Mati Anastasija: Brat brata ne sme da izda

Dragana ZEČEVIĆ

03. 05. 2013. u 20:01

Мати Анастасија: Брат брата не сме да изда
Ispovest igumanije manastira Devič, o sudbonosnim danima za srpski narod. Smatramo da ne možemo sami da savladamo iskušenja i dozvoljavamo da nas „svako“ vodi

SVET je zahvatio jedan talas, a trebalo je da ga mi pustimo da prođe. Nije trebalo da budemo žrtve tog talasa, upustili smo se u te vode nepotrebno. To je talas novog svetskog poretka koji se predstavlja u lažnoj demokratiji... Jer, ta lažna demokratija se može opisati primerom kada je zabranjeno zabranjivati zločincu da čini zločin, ali se zato neko ko je istinski protivnik zločina proziva da je protiv demokratije i da je neprijatelj čovečanstva. Crkva je uvek propovedala najveću demokratiju i davala najveća prava svakom pojedincu, ali je sada, kao i srpski narod na Kosmetu, ona na udaru onih koji pripovedaju lažnu demokratiju.

ZATVOR

- Mogućnosti uvek ima. I da smo u zatvoru, Bogu se možemo obraćati i možemo se moliti... Ali mi smo i ljudi telesni, koji mislimo i saosećamo sa svojim narodnom.

U ovu svetinju, unutar dreničke šume, ja sam došla iz okoline Valjeva 1968. godine... A ni tada na Kosmetu nije bilo lako. I kad je u okruženju bilo više Srba i kada smo imali koliku-toliku slobodu, napadani smo, kamenovani, imovina nam je otimana. Eto, godinu po mom dolasku u svetinju, tadašnja igumanija Paraskeva isprebijana je na ekonomiji koju su nam dva puta palili 1982. i 1984. Svu letinu koju bismo sakupili za stoku, Albanci su nam palili u jesen, a jednom su pokušali da zapale i manastir - priseća se igumanija Deviča, manastira spaljenog u martovskom pogromu 2004.

KAMERE

- Srba u okolnoj Srbici nema. Kažu, u prečniku od pedeset kilometara. Naš život je sveden na prostor unutar manastirskih zidova, kaže ona. Manastir obezbeđuje kosovska policija, koja je pre tri godine preuzela nadležnost od Kfora, ali poverenja nema.

RUSIJA UVERENA sam da su Srbima Rusi jedini i pravi prijatelji koji nas mogu odbraniti od lažne demokratije. Slušam ljude koji mi kažu, a kada nam je Rusija pomogla, a ja ih pitam kada nam je odmogla, kada nas je ugrozila, kada nam je loše učinila? Pomogla nam je koliko je mogla i koliko smo mi hteli da nam pomogne, ali nas nikada nije oštetila.

U njihovom prisustvu se osećamo čak i manje bezbednim, zato što se u devedeset odsto radi o ljudima koji su učestvovali u terorističkoj organizaciji UČK, koja je sebe nazvala nekakvom Oslobodilačkom vojskom Kosova. Oni su tu sve vreme. Njihove kamere su uprte u nas, ali nijedna nije uperena tamo od kuda može doći opasnost. I pored njihovog prisustva dešavaju se krađe, seku nam drva u okolnoj šumi, koriste našu ekonomiju. U više navrata lopovi su upadali u manastirski konak. Policija sve to zna i ne reaguje. Kako da im verujemo... Njima naše prihvatanje treba u smislu legitimiteta, ali ne i u smislu da bi nas zaštili. Takva je, nažalost, situacija i sa predstavnicima međunarodne zajednice na Kosmetu. Iako znaju sve, a među njima ima i časnih ljudi spremnih da pomognu, ne mogu postupiti drugačije od naređenja.

SRBIJA

- Jedna manjina naroda u Srbiji je potpuno svesna istine, jedan deo je onih koje ništa ne zanima osim golog interesa i jedan deo želi rešenje, ali ne čine ništa da se ono postigne... Međutim, glavnu reč vode oni koji se rukovode interesom. Možda i veći broj ljudi u centralnoj Srbiji smatra da im je Kosovo kamen oko vrata, da bi bolje materijalno živeli i da poput onih koji su pogubili Hrista govore - treba dati Kosovo i pogubiti ovdašnje Srbe kako bismo se mi priključili Evropi. Ali mislim da ni to neće dobiti. Jer kad čovek izda brata da bi spasao svoj život, oni kojima ga je izdao posle ubiju i njega.

Kao jedne od onih koji su večito na meti, jer nam je kuća na raskrsnici, to bi nas kao važan činilac trebalo činiti uzvišenim, ali mi smatramo da ne možemo sami da savladamo iskušenja već dozvoljavamo da nas „svako“ vodi.

