKA-DIVIZIJA-KNIN - 1914-1918 godine nastradalo je preko milion Srba iz Srbije, dok je tvoj deda ratovao za austrougarsku vojsku (sam si se hvalio), to je ista vojska koja je vršila zločine u Srbiji.Dok su Srbi iz Srbije ginuli za Srbiju, vi ste ginuli za Austrougarsku monarhiju . Ako ti smeta tolerancija u Srbiji , onda se lepo odjavi od sva socijalna primanja koja uzimaš od te Srbije, jer je i to deo tolerancije Srba u Srbiji.

Aleksandar

16.12.2013. 11:08

@ - Danas u Srbiji ne postoji licnost koja bi pokrenula inicijativu da se popisu bar donekle sve zrtve ustaskog rezima i da se osnuje muzej u kome bi se cucale uspomene na sve nastradale.Dosta je bilo skrivanja i lazi,za par godina i poslednji svedoci tih strahota nece biti medju zivima tako da je potrebno napraviti jedan dokumentarni film o njima.

Лаврентиј

16.12.2013. 11:31

Дивна Христова светитељко, Диана. Благословена буди. Амин.

DINARSKA-DIVIZIJA-KNIN

16.12.2013. 14:07

Srbijanci okanite se tolerancije i prica o zajednickom zivotu. To nista dobro nije donelo Srpstvu. Mene zato i ne cudi zasto svi narodi u Evropi imaju svoje drzave koje vole. A vi Srbijanci Srbiju nevolite, jer da je volite nebi kroz istoriju stalno zagovarali pricu o suzivotu sa drugim narodima, koji tu Srbiju ne dozivljevaju svojom , kao recimo sto je nedozivjavaju muslimani sa Sandzaka. Ali vi i dalje uporno propagirate slobodarske ideje, koje niko normalan ne svata ozbiljno. Vec vam se smeju

Milutin

16.12.2013. 21:29

@leon - Iz tvoga pisanja se vidi ko 'zedan krvi'! Pisanje o jednoj zeni koja je uradila toliko human posao spasavajuci decu od ustaskih zveri je posao blagosloven. O zverstvima ustasa, koji su napravili 70% zlocina na teritoriji Kraljevine Jugaslavije, nije dovoljno pisano i zataskavano je zbog 'bratstva i jedinstva' koje se najbolje pokazalo na stadionima danasnje Hrvatske. Usput, 90-tih ocekivali ste jos vise krvi ali vam propade plan.

Jovan

16.12.2013. 16:50

svaka joj cast i hvala bogu sto se rodila.Treba pronaci te spiskove ,jer mnog deca iz hrvatske ,koja vide da ne lice na "roditelje" , i zovu se danas hrvati, to nisu vec su deca poklanog Srpskog naroda i srbi se zovu ,dok je sveta i veka.Ko zna mozda bas i ovi hrvati sto ih "svrbi" pa se ne skidaju sa Srpskih sajtova...

Miro Markovic

19.12.2013. 00:13

Leonardo, hvala ti na predivno lepom napisanom tekstu. Srbi brzo zaboravljaju stradanja i uzase koji su im pocinili ustase i pokatoliceni Srbi, bosanski muslimani sprskog porekla, siptarske horde koje su bile na strani fasisticke Nemacke, bugarskih koljaca, koji su se odmah pridruzili fasisstima iz Nemacke. Po prirodi mi smo pobozan narod i umemo da oprastamo. To mi se dopada, ali me boli dusa sto smo morali sve da zaboravimo pod komunjarama.