Sudbine nestale u arhivama

Marko PRELEVIĆ

09. 04. 2010. u 21:00

 Delo Diane Budisavljević, Austrijanke koja je iz logora NDH spasla 12.000 dece, gotovo nepoznato. Najveći deo zaostavštine i dalje je kod unuke, Silvije Sabo, a delovi su raštrkani po Zagrebu

 ZAOSTAVŠTINA Diane Budisavljević - njeni dnevnički zapisi, dopisi, fotografije malenih logoraša koje je spasla, pisma ljudi koji su tražili svoju decu, ali i ono najvrednije: kartoteke i spiskovi mališana, brižljivo čuvani i prepisivani, da bi se deci sačuvali ime i vera - nalazi se raštrkana na više mesta u Zagrebu.
Jedan deo te neprocenjivo vredne građe, i to onaj koji je Diana morala da preda novim vlastima, nestao je, možda i uništen, posle Drugog svetskog rata (ili početkom poslednjih sukoba), kada su Ozna i novo Ministarstvo socijalnog staranja preuzeli brigu o dokumentima.
Baš zato, mnogi roditelji nisu pronašli svoje najmilije, za kojima su čeznuli u surovim ustaškim i nemačkim logorima, i mnoga deca nisu saznala da su prve godine života provela u ustaškim logorima. Ti su mališani odrasli u Zagrebu ili okolnim mestima, podignuti kao Hrvati, bez ikakvog sećanja na kolevke i kuće na Kordunu, Kozari, u slavonskim selima. Procenjuje se da takvih i danas živi - na stotine.

Kartoteka

U HRVATSKOM državnom arhivu, koji je 2003. štampao „Dnevnik Diane Budisavljević“, za „Novosti“ kažu da ta ustanova još nije dobila celokupni fond plemenite Austrijanke. Samo manji deo je skeniran za potrebe objavljivanja knjige. Ostatak se, saznajemo, nalazi u jednoj sobi u stanu Silvije Sabo, unuke Diane Budisavljević, koja je i prevela dnevnik.
- „Dnevnik“, za koji se saznalo tokom osamdesetih godina prošlog veka, jeste štampan kao naše izdanje, ali ga nismo dobili u originalu - govori Rajka Bućin, načelnica Odseka za novije arhivsko gradivo u Hrvatskom državnom arhivu. - Silvija Sabo, koja je sastavila i sažetak na nemačkom, zadržala je dokumente koje je sačuvala gospođa Budisavljević. Ali, ne i kartoteku dece koju je ona sve vreme vodila, jer joj je Ozna oduzela 1945, kako Diana to i navodi u „Dnevniku“.
Velelepnu zgradu Hrvatskog državnog arhiva na Marulićevom trgu u Zagrebu, već decenijama pohode bivši logoraši i njihovi potomci, u želji da saznaju nešto više o svom poreklu, da pogledaju ima li ih u kartotekama koje je Diana Budisavljević, zajedno sa saradnicima, u tajnosti prepisivala do duboko u noć tokom četiri ratne godine.
U 48 fioka u Arhivu nalazi se fond Ministarstva udružbe NDH, na kojem je radio prvi Dianin saradnik, Kamilo Bresler.
- Kartoteka obuhvata decu koja su ostala bez roditeljskog staranja iz bilo kog razloga, i pre i posle akcije Diane Budisavljević - objašnjava Rajka Bućin. - Kartice iz razdoblja NDH pisane su rukopisom na štampanim obrascima i razlikuju se, oblikom i formatom, od posleratnih. Rubrike su: prezime i ime deteta, kada je i gde rođeno, koje je vere, ko ga je i odakle doveo, gde je i kada smešteno. Upisani su i podaci o deci koja su predata roditeljima, kao i o umrloj deci.
U fondu su sačuvane neke evidencije dečjih domova i srodnih institucija u koje su deca bila smeštena tokom akcije Diane Budisavljević, poput Zavoda za gluvonemu decu iz 1942. i 1943. Iz njih se jasno vidi da su tamo bila zbrinuta deca srpskog porekla.

