MISLIO je da je njegovim životnim orkanima i burama došao kraj. Poželeo je porodični mir, piknike na američkim jezerima sa ženom, čitanje knjiga i krckanje zaslužene penzije. Ali sve mu se opet preokrenulo.

Miloš Kostić, ravnogorac, "vijetnamac", američki obaveštajac, rešio je krajem osamdesetih, u kući u Nju Džersiju, posle svih bitaka, rana i ožiljaka, da smanji brzinu. Nije uspeo.

Dok ovog oktobra krcka orahe ispred svoje rezidencije na Avali kraj Beograda, priča nam da je tada, u vreme pada komunizma, protiv koga se celog života borio, dobio poziv da se oduži i svojoj otadžbini Srbiji.

Godina 1987. od lekara njegove žene Svetlane Lijang stiže jeziva vest. Miloševa životna ljubav dobila je kancer.

- Napustio sam republikansku administraciju, senat, istraživanja, Institut za stratešku trgovinu koji sam osnovao i okrenuo sam se porodici. Sam sam, na rukama nosio ženu i čitave dane provodio sa njom. Starao sam se o naše četvoro dece.

U to vreme, hladni rat između Amerike i Rusije bio je završen. Berlinski zid je pao, Varšavski pakt poražen.

SAT ZA ŠEŠELJA KRAJEM osamdesetih godina, Milošu je dopao u ruke jedan disidentski rad Vojislava Šešelja.
- Vidim ja da je on Srbin, iako još gaji neke marksističke poglede. Pitam Kostu Čavoškog kakav je Šešelj, čime se bavi, a on mi ispriča da je odličan pravnik ali da živi bedno u nekoj trošnoj kućici u Zemunu i da jedva ima i za hranu. Kupim mu tada skupocen sat i pošaljem po Kosti u Beograd. Mogao je od njegove prodaje da živi pola godine. Uskoro dobijem pismo od Šešelja sa tekstom: "Hvala Vam. Spasili ste mene i moju porodicu".

- Nisam više imao nikakvih motiva za borbu. Samo sam još čekao da komunistička kula od karata padne i u Srbiji i da nam se vrati crkva, kruna, sloboda.

Umesto toga, u Srbiji se rađao novi vođa - Slobodan Milošević. U Ameriku su počeli da pristižu srpski disidenti i opozicionari tražeći pomoć.

- Nisam mogao da mirujem. Pridružio sam se Saboru srpskog ujedinjenja u Americi. Organizovali smo okrugle stolove, otvorili smo srpsko pitanje i stavili ga na dnevni red. Poluvekovne komunističke laži morale su da prekinu.

Kod Miloša su u SAD stizali profesori Kosta Čavoški, Radoslav Stojanović, Zagorka Golubović, Svetozar Stojanović, a posle njih i nacionalisti predvođeni Vojislavom Šešeljom. Krenule su velike debate u kom pravcu kreće Srbija.

- Skupljali smo novac za stvaranje srpske opozicije. Svi viđeniji Srbi iz Amerike su učestvovali. Mene su terali čak da budem blagajnik i da se sav novac nalazi kod mene. To nisam mogao da prihvatim. Ne volim da se staram o tuđem novcu.

Sa profesorom Radoslavom Stojanovićem, Miloš se znao još od Drugog svetskog rata, pa je sa njim obnovio prijateljstvo.

- U stanu porodice Stojanović pevali smo četničke pesme na krsnoj slavi odmah posle rata. Krajem osamdesetih, Rade je došao kod mene u SAD pa smo ponovo pevušili iste melodije. Jedne noći, uz piće, pitao sam ga da me ugosti u Beogradu. Rešio sam da se posle pola veka vratim u Srbiju.

OSTAO BEZ PENZIJE ZBOG učešća u ratnim sukobima u Bosni i Hercegovini, Amerika je Milošu Kostiću oduzela vojnu penziju. Ni to što je ratovao za SAD u Koreji i Vijetnamu nije moglo da potre savezništvo sa Ratkom Mladićem u bosanskim gudurama: - Dobro je bar da mi nisu zalepili etiketu ratnog zločinca i odveli u Hag, iako nikakve zločine nisam počinio. Ali verujem da SAD nikada ne bi dozvolile da njihov pukovnik i državljanin završi u tom sudu. Amerikanci, za razliku od Srba, vode računa o svom nacionalnom interesu.

U junu 1988. godine, zvoni telefon u domu porodice Kostić u Americi. Zove profesor Stojanović:

- Miloše, dođi sa porodicom. Bićeš moj gost u Srbiji.

- Krećem. Rezerviši mi "Metropol"!

Veliku tremu je imao Miloš. Vraćala su mu se sećanja na rat. Strah od komunističke osvete još ga nije prošao. Nije verovao da se menja politička klima u otadžbini. Ali rešio je.

Sa bolesnom suprugom i četvoro dece krenuo je avionom za Švajcarsku kod ujaka. Uzeo je renta-kar i zapucao sa porodicom za Jugoslaviju.

Granica između Italije i Jugoslavije kod Trsta, posle pola noći.

