Sabira se verni narod oko večne kuće patrijarha Pavla, u manastiru Svetog arhangela Mihaila u Rakovici gde su u četvrtak pohranjeni njegovi zemni ostaci.
Svi koji u četvrtak nisu uspeli da uđu u manastirsku portu, došli su u petak da celivaju krst, zastanu koji minut. Neko ostavi jabuku, neko novčić, kraj malenog mermernog postolja, tolikog, da je na njega mogao samo da stane svećnjak u kome plamti „sveća između zemlje i neba“, kako nam za patrijarha kaže sveštenik žarkovački Branko Mitrović, koga zatičemo u manastirskoj porti.
Ispred konaka, na klupama predahnulo je nekoliko monahinja, posle svete liturgije (jutarja) kojom je počeo dan u manastiru. Liturgiju je služio mitropolit Amfilohije, uz sasluženje episkopa.
- Došli smo i danas da se poklonimo senima sveca, kazuju braća Konstantin i Momčilo Mašić iz Novog Beograda. Momčilo je doputovao iz Švedske. Tamo živi više od četiri i po decenije i, veli, da za čitavog života nije osetio takav ponos, kao ovih dana.
- Izgubili smo čoveka, a dobili sveca - ponavlja Momčilo. - Srbi su počeli da pamte šta je patrijarh govorio njima, a šta su oni znali o njemu.
Pred večnom kućom Njegove svetosti je i Olivera Vukomanović. U naručju joj je sin David. Ima samo dva meseca.
- Muž i ja dobili smo ga uz patrijarhovu blagoslov - priča ova mlada žena. - Tri godine nismo uspeli da dobijemo bebu, onda smo se obratili Patrijaršiji. Tražili blagoslov od patrijarha. Na žalost, nismo uspeli i da ga sretnemo, ali nam je odgovorio blagoslovom. Rodio se naš David, ime smo mu dali po jednom od monaha koji je brinuo o patrijarhu. A u ovom manastiru smo i preuzeli lozu Svetog Simeona, koju su nam doneli iz Hilandara, da bismo imali potomstvo.
Dolaze ljudi odasvud: iz Novog Pazara, Kragujevca, Čačka. A najviše ih je iz Beograda i okoline.
- Mi smo iz Banjaluke - kaže Darko Butković, koji je sa kolegama Zoranom Radmanovićem i Slobodanom Tomljenovićem iz Niša,sa službenog puta, svratio do manastira.
- Kada se upokojio bio sam u Banjaluci i zamislite, posle službe u našoj crkvi Hrista Spasa, baš mene su zaustavili novinari na vest o patrijarhovoj smrti. Bio sam potresen. I od tada, znao sam, da moram biti ovde. Zadivljen sam kako nas je sve okupio i šta nam je u amanet ostavio. Samo kada bismo znali to da cenimo.
Darko u ovim lepim i toplim, kao prolećnim danima, vidi simboliku koju vezuje za čitav patrijarhov život.
- Bio je svetlost, otišao je, a nama je svetlost ostavio.
Nadežda Trifunović dovela decu, devetogodišnjeg Nikolu i četiri godine mlađu Anu. Nikola želi da govori pre mame:
- Mnogo mi je žao našeg patrijarha Pavla - kaže. A Nadežda dodaje:
- Najvažnije je da deca upamte...
Niko ne zna koliko je tačno u petak ljudi posetilo patrijarhov grob. Ali nije bilo ni jednog trenutka da nekog tu nije bilo.

LITURGIJE
U manastiru saznajemo da će svakog dana do četrdesetodnevnog pomena blaženopočivšem patrijarhu Pavlu u ovom hramu biti služene liturgije. Manastirska kapija biće otvorena od ranog jutra do kasnog povečerja
Milena MarkoviĆ

* * * * *

U MRČAJEVCIMA KOD ČAČKA SA IZBEGLIČKOM FAMILIJOM NOVOVIĆ IZ PEĆI KOJOJ JE PATRUJARH POMOGAO DA SE SKUĆI
SLAO NAM JE CELU PENZIJU