Fotografije

ZA razliku od spiskova, kartoteka i transportnih lista, fotografije koje je Diana Budisavljević napravila čuvaju se koji kilometar dalje, u Gornjem gradu, u Hrvatskom povijesnom muzeju.
- Imamo sačuvana četiri od ukupno pet albuma dece. To su fotografije koje je Diana snimila ne bi li onim mališanima kojima niko nije znao ime, sačuvala mogućnost da ih posle rata neko prepozna i vrati porodici - priča nam Nataša Mataušić iz ove institucije. - To su, uglavnom, fotografije nastale po dolasku dece iz logora u Zagreb, na železničkoj stanici, u privremenim smeštajima. Ima baš strašnih: umiruće, iscrpljene, jako bolesne dece.
Na nekoliko fotografija, ipak, Diana je ovekovečila decu koja su već udomljena u zagrebačke porodice. Ona su oporavljena, lepo obučena, kao da nisu, samo koji mesec ranije, preživela te strahote...
Diani su još tokom rata stizala pisma, čak i iz inostranstva: ljudi sa prisilnog rada pitali su je šta je sa njihovom decom. Ona je te dopise prosleđivala Ministarstvu udružbe i Crvenom krstu.
Upozoravala je ljude da ne dolaze, već da šalju pisma, jer je postojala opasnost da ih odvedu u ustaški logor smrti, umesto u nemački radni logor. Neka od tih pisama - i to ona kada je čak i Diana bila nemoćna - ostala su kod nje. I taj deo svedočanstva o ovoj velikoj ženi nalazi se kod njene unuke Silvije Sabo.
Zanimljivo je da ni Dianina najuža porodica nije saznala čime se ona tokom rata bavila - sve do deceniju posle njene smrti. Tada je Silvija Sabo, sasvim slučajno, u hrpi dokumenata koje je pedantna Austrijanka čuvala, pronašla i zapise nazvane „Izveštaj o radu akcije“. Prevela ga je i pripremila za štampu pod nazivom „Dnevnik Diane Budisavljević“.     

PRIVATNOST
ZNAMO da mnoge istraživače zanimaju pojedinačne sudbine, kartoteka, popisi iz logora. To je ponešto osetljivije pitanje jer se, po važećim propisima Republike Hrvatske, podaci ne daju na uvid široj javnosti do isteka 70 godina od nastanka ili stotinu godina od rođenja osoba, osim osobama na koje se oni odnose ili najbližim srodnicima - navode u Hrvatskom državnom arhivu.

TRANSPORTNE LISTE
LjUBAZNOŠĆU Silvije Sabo, dobili smo kopije transportnih lista dece iz logora, koje je nekada posedovalo Ministarstvo udružbe NDH i dostavljalo ih u kopiji gospođi Budisavljević, radi obrade podataka, na osnovu dogovora Diane i Kamila Breslera - navodi Rajka Bućin. - Originali tih transportnih lista u fondu nisu sačuvani. Ne zna se da li su uništeni krajem rata, ili zaplenjeni i propali u Ozni.

IZ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLjEVIĆ“
25. maj 1945.
„Pre podne kod mene dva čoveka koji, navodno po nalogu Ministarstva socijalne politike (kako se kasnije ispostavilo, bili su iz Ozne), zahtevaju albume s fotografijama dece. (...)
Juče je kod mene bila jedna pravoslavka, tražila je svoje dete. Mogla sam joj dati podatke o hraniteljima. Danas ujutru je došla sa detetom, lepo obučenim u belo, i ženom koja se brinula o detetu. (...)
Obaveštavam gospodina Mađera da sam morala da predam albume s fotografijama. To je kod profesora Breslera u Ministarstvu izazvalo priličnu pometnju, jer se pretpostavilo da neovlašćeni pojedinci iz ustaških krugova nameravaju da unište moju kartoteku.“
28. MAJ 1945.
„Naše nastojanje uvek je bilo da pomognemo majkama i deci, i postupak protiv mene ne treba nikog da odvrati od rada za njihovu dobrobit. Morala sam se čitavo vreme maksimalno kontrolisati da ne klonem. Bilo mi je strašno što mi se moj višegodišnji rad na ovakav način oduzima. Ne toliko zbog predaje kartoteke - uvek smo računali s tim da ćemo je predati Crvenom križu ili nekoj drugoj ustanovi - već zbog nemogućnosti da se mnogi roditelji sjedine sa svojom decom.“
13. AVGUST 1945.
„Pozvana sam na osnivačku sednicu Crvenog križa i na saradnju u toj ustanovi. Odbila sam to smatrajući da, uzimajući u obzir moju austrijsku narodnost, sada nije vreme kada bih mogla uspešno raditi, odnosno da je moj rad višim strukturama nepoželjan, budući da mi je obustavljen rad na kartoteci i mojoj Akciji.“