EVROPA

U svetu je mnogo naroda koji pate, samo nažalost, mi često imamo nameru da se hvatamo za brod koji tone. Jer, Evropska unija je institucija koja prestaje ili će vrlo brzo prestati da postoji. To je svima jasno jer i oni koji su u njoj žele da izađu. Mislim da EU treba Beogradu da bi trenutno živeo bolje, a taj Beograd zaboravlja da živi od ostalih delova Srbije. Zato bih odnos prema EU opisala jednom pričom vladike Nikolaja, kada se pauk spusti niz končić da isplete mrežu, a potom šeta i proverava sve končiće koji čine mrežu gde koji vodi. Obilazeći mrežu, dolazi do končića sa koga je krenuo. U trenutku proceni da mu taj končić ne treba, kida ga, ali mu se zato raspada čitava mreža.

SPORAZUM

- Rekla bih, mada je i to je toliko mala reč, da smo uradili najgoru stvar u istoriji. Ubeđena sam da je sporazum nastao da bi smo ušli u EU, ali sporazum je nešto što nam istorija neće oprostiti.

Nikakve garancije nismo dobili, ništa se nabolje nije promenilo, ali kako to i da očekujemo da će se dogoditi, kada nije do sada. Jer, poznato je da je uvek veći interes nekoga da promeni nešto pre nego što dobije traženi potpis, ili bolje rečeno najveća obećanja su pre nego što se nešto dobije, ali ako su ona mala i ranije, kakva će biti kasnije? Srbi žive u getu, a pravoslavni manastiri se svojataju.

MONAHINjE NA nas je pucano 1998, a 1999. smo nekoliko dana bile u totalnoj blokadi okružene stotinama razularenih Albanaca. Ni tada nismo napustile svetinju, sve dok je 2004. albanski teroristi nisu zapalili, a nas su helikopterom izvukli strani vojnici. Hvala Bogu, pa je manastir većim delom obnovljen i što je prošle godine oko svetinje sagrađen kameni zid, koji nam je pored nekoliko pasa čuvara jedina zaštita. Naš manastir je do Drugog svetskog rata u posedu imao više od polovine imovine SPC na Kosmetu. A u ovoj svetinji se čuvaju mošti Svetog Joanikija Devičkog, poznatog po isceliteljskim moćima.

KRIMINALCI

- Poznato da neko ko je nasilnik i ko otima ne bira sredstva. Ali, nažalost, mi smo pred Bogom zaslužili taj pad. Ostavili smo veru, Boga, išli smo za raznim ideolozima, a Albanci su nam došli kao kazna. Kao mač Božji. Hteli to mi da priznamo ili ne... Ali mnogo je lakše braniti se. Jer, svako će biti ubijen svojim oružjem, i ko se maši noža, od noža će poginuti.

Mi uopšte ne treba da zavidimo na njihovom navodnom uspehu, jer nemamo razloga. Oni grade i izgrađuju se, a nigde fabrike, proizvodnje. Nigde nečega što je podloga tome. To samo znači potvrdu da se sve to gradi od kriminala. Pa, kako može opstati takva tvorevina? Sigurna sam da neće, ali to nama ne znači ništa. Nama ništa ne može značiti njihova propast, u koju sam ja duboko ubeđena, ako propadnemo i mi.

Mi ne možemo svoje spasenje videti u njihovoj propasti, ako smo nedorasli, ako ne znamo šta je naš cilj. Ipak, nikada ne bih bila na mestu Albanaca čak i kada bi vladali čitavim svetom. Jer, ko bi poželeo da bude kriminalac da bi bio bogat i da bude zločinac da bi dobio stopu zemlje.

RASPEĆE

- Ima li nama spasa? To je pitanje delikatno i u normalnijim prilikama, ali mislim da je odgovor potvrdan, sve dok postoje oni koji ne žale ni život kako bi sačuvali svoj prag, svoju svetinju. Sada su Srbi sa Kosmeta kao Hrist na raspeću i mnogo je onih koji govore: Razapnite ih, razapnite ih... Međutim, poznato je šta se dogodilo onima koji su tražili raspeće Hirsta. Zato moramo verovati u spasenje i voditi život po veri iznad interesa.

Nacionalna svest se mora izdići iznad trenutnog interesa, jer Sveto pismo kaže da ne živi čovek samo o hlebu, a naš je problem - što živimo samo o hlebu.

Sećam se priče koju nam je svojevremeno ispričao patrijarh Pavle iz 1911. godine, kada su Srbi na Kosmetu došli da se požale tadašnjem episkopu, jer su im Arnauti odveli jednu devojku, a zbog čega su bili spremni na zbeg. A vladika im kaže, sačekajte ljudi, pa hajde da izdržimo još malo. A oni su ga pitali koliko da čekaju. Ipak, nije trebalo čekati ni godinu dana jer je 1912. bilo oslobođenje. Eto oni su u tom trenutku mislili da je kraj svega, a spasenje je bilo blizu.