SVE nade za život su mi umrle kada sam čula da se upokojio naš patrijarh Pavle. Jer, on je bio taj koji je mojoj porodici ulivao nadu u sutra.
Ljubica Novović (47), sa ordenom majke Jugovića u ruci, dočekuje nas ispred kuće u Mrčajevcima. Pored nje njen najmlađi sin, petogodišnji Teodosije, kome je ime dala po igumanu manastira Dečani, od koga je i dobila priznanje.
- Vidite ove četiri kuće, u kojima su se skućila četiri brata Novovića sa porodicama izbeglim sa Kosova. One su blagoslov patrijarha Pavla. Našeg spasitelja - priča Ljubica kroz suze. - Majka sam desetoro dece, a sve mi ih je othranio i podigao naš patrijarh Pavle.
Familija Novović živela je u Peći do 1999. godine, kada su počeli progoni Srba. Ljubica, njen suprug Dušan (51) i devetoro dece prvo su se obreli u mestu Dapsiće, kod Berana, u Crnoj Gori. Stanovali su privatno punih godinu i po dana, a za kiriju i život, kaže nam Ljubica, snalazili su se kako su znali i umeli.
- Nismo znali kuda dalje, i kako. Rešila sam da se obratim patrijarhu Pavlu za pomoć. Napisala sam pismo, i posle dve nedelje stigao mi je odgovor - seća se Ljubica. - Poručio nam je da se ne brinemo, da će nam on pomoći. Kupio nam je vikendicu u Mrčajevcima, sa 18 ari placa. Tada je to koštalo oko 12.500 maraka, a sav novac je sam patrijarh skupio, što od priloga vernika, što od njegove skromne penzije. Konačno smo dobili krov nad glavom.
Patrijarh ih nije zaboravio nijednog momenta - ni kad su deca kretala u školu, ni kad je bio potreban ogrev za zimu, kad je nedostajalo brašna, ulja... Svakih mesec dana stizala je Novovićima pomoć od patrijarha.
- Dolazio je u našu kuću četiri puta. Pamtim da mi je prvi put, kada me je ugledao, rekao: „Ćerko, nemoj da se sekiraš, uvek ću ja biti uz vas, sve će biti u redu, samo da deca budu dobro“ - kaže nam Ljubica, koja danima ne prestaje da plače.
- I nikada nas nije napustio. Nikada zaboravio. Slao je celu svoju penziju da prehranim decu. A onda se razboleo... Pisala sam Sinodu SPC da nam pomognu, ali odgovorili su da oni nemaju od čega.
U srcu čuvaju uspomenu na drugi dan Vaskrsa, kada je pre nekoliko godina patrijarh ušao u njihov dom.
- Nosio je punu korpu uskršnjih jaja, kolače, darove za decu... Deci je to bila velika radost. Bili su puni utisaka, pričali o patrijarhovoj poseti narednih mesec dana. A on je uvek njima poklanjao najviše pažnje. Pričao im je o svom životu. Savetovao ih da budu dobri ljudi.
Ljubica sa velikom tugom priča da će dok je živa žaliti što nije otišla na patrijarhovu sahranu.
- Nisam imala sa čim...

POMOGAO I DUŠANOVOJ BRAĆI
Kada je patrijarh Pavle čuo za sličnu, zlu sudbinu, izbegle Dušanove braće - Nova (60), Dragana (54) i Dragoljuba (56), odlučio je da i njima pomogne. Novovići su kupili placeve u blizini Dušanove i Ljubičine kuće, a on im je pomogao da podignu kuće. Dragan ima četvoro dece, Novo troje, a Dragoljub osmoro. Svi oni dobro pamte patrijarha Pavla.

DECA
LJUBICA i Dušan imaju desetoro dece: Mata (26), Maru (24), Nenada (23), Nenu (20), Aleksandru (19), Katarinu (17), Aleksandra (16), Srđana (13), Teodoru (10) i petogodišnjeg Teodosija. Sa roditeljima danas žive Nenad sa svojom porodicom, i ostala deca.
V. ILIĆ