VEĆA OD ŠINDLERA
* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i
pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost
komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (15)

JelenaB

09.04.2010. 21:41

Svaka cast pripada toj hrabroj i nadasve humanoj zeni gdji.Budisavljevic.Tolike godine rada,toliko spiskova nesrecne dece da ce im naci roditelje propao je pod ustaskim terorom.Usatse nikada nisu adekvatno kaznjene za sva zlodela.Hrvati moraju da prime svu odgovornost na sebe i da se klececi izvinu prvo za ucesce u Drugom svetskom ratu,pa tek za progon 250000 Srba za vreme "oluje".Da mole Srbe da im oproste te neopisive zlocine,ako hoce da udju u EU.

mirjana

09.04.2010. 22:27

Predivnoj, pozrtvovanoj, nesebicnoj i punoj ljubavi Gospodji Diani Budisavljević, neka je vecna Slava i Hvala i Blagoslov Carstva Bozijeg za sav njen trud ulozen u spasavanju srpske nejaci. Pozdrav svim potomcima po duhovnoj i krvnoj liniji Gospodje Diane Budisavljevic, koji su imali cast da bar deo svojih zivota provedu u blizuini tako plemenite i velike zene. (Interesantno, kako se uopste ne komentarisu tekstovi kojima se pokazuju plemenita i uzvisena dela Velikih Ljudi.)

Bojana

09.04.2010. 23:19

Kako mozemo da dodjemo do Dnevnika, da li knjiga ima da se kupi i kod nas, ili samo u Hrvatskoj?

Rajko

10.04.2010. 04:54

Pa stvarno pored toliko zlikovaca u grupi da uspije tako nesto,da spase toliku decu.Neka joj je vjecna slava i veliko hvala. Bog neka plati onima koji su tako djelo prikrivali godinama. Ja licno nikad prije nisam cuo za nju, a odrastao sam u komunizmu.Znaci istoriju su kreirali lopovi i pisali sto njima odgovara,ovo je jos jedan dokaz za to.A lijepo je meni govorio DJEDO

A

10.04.2010. 07:06

VEĆA OD ŠINDLERA. Time je zaista mnogo receno i u onih nekoliko paragrafa njene biografije. Ako Srbija nema para da se oduzi osobi ove velicine, neka istorijski arhiv otvori racun za priloge. Siguran da ce biti ljudi koji ce hteti da pomognu da njen rad nikako ne bude zaboravljen.

toma

10.04.2010. 08:53

Neznam u čijem je interesu bilo a i do sada da se o ovakvom humanisti ne sazna mnogo više.Zahvaljujući novinaru Preleviću,javnost saznaje o humanom činu jedne austrijanke koja je zadužila srpski narod mnogo više od tamo nekih..................Molim novinara Prelevića da ne stane na ovome,već da i dalje o ovoj plemenitoj ženi piše i dalje.Videli smo koliko jevreji cene Šindlera,da je i o njemu snimljeno remek delo filmske industrije.Mi,mislim Srbija, mora da se oduži ovoj humanoj ženi,da joj napravi spomenik,stavi je u istorijskim čitankama i organizuje simpozijume i rasprave na temu:srpska deca u Jasenovcu.Kao i da traži dokumentaciju iz istorijskog arhiva Hrvatske. Eto toliko,slava Dijani Budisavljević

Miodrag V.

10.04.2010. 09:29

Poražavajuća je činjenica da ovakvi ljudski gorostasi i njihova velika dela ostaju zaboravljena! Čitav svet je saznao za trud Schindllera, a mi nismo u stanju ni jednu ulicu da imenujemo po pok. Diani! Narod koji ne ume da ceni i poštuje nečiji humanizam učinjen njegovoj deci zaista treba da se zamisli o svojoj budućnost! Kako god, neka je večna slava Diani i svim zaboravljenim i bezimenim humanistima!!!

