SKROMNO, kakav je i sam bio blaženopočivši patrijarh Pavle, obeležena je u petak četvorogodišnjica od njegovog upokojenja. U manastiru Rakovica, u kome je za života nalazio mir i gde počiva po sopstvenoj želji, zaupokojenu liturgiju i pomen služio je episkop remezijanski, Andrej, pomoćnik patrijarha Irineja.

- Ceo svoj život patrijarh Pavle je posvetio molitvi i narodu - kazao je, posle liturgije, episkop Andrej. - Monah i duhovni učitelj, patrijarh Pavle je svoj život shvatao kao pokloničko putovanje. I uvek imao vremena da sasluša probleme drugih i da im pruži pouku. A nikad nije odustajao od svoje čvrste vere.

A pre liturgije u manastiru su se okupili vernici, poštovaoci dela i poruka patrijarha Pavla, koje su ostavile dubok trag ne samo u svesti srpskog, već i drugih naroda.

- Mi smo iz Lešnice - kažu nam braća Mitići, blizanci Jovan i Janko. - Svake godine dolazimo, jer ovaj dan za našu porodicu ima više značenja. Rođeni smo na ovaj dan, pre tri decenije. A to se dogodilo uoči Đurđica, naše krsne slave.

Monahinje manastira od jutra do kasnih popodnevnih sati očekivale su Pavlov verni narod. Služile čaj i kolače.

LJUDI, UVEK I SVUDA ČOVEK ne može da bira vreme u kome će se roditi, niti prilike i okolnosti u kojima će živeti. To ne zavisi od nas - govorio je patrijarh Pavle. - Ali, ono što zavisi od nas i što se očekuje od nas jeste da budemo ljudi. Uvek i svuda.

- Dolaze ljudi... dolaze. Svakog dana neko dođe. Govore nam: Živeće Njegova svetost, večno, u našim srcima.

Neko ostavi dar manastiru. Neko, na patrijarhovom grobu, kakav beleg. Jabuku, cvet, novčić. Mnogi požele da se u ovom manastiru u kome počiva brižni prvojerarh svog naroda venčaju. Krste se. Krste i decu.

- Dolaze sa bebama bračni parovi koji su se ovde venčali, a za nas je to velika radost - pričaju monahinje. - Nismo beležili koliko je ljudi ovde bilo od patrijarhovog upokojenja. Kuća je otvorena za svakog. Ko god dođe, dobro je došao.

Patrijarh Pavle je na tronu Svetog Save bio gotovo dve decenije. Pastirski štap preuzeo je 1990. od patrijarha Germana. Tokom narednih godina vodio je Srpsku pravoslavnu crkvu i vernike kroz velika iskušenja. I u najtežim vremenima pronalazio je najbolji put. Bio je veliki oslonac svom narodu. Vertikala i mera poštenja i pravde.

Vernici ga pamte ponajviše po skromnosti. Ni danas ne blede slike koje su potvrđivale ovu njegovu osobinu. Njegova svetost u gradskom prevozu, ili dok pešači od Patrijaršije do Hrama Svetog Save. Pamte se i priče kako je sam sebi kuvao, popravljao cipele, šio.

Upokojio se u bolničkoj sobi Vojnomedicinske akademije, u snu, posle primanja svete tajne pričešća. Njegovoj sahrani, pre četiri godine, prisustvovalo je gotovo milion ljudi. Danima su povorke, dostojanstveno i u tuzi, tih dana, tekle od Saborne crkve, gde su bili izloženi njegovi posmrtni ostaci. Takav oproštaj od poglavara Srpske pravoslavne crkve nije upamćen.