OBRONCI Cera, zvone zvona crkve presvete Bogorodice, prazno zvone u manastiru Čokešina. Pade dan, pade kruška, pa niz strminu do presahlog potoka. Vibracije zvona nose udar jatagana. Nema topline. Ovde planina Vidojevica bez uspeha pokušava da se uzvere na Cer, da i ona nešto vidi. Pogled na ustreptalu ravnicu Mačve. Pa, nema topline zvona, ali ima mirisa.
Filip Višnjić je pevao:
- Polećeše dva vrana gavrana, sa vrh Cera, iznad Čokešine, krvavijih kljuna do očiju i krvavih nogu do koljena...
- Pop Vasilije Popović iz manastira pribeležio je, uz pomoć rodbine, imena svih posečenih boraca. Tačno njih 303 beše. Braću Nedić, Gligorija i Janka sahranismo u dve odvojene rake - govorio je 18. aprila 1804. godine sluga Spasoje majci poginulih Nedića, Nedi.
- E, Gligorije moj, moj prvenče - otelo se Nedi. - E, moj Janko, mezimče majkino! Zar je majka nako lepe oči rodila... Nake oči od kojih su dušmani drhtali, a devojkama se pamet preturala... Sad ih Turci povadili, lepu glavu tri put sekli.
Ode sin Mijailo, da se bori protiv Turaka, da sveti braću.
Bitka kod Čokešine, Leopold Ranke nazvao ju je Srpski Termopili. Zašto? Braća Nedić iz Osečine, valjevski kraj, krenuli su sa svojim momcima u susret Turcima, počeo je Prvi srpski ustanak. Srbi opsedaju Šabac. Povukli se Turci u tvrđavu, čekaju pomoć. Iz Janje, preko Drine, pristiže Nožić- paša sa hiljadu i po konjanika. Stižu u Lešnicu. Kreću prema Čokešini, manastiru. Sve megdandžija do megdandžije.
Harambaša Ćurčija i Jakov Nenadović sa svojim borcima izmiču. Uzalud im braća Nedić, stasiti ljudi, govore da ostanu.
- Jeste sila, ali smo junaci - vikao je Gligorije. - I ako odete, mi ćemo se boriti. Sa vama