sara

10.04.2010. 10:39

Svaka joj cast u to vreme takva dela , sta je radila. VELIKA HRABROST JEDNE ZENE

prognana

10.04.2010. 15:18

otupela sam više od nepravde i laži. ovaj tekst je, plašim se, samo "slamka među vihorove"... boli... plače mi se... a koliko njih će dirnuti ova nepravda? koliko njih će biti fascinirano nesebičnošću, hrabrošću i plemenitošću ove žene i poželeti da njen nadljudski, anđeoski napor ne bude zaboravljen? znamo čije su ustaše. a čija je UDBA? zašto ovo nije na najgledanijim informativnim emisijama? zašto ovo nije u skupštini? nikad neokajana i nepriznata hrvatska zlodela i srpski brankovići,skloni zaboravu i dobrobiti sopstvene pozadine, uzrok su i mog prognaničkog statusa. hoće li tome doći kraj? hoće li onaj deo srba, neosetljivih na nevolje svojih sunarodnika, ikad "progledati"? hoće li na tasu njihove savesti prevagnuti dečije suze nad sopstvenom dobrobiti, vizama, evropama, mekdonaldsima, mercedesima, vilama sa lavovima...? dabogda se opametili!

S

10.04.2010. 15:20

12000 ruza u kuci cveca je, ocito (kako bi rekao drug Tito) sasvim prigodan nacin da se zapamte 12000 dece koju je Diana spasla. Tito bi to i sam predlozio da je ziv. Ne ocekivajuci da ce Diana biti proglasena za narodnog heroja (proslo je vreme narodnih heroja), a dugujuci joj vecni pomen, u smislu tradicionalno srpskog bratstva i jedinstva, najprigodnije mesto za vecni pomen je u kuci srpskog velikog brata. Sbija i srbi ga nikada ne mogu zaboraviti. A Dianu, na zalost vrlo lako, kao i do sada. Ali ako bi se naslo dovoljno plodnog zemljista u toj lepoj kuci, zapamtili bi ih Srbi oboje, svako po svojim zaslugama. Pa eto posle ovih 12000 ruza ime bi bilo sasvim prikladno, Kuca Cveca.

bobanix

10.04.2010. 16:14

Znaci gospodja je spasla 12000 srpske dece koja su posle vaspitavana kao hrvati tako da posle 3 generacije sada oko100000 srba u hrvatskoj misli da su hrvati.Strasno...

golub dojcinovic

10.04.2010. 17:13

Neverovatno,imam 60god. a da prvi put cujem za ovakav podvig.Za Sindlera znam odavno, zadivila me je njegova hrabrost i covekoljublje. Nista manji podvig g.Budisavljevic. Vecna joj slava! Plemenitih ljudi ima uvek i u svakim prilikama.

Marko D.

10.04.2010. 18:24

@Toma "Neznam u čijem je interesu bilo a i do sada da se o ovakvom humanisti ne sazna mnogo više... " - U interesu posleratnog 'bratstva i jedinstva' izmedju ubica i ubijenih, a po naredjenju velikog sina svi 'nasih' naroda J B Tita. - U istom 'interesu' je jako malo hrvatskih zlocinaca adekvatno kaznjeno... - Jedna od posledica ovakovog 'interesa' je i ponavljanje istorije u periodu 1991-1995 na prostorima Hrvatske...

Ostatak Genocida

12.04.2010. 11:29

I meni je 64 godine, nigdje u istoriji, u novinama, na radiju, na televiziji,nigdje u bivsoj komunistickoj drzavi koja je krila ustaske zlocine nisam pronasao bilo sta o velicanstvenog djela gospodje Diane Buisavljevic ( interesantno prezime i titina Jovanka se prezivala Budisavljevic) licanka. Sve je zalosno, a njazalosnije je sto su komunisticki rukovodioci krili ustaske zlocine, pa i ove izvrsene nad djecom.

milka

13.04.2010. 21:42

Odlican tekst i sve pohvale novinaru Prelevicu. Nikad prije nisam cula nista o Diani Budisavljevic, a o samoj tragediji srpskih porodica sa Kozare znam mnogo. Mojoj baki i djedu je oduzeto 3 djece tokom ofanzive na Kozaru, a najmladju kcerku su uspjeli pronaci i to zahvaljujuci akciji Trazimo vase najmilije koju je vodila Arena. Bilo bi jako zanimljivo ako bi Novosti mogle objaviti neke od tektova iz Arene i razgovarati sa ljudima koji su na taj nacin pronasli svoje porodice. U nasem konkretnem slucaju, taj pronalazak se desio prekasno, jednostavno proslo je previse vremena (oko 30 godina) i nikakav poseban odnos nije izgradjen.