* * * * *

KO SU DEČACI KOJI SU NA OPROŠTAJU OD PATRIJARHA PAVLA IMALI ČAST DA NOSE NJEGOVU MITRU
KADA LAZAR PORASTE BIĆE SVEŠTENIK


DRAGI patrijarhu, cela kuća te voli i moli se za tebe. Kada je tata javio mami da si umro, sestra Jana je slagala slagalicu. Ja sam tada počeo da plačem“.
Ove reči je, dečjim rukopisom i mrljajući mastilo, u prošlu nedelju na parčetu kartona napisao sedmogodišnji Lazar Prodić, učenik prvog jedan odeljenja zemunske škole „Lazar Savatić“. Ovaj dečak, obučen u majušno bogoslužbeno odelo (stihar), bio je miljenik televizijskih kamera koje su u četvrtak snimale pogrebnu povorku tokom ispraćaja patrijarha Pavla. Uspavano, plavooko lice, karirana kragnica i promrzli prsti koje je grejao duvanjem, osvojili su srca miliona koji su pratili pogreb.
Lazar je, uz to, dobio i poseban zadatak - na njegovim rukama našla se patrijarhova mitra. Tokom sprovoda pronošena je na počasnom mestu u litiji. Dan posle, dok nemirnim očima prati graju koja odaje igru drugara u školskom dvorištu, Lazar kaže da je sam hteo da sa ocem dođe na patrijarhov ispraćaj.
- Nije mi bilo teško da ustanem tako rano. Dok smo stajali ispred Saborne crkve, bilo mi je hladno i tada sam duvao u prste. Kada je povorka krenula, rekao sam - ura! - priča nam Lazar i začudo ozbiljnim glasom kaže da će kada poraste biti - sveštenik. - Volim, zato, da idem na službe, da bih što više naučio.
Lazar je tokom sprovoda od vaseljenskog patrijarha Vartolomeja dobio nesvakidašnji dar, od kojeg se ne razdvaja.
- Dok smo čekali da povorka krene, našao sam se u grupi sveštenika - uzbuđeno priča Lazar. - Jedan od njih mi je rekao da je među njima i carigradski patrijarh. Prišao sam da mi da blagoslov. Pošto sam mu poljubio ruku, pomazio me je po glavi i dao mi - brojanicu. Zato je stalno nosim.
Lazar je sin sveštenika Predraga Prodića, starešine hrama Nova Lazarica u beogradskom naselju Zemun polje, sa kojim je i došao pred Patrijaršiju. I dečakov stric je, takođe, sveštenik u Beogradu.
- „Tata, hoću i ja da idem“, rekao mi je kada je čuo da ću ići na opelo patrijarhu Pavlu - priča nam otac Predrag. - Lazar me nije iznenadio, jer je još sa tri godine kao čtec učestvovao na bogosluženjima. Osim toga, voli da posti, i nema čokolade koja ga tada može ubediti da je proba.
Lazarov tata ističe da je mališan više puta bio na liturgijama koje je služio i sam patrijarh Pavle. Čekajući da sprovod krene, tata mu je ponudio da se zagreje u parkiranim kolima. Odbio je.
Kaže, nije mu smetala ni gužva, pešačenje... I tako do Hrama, gde je patrijarhovu mitru predao vršnjaku Konstantinu koji je stigao sa Cetinja.


STIHAR
OSIM što kaže da mu se učiteljica zove Rada, da ima dve sestre, i da mu je, uz matematiku i fizičko, omiljeni predmet veronauka, dečak ponosno dodaje i da je stihar koji je obukao u četvrtak, dobio na poklon od - bake. Ona je monahinja fruškogorskog manastira Grgeteg.
R. DRAGOVIĆ

* * * * *

KONSTANTIN SA CETINJA VEĆ VELIKI

GOTOVO trčećim korakom, nekoliko stotina vernika iz vanrednog voza koji je sa zakašnjenjem stigao iz Crne Gore, uputilo se u četvrtak pre podne ka hramu Svetog Save da se oproste od svog patrijarha. Među njima je bio i sedmogodišnji Konstantin Vukić sa Cetinja - u crnogorskoj nošnji. Brzim, sitnim koracima, uz svoju majku Veru i brata Mihaila (14), strmom Nemanjinom ulicom grabio je ka svetom mestu.
Sveštenici i verni narod ubacivali su se u litiju. Odjednom, neko od monaha koji su bili zaduženi za ceremoniju sahrane povukao je Konstantina za ruku.
- Mislila sam da će ga, zbog odela, samo pomeriti napred. Kad odjednom, on pored odra! - priča nam njegova majka, uzbuđena i ceo dan posle događaja.
U Konstantinovim rukama našla se patrijarhova mitra. Kamere, fotoaparati, oči stotine hiljada prisutnih i bar milion ljudi koji su pratili opelo preko televizije, bile su u tom trenu uperene u dečaka. A on je, uprkos godinama, bio - dostojan trenutka.
- Video sam patrijarha. Izgledalo mi je kao da spava. Bio sam tužan što ga nikad nisam pre toga video, ali opet nekako srećan. Sve mi je izgledalo kao neki treptaj - poverava nam se Konstantin, pomalo stidljivo. - Nisam imao nikakvu tremu, samo sam se molio.
Po završetku opela, Konstantin se našao i u povorci koja je krenula ka manastiru Rakovica. Bio je jedan od retkih „običnih“ vernika koji je imao priliku da prisustvuje tom činu. Na kraju, bacio je na kovčeg srpskog prvojerarha tri grumena zemlje.
- Za Oca, Sina i Svetoga duha - rekao je kasnije mami.
- Baš kao Konstantin Veliki! - pohvalio je malenog Cetinjanina i vladika bački Irinej.
I u vozu, na povratku u Crnu Goru, sve do petka ujutru, Konstantin je bio - zvezda. Saputnici su se šalili da je učenik drugog razreda OŠ „Njegoš„ otišao u Beograd kao dečak, a da se vraća kao - vladika.
A malo je falilo da Konstantin uopšte ne pođe na put. Bolovao je od boginja sve do dan pred polazak.
- Bila sam u dilemi da li uopšte da idem. Dva sina su mi u Beogradu, a dva na Cetinju, i želeli smo svi da budemo na sahrani. Ali Konstantinova bolest me dovela u dilemu - otkriva Vera Vukić. - Ova dvojica starijih su mi predlagala da ja dođem sama, ali to nije dolazilo u obzir. Onda mi je Konstantin samo rekao: „Majko, ja te molim“. Tada je bilo odlučeno i krenuli smo. U vozu sam ga obukla u nošnju, a on je bio pun radosti što je krenuo na put.
Na put koji će mu možda promeniti život.