- Graničaru ništa nije jasno. Žena Kineskinja, a Svetlana Kostić. Četvoro dece, srpska imena, američka državljanstva. Pušta nas.

U Sloveniji uzimaju sobu u motelu. Kupatilo potopljeno, doručak ne služe posle deset.

- Kad su čuli ko smo i odakle stižemo, srpske kuvarice odmah su nam ispržile jaja i slaninu.

Posle doručka, pokret za Beograd, trema raste.

- Sećam se, auto-put kroz Hrvatsku, rupa do rupe. Deca neprestano pitaju: "Jel' ovo Srbija"? Pojavljuje se Novi Beograd, "Geneksove" kule. Žena Svetlana mi kaže: "Nije kod vas socijalizam tako bedan kao u Kini".

Voze se uz Kneza Miloša, pa desno u Bulevar revolucije, do "Metropola". Zaustavi ih policajac zbog nedozvoljenog skretanja.

- Odmah sam osetio strah. A moj sin Milan izleti na prozor i vikne: "Čiko, jesi li ti pravi srpski policajac"? I ovaj nas pusti.

Tada, u "Metropolu", upoznao je i Smilju Avramov i još neke srpske intelektualce. Rađala se energija za udar na Miloševića. Pucala je srpska nacionalna misao ponovo na nekoliko delova.

- Osetio sam da nema jedinstva. Da je puno sujete i isprepletanih interesa. Tresla se jugoslovenska konstrukcija. Plašio sam se da Srbi opet neće dobro proći.

Miloš se sa nekom novom strepnjom vratio u Ameriku.

Došle su devedesete. Deveti mart, Milošević izveo tenkove na narod i studente.

- U Vašingtonu me zovu na jedan okrugli sto o Jugoslaviji. Govori Medlin Olbrajt, senatori, ambasadori, političari iz svih jugoslovenskih republika. Svi se ostrvili na Miloševića da je velikosrbin, četnik... Ja uzmem reč i kažem: Milošević je jedna obična boljševička cepanica!

Počeo je krvavi rat u Jugoslaviji.

Posle razgovora sa vladikom Atanasijem Jeftićem u Americi, Miloš, prekaljeni američki oficir, rešio je da krene u Bosnu. Da pomogne Srbima. Poljubio je bolesnu ženu i decu i pošao ponovo u rat.

Premaskiran u katoličkog sveštenika, sa američkim pasošem, Miloš je 1993. uspeo da iz SAD na srpske položaje prošvercuje sofisticirane sprave za daljinsko merenje meta i optiku za snajpere.

Delio je katoličke krstiće po aerodromima i domogao se Mađarske. Na granici sa Srbijom, čekali su ga vojnici iz Republike Srpske.

Prvo je bio u nevesinjskoj brigadi u Hercegovini. Sve dok nije dobio poziv od Ratka Mladića da odmah dođe u Han Pijesak.

- General Mladić dao mi je zadatak da obučavam snajperiste. Tražio sam samo ljude koji su imali iskustva u sportskom streljaštvu. Nisu smeli da puše i piju. Obučavao sam naše najbolje snajperiste u ratu u Bosni. Pa i one koji su bili iznad Sarajeva.

SUSRET SA PATRIJARHOM PAVLOM MILOŠ je upoznao patrijarha Pavla, na osvećenju Hrama Svetog Save u Beogradu. Kao predsednik Srpske crkvene opštine u SAD bio je pozvan na ručak u Patrijaršiju. - Sećam se, patrijarh je, onako blag, pitao mog sina Milana, "Kako se zoveš"? A ovaj moj mu iz prve odgovori: "Ja sam Srbin i četnik". Kasnije, kad je dolazio u Ameriku, patrijarh je stalno naše iz dijaspore pitao: "Gde je onaj Kostić i njegov Srbin i četnik"?

Mladić je Milošu odmah posle obuke snajperista namenio sledeći zadatak:

- Burazeru Kole, hajde da središ malo situaciju oko Goražda.

Dali su mu Pozderčevu vilu i Mladić je dolazio helikopterom da ga posećuje.

- Pomagao sam u akcijama srpske vojske. Sa Mladićem sam se sukobljavao samo oko četništva. On je u duši partizan, ali je i Srbin.

Ostao je Miloš u ratu sve dok, kako kaže, Srbija nije okrenula leđa svojoj braći. Prisustvovao je kada su i Radovan Karadžić i Slobodan Milošević pritiskali Mladića da odustane od Bihaća.

- Preko toga nisam mogao da pređem. Kod Bihaća su nam presekli državu. To je za mene bio veliki poraz. Napustio sam ratište i vratio sam se u Ameriku. Poneo sam sa sobom samo šajkaču koju mi je poklonio Radovan Karadžić.

Milošu umire supruga 2000. godine. Deca su krenula svojim putem u život. Ostao je sam. Rešio je da proda raskošnu vikendicu na Floridi i da kupi kuću na Avali. Osećao je da se bliži čas kada će poželeti definitivno da se vrati u Srbiju.

Na tremu svoje kuće, okružen veštačkim sovama koje rasteruje ptice, Miloš sedi i gleda Srbiju.

- Nadam se da više nikada neću ratovati!



(Kraj)