NIJE samo nemački ekspresionista Franc Mark, koji je stvarao početkom prošlog veka, bio opčinjen lepotom i gracioznošću srna. U rano jutro na zaravni Barajeva, kod Beograda, otele se divnom i dalekom koloritu, pa u galop između golih šuma. Čuje se samo sneg dok puca pod vitkim nogama divljih lepotica.

- Satima mogu da stojim i posmatram ih - kaže Slobodan Stevanović. - Smiruju me i raduju me dok ih gledam.

Sa Slobodanom prevaljujemo kilometre nepreglednim barajevskim lovištem, u misiji prihranjivanja srna, ali i druge divljači. Tone i tone hrane - kukuruz, so, seno u lovište iznesu zimi ovdašnji lovci.

- E, da je samo to - govori Stevanović. - Kukuruzom s proleća zasejemo čitave njive, a klip i šaša ostanu do zime. Pa, kad navali gladno životinjsko carstvo, sve pršti!

- Nabraja: imamo i zečeve, fazane, i oni su često na jaslama. Ali, srneća familija je najbrojnija - 700 grla.

- Dolazim često, a ako se najmanje tri puta mesečno ne prihrane, više podležu i bolestima, pogotovo u teškim zimskim uslovima - upućuje Stevanović. - Zato uvek ostavimo pozamašne količine hrane kako bi srne sačuvale snagu, lakše dobile potomstvo i lakše ga ishranile.

Stevanović, zanesen misijom nameštanja hranilica, nije ni primetio da se jedna srna, krupnih crnih očiju, gotovo došunjala ne mareći za ljude. Oprezno i stežući polako celo telo u koraku, još malo se primakla.

- Samo što ne jedu iz ruke, toliko su se neke pripitomile - šapuće Stevanović da je ne bi uplašio.