SLAVA
VERA Vukić nam kaže da nema još reakcija na to što je jedan od njenih sinova preko noć postao - poznat.
- Spremamo se za slavu, tako da nisam izlazila u grad. Videla sam tekst i sliku u „Novostima“. To me mnogo obradovalo - govori Vera.
Ljubica BOŽANOVIĆ

* * * * *

U RS DAN ŽALOSTI I DIREKTNI PRENOS
ZAJEDNO U TUZI


OproŠtaju od baleženopočivašeg patrijarha srpskog Pavla mediji u RS su poklonili odgovarajuću pažnju. Radio-televizija RS od trenutka kada je saopštena vest da je srpski duhovni vođa preminuo, prilagodila je programsku šemu ovom događaju. RTRS je preuzela i četiriipočasovni direktni prenos Radio-televizije Srbije sa sahrane u Beogradu.
Dnevni list „Glas srpske“ u petak je na dve strane objavio opširan izveštaj sa sahrane pod naslovom „Vječna pamjat“. Opširnu fotoreportažu sa sahrane objavile su i „Nezavisne novine“, koje su konstatovale da su ulice Banjaluke i drugih mesta širom RS, u vreme direktnog prenosa sahrane, bile puste.
Od medija iz Federacije BiH izdvajamo samo kratak agencijski izveštaj „Dnevnog avaza“ iz Sarajeva, dok je politički magazin „Slobodna Bosna“ u izdanju od petka preneo delove intervjua za ovaj list koji je patrijarh dao pre deset godina.
Sl. P.

* * * * *

KAKO SU DRŽAVNI MEDIJI U CRNOJ GORI PROPRATILI SAHRANU
SERVISI JAVNE BRUKE


IzveŠtaj sa sahrane patrijarha Pavla nije u petak zavredio makar malu najavu na naslovnoj strani podgoričke „Pobjede“!
Ovaj državni list je kratak izveštaj doneo na 13. strani, u rubrici „Svijet“, uz fotografiju neuobičajeno sitnu za standarde „Pobjede“. Gotovo koliko i tekst o sahrani, prostor je (u antrfileu pod naslovom „Politička predstava“) dobio profesor beogradskog Filološkog fakulteta Ljubiša Rajić, koji kritikuje državni vrh Srbije zbog odnosa prema smrti patrijarha.
Još neprofesionalniji odnos pokazao je javni TV servis. Vest o sahrani praćena slikom u udarnom dnevniku u četvrtak objavljena je u 18. minutu. Ceo prilog trajao je 85 sekundi!
Mnogi su ovim povodom podsetili da je u aprilu 2005. sahrana pape Jovana Pavla direktno prenošena na RTVCG i da su o poglavaru katoličke crkve tada objavljeni brojni prilozi i cele emisije.
- Rukovodstvo javnog servisa vodi medijski rat protiv pravoslavlja - kaže ovim povodom Jovan Markuš, funkcioner Narodne stranke, uz podsećanje da u Crnoj Gori ima 3,54 odsto stanovnika rimokatoličke veroispovesti koji su imali priliku da vide sahranu svog verskog poglavara, za razliku od današnjih 75,15 odsto stanovika - pravoslavaca...
Č. P