Vučitrn: Borim se da ostanem na zemlji pradede Solunca

Imao je samo deset godina Goran Arsić iz sela Grace kod Vučitrna, kada je srpski narod na Kosovu i Metohiji, u leto 1999. godine nateran u zbeg. U tom strašnom pogromu i porodica ovog deteta bežala je, sa životom u zavežljaju. Iza njih, gorele su njihove kuće.

Sećanje...

- Mama Desa je u naručju držala Bobana, mog najmlađeg brata. Trčala je. Stariji brat, Grujica i ja smo je pratili. Ja sam plakao. Grujica nije. Tata Miodrag nam se pridružio, kasnije, u Mitrovici.

Imao je nepunih petnaest, kada je, u ponovljenom pogromu, u proleće 2004. njegovo selo bilo odsečeno i opkoljeno. Porodica razdvojena. Roditelji u Mitrovici, poslom, a on i braća sami u kući.

Sećanje...

- Mislili smo, nikada više nećemo videti roditelje.

U februaru 2008. dok su večerali kod strica, tu nadomak, gledao je kako gori njihova kuća. Bila je to prva vatra, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, bačena na srpsku kuću Arsića u Gracama. Miodrag Arsić, Goranov otac, čuo je komšiju: "Mijo, čoveče, kuća ti gori!" Svi su skočili. Miodrag je zajaukao i krenuo prema vratima.

Sećanje...

- Boban je počeo da se trese. Da muca. Stali smo ispred oca. "Ne izlazi, neka gori", vrištali smo.

Goran Arsić će, za dve sedmice, napuniti 24 godine. Završio je, pre pet godina, srednju medicinsku školu u Mitrovici. Bio je đak generacije. Usput, tragajući za poslom, upisao je i pedagogiju. Ali, posla nikako nema. Najmlađi njegov brat, Boban, završava osnovnu. Ožiljci od pogroma na ovom detetu su najvidljiviji. Stalno mu skače šećer... A najstariji Goranov brat, Grujica, završio je DIF. Zaposlen je, ali kao higijeničar u školi. Prima tri hiljade dinara - mesečno. Mama Desa i tata Miodrag - oboleli. Oboje imaju srčane probleme. Miodrag prima od EPS, kao nekadašnji radnik ovog preduzeća, republički minimalac. Nisu uspeli, do sada, da pridignu spaljenu kuću.

- Želim da ostanem s roditeljima, na zemlji svog pradede - kaže Goran. - Da se borim za naš, kućni prag. Na njemu da pridignem brata.

Priča nam da je zemlja na kojoj su, zemlja pradede Grujice Arsića, solunskog ratnika, po kome je najstariji sin Arsića dobio ime.

- Ne bih otišao, ni po koju cenu, ali teško je bez posla. Nije malo puta, koliko ja znam, tati nuđeno da proda i zemlju i kuću. Bilo je to i pre i posle požara. On nikada nije sumnjičio bilo koga da mu je kuću zapalio, jer zaista nije ni imao pouzdan dokaz ko bi to mogao da učini.

Nije želeo da se ogreši. Tako mi živimo. Tako bih želeo da živim. Ovde. Ne bih mogao da budem miran, kada bih ovo parče, najlepše na svetu, nekome prepustio. Nikome. Ni za kakvu cenu.