BRAT

- Mi se moramo, pre svega, vratiti moralu koji je nisko pao, a ne smemo dozvoliti da izdaje brat brata. Zato bih poručila srpskom narodu da se osvesti, da mu ne bude na umu samo današnji dan. Da znaju očevi da će ih preklinjati unuci, da znaju oni koji govore da to rade radi svoje dece da će ih ta deca proklinjati kada shvate šta su uradili. Ali što je najbitnije - da se vratimo veri i da shvatimo da je ta nit sa koje je pauk ispleo mrežu za srpski narod - Kosovo.



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (13)

momo

03.05.2013. 20:33

Наши монаси и монахиње су били и остали наше једино светло у Србији које се никад не гаси. Нека их Бог чува.

Mile

03.05.2013. 20:46

Draga Mati svaka Vam je na mestu, ali koliko Srba ce cuti i poslusati Vase reci...?

Nemanja

04.05.2013. 10:59

@Mile - Neka cuje i poslusa jedan i ona je ucinila nesto dobro. Nemoj da trazimo u svakoj dobroj reci njenu losu stranu.

Dragan Jankovic

03.05.2013. 20:58

Kad albanci napuste kosovo mi cemo se tamo vratiti,ali nazalost njih je preko 2 miliona a nas jedva 200.000 hiljada tako da ovo sto procitah je samo zelja koja tesko moze da se ostvari,a od prica i istorije se ne hrani narod tako da je kosovo za mene ispustena prica od pre tita pa na ovamo!!Sto bi se reklo bolje vrabac u ruci nego golub na grani.

Zoran1

04.05.2013. 01:11

@Milutin - Da kada je Crkva ziva. Na zalost veliki deo Crkve u Srbiji ne deluje tako ali uz Boziju pomoc mozda ce oziveti i taj deo. Ljudi koji poseduju Sveti Duh u sebi kao i Sveti Apustoli nemaju strah jer su sigurni u svoju buducnost sa Bogom. Oni sto se boje svoje senke ne deluju kao ljudi sa Svetim Duhom a to dovodi i u pitanje dali su zaista Hriscani.

Zoran1

03.05.2013. 23:38

Svaka cast Igumaniji za hrabrost koju je pokazala sa ovom iskrenom izjavom. Daleko je veci heroj nego muskarci u crkvi koji se boje svoje senke i ne deluju kao oni sto imaju Sveti Duh u sebi. Boleo me je gledati da narod Srbije slavi prvi Maj a crkva ni reci da objasni narodu sta zaista slave. Kada sam pomislio da je Crkva u Srbiji mrtva Igumanija je pokazala da Crkva jos daje znake zivota i da ima onih sa Svetim Duhom u njoj. Dok ima ovakvih ljudi u Crkvi ima nade.

Miro Markovic

04.05.2013. 01:17

Miro Markovic. Neka vas svevisnji Bog blagoslovi, duhovna majko Anastasijo! Nadam se da ce Vucic i Dacic da procitaju ovaj razgovor sa ovom casnom i verujucom dusom svih Srba sa KiM i pravoslavnih sirom Srbije i iz rasejanja. "Ne sme brat da brata izda" kaze ona. Kao da joj Bog sapuce. Ne zaboravimo da je KiM okupirana zemlja i da nam je cekati bolja vremena. Kome se zuri u EUrupu, otvoren mu je put. Srbiji se ne zuri u zagrljaj onima koji su nas nedavno bombardovali 78 dana i noci.

jovandeka

04.05.2013. 06:22

Drži se ti igumanijo Božijih zapovasti i okvira Crkve,a makni se politike i objašnjenja svetskog političkog globalizma,jer to nije jasno ni 98 posto političara iz Srbija,a kamo li tebi.Nije ti umjesno,a ni dobronamjerno ono kazivanje da veći broj ljudi iz centralne Srbije smatra da im je Kosovo,kamen oko vrata.Neistina je to teška i upućena u loše vreme jer ta tvoja izjava zavadja braću.Veliku pomoć je dala i daje centralna Srbija svim Srbima na Kosovu.

Bgd

04.05.2013. 12:38

@ - Beograd ne zna za patnje onih retkih što su ostali/ Zar smo u trci za boljim životom, preko noći hladni postali? Hvala, Večernjim Novostima, na hrabrosti da objave ovaj intervju.

Dejan

04.05.2013. 13:44

Prava dijagnoza srpskog naroda, političkog momenta, vlasti. Neka Bog poživi Mati Anastasiju, tekt joj je fenomenalan, pravo u metu, sažeto kratko i jasno, ono što političari hiljadama rečenica ne mogu ni da priđu ovoj istini. Kada bi bilo više sluha u našem narodu za ovakve ljude spremne na žrtvu. To je naša prava Elita. Potpisujem svako slovo koje je Mati izustila.

građanin

05.05.2013. 06:27

Да видимо шта то нашој политичкој ''елити'' смета да схвати ове чињенице... Памет?.....Није проблем,јер памети нема Морал?...Таман посла,ни то није проблем,јер га немају Стид?...Ма 'ајте молим вас,ни то немају нити су икад имали Одговорност?.....Види горе наведено.... Ето...