POSLEDNJI patrijarh srpski Pavle, za pune dve godine, koliko je proveo u apartmanu na 13. spratu Vojnomedicinske akademije, ništa nije tražio, niti se žalio. Prihvatao je terapiju, ali kao da se nije previše uzdao u medicinu. Bio je pomiren i spreman. Znao je da je takav ovozemaljski put. Znao je da se život jednom završava. I, kao da je još samo to čekao.
Taj blaženi mir patrijarha najdublje se urezao u sećanje lekara i medicinskog osoblja, koji su neprekidno brinuli o njegovom zdravlju, od 10. novembra 2007. Tada je u teškom stanju, sa visokom temperaturom, problemima sa plućima i gotovo potpuno iscrpljen primljen u VMA. Bilo je kriza, i oporavaka, ali od letos je patrijarh počeo da kopni. Osećalo se da se bliži kraj puta, kojim je kao Gojko Stojčević, zakoračio 11. septembra 1914. godine.

Dani u molitvi

Bila je nedelja, 15. novembar. Pukovnik dr Toplica Lepić, načelnik prvog odeljenja Klinike za neurologiju VMA, seća se da se patrijarh i tog poslednjeg jutra u svom životu probudio rano. Pričestio ga je otac Metodije. Kada je nešto kasnije sestra Nataša ušla u apartman primetila je da teško diše. Umro je u 10.45. U snu.
- Poslednjih sedam dana patrijarhovo zdravstveno stanje se stalno pogoršavalo - priča pukovnik Lepić. - Ništa posebno nije „odnelo“ patrijarha. Imao je probleme sa srcem i sa disanjem. Obavili smo dopunske preglede, davali lekove, infuziju. Nažalost, nije moglo ništa da se uradi.
Sve do poslednjeg časa u centralnom apartmanskom delu VMA, u prvom apartmanu s leve strane, od ukupno pet, bolnički dani srpskog patrijarha bili su posvećeni molitvi.
- Mislim da se patrijarh sve vreme molio - seća se pukovnik Lepić. - Zaticali smo ga kako prebira prstima brojanicu. Molio se u sebi. I, nije dao da ga prekidamo. Dogodilo se jednom ili dvaput da smo ga nešto pitali, a on je samo nastavio da se moli i nije odgovarao.
Apartman u kojem je patrijarh srpski proveo svoje poslednje godine života je, kažu, običan, ni po čemu luksuzan. Patrijarh je tu imao fotelju u kojoj je mogao da sedi i čita. Bilo je tu i ikona koje su mu doneli posetioci, uglavnom crkveni velikodostojnici, ali i nešto malo patrijarhovih ličnih stvari. Na natkasni pored kreveta stajao je češalj koji je sam patrijarh Pavle napravio. Njime su ga sestre češljale kad to više nije mogao sam da radi. Vodu su mu, dok je mogao samostalno da pije, davali iz njegove srebrne čaše.
- Bilo je tu i nekog grčkog vina za pričest, kadionica, tamjana - seća se pukovnik Lepić.
Patrijarh je provodio dane najčešće u beloj majici kratkih rukava i donjem delu obične bolničke pižame. Lekari i sestre ulazili su u taj apartman sa velikim poštovanjem.
- Svakog jutra u redovnom obilasku prvo bih poljubio ruku našeg patrijarha - priča pukovnik Lepić. - Tako su se ponašale i druge kolege i sestre. Oslovljavali smo ga „Vaša svetosti“. Za nas je to bila posebna čast. Izuzetno je biti pored takvog čoveka.
Pukovnik Lepić kaže da je patrijarh Pavle, iako je imao više zdravstvenih kriza, sve vreme bio potpuno svestan i priseban. Ali, nije mnogo govorio. Nije se ni žalio.
- Kad god sam ga pitao: Vaša svetosti da li Vam je bolje, odgovorio bi: slava Bogu, biće bolje - priseća se pukovnik Lepić. - Jednom sam ga upitao - A, kada će to biti Vaša svetosti, a on mi je mirno odgovorio: Biće, kada mi budemo bolji. Svaka patrijarhova reč bila je prožeta stavom da mi sami učinimo sve što od nas zavisi, da bismo od Boga očekivali da nam nešto da. On je tako proživeo čitav svoj vek.
Otac Radič iz Saborne crkve već u sedam sati ujutro dolazio je da pričesti Pavla. Kad on nije mogao, tu dužnost je preuzimao otac Metodije, a često je patrijarha pričešćivao i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Do pričešća patrijarh je uveliko već bio budan, umiven i presvučen. A, posle su na red dolazili terapija, pa doručak.

Spreman za Boga

- Sve vreme patrijarh je bio praktično nepokretan - priča pukovnik Lepić. - Ležao je ili sedeo u fotelji. Njegova leva noga je bila nepokretna, što je najverovatnije posledica moždanog udara. Levom rukom služio se normalno kao i desnom. Nikad nije insistirao na terapiji. Sve što bismo mu dali je prihvatao. Samo je ponekad malo negodovao kada je morao da primi injekciju ili da mu postavimo kanilu. I bio je potpuno svestan, bez ijedne i najmanje epizode konfuznosti. Uvek kompletno svoj, praktičan i spreman za to što Bog daje i za ono što se od njega kao sluge Božijeg očekuje.
Pukovnik Lepić kaže da je sa patrijarhom najviše razgovarala sestra Mara. Ona ga je jednom i pitala šta očekuje „tamo“ gde će svi stići, koga bi voleo da vidi? Patrijarh je rekao da bi voleo da vidi svoju tetku koja ga je othranila.
Sestra Mara često je sedela pored postelje patrijarha držeći ga za ruku. Kada nije mogao sam da čita, monasi su mu čitali knjige ili poneki novinski napis. Bio je informisan, ali ništa nije komentarisao. Jedino bi ponekad rekao ponešto o Kosovu i Srbima uopšte.
Asketa čitavog života, i u bolnici je malo jeo. I lekari veruju da se ovde bolje hranio nego inače. Pukovnik Lepić seća se da su patrijarha, ranije, kada mu je zdravstveno stanje bilo stabilno, prinosili do stola, ponekad i u sobi za sestre. On bi znao da izlomi jednu kiflu od crnog brašna i da polako jede te komadiće. Svaku bi mrvicu uredno pokupio i pojeo.

KONZILIJUM
Pukovnik Toplica Lepić bio je ordinirajući patrijarhov lekar. Obilazio ga je svakog dana. U lečenju su učestvovali fizijatri, kardiolozi, pulmolozi, svakodnevno je dolazio fizioterapeut. O zdravlju patrijarha brinuli su se profesori Žarko Vučinić, kardiolog, Vukojica Karličić, pulmolog i Petar Pišer, fizijatar, medicinsko osoblje, a sve značajnije odluke donosio je veliki konzilijum koji je predvodio general-major prof. dr Miodrag Jevtić, načelnik VMA.

SLAVA
Samo jedanput patrijarh je za dve godine izašao iz bolničkog apartmana. U aprilu prošle godine, na njegovu slavu Lazarevu subotu, koja je proslavljena u VMA. Na slikama napravljenim u apartmanu po odlasku zvanica, vidi se da je to za njega, ipak, bilo naporno. Bio je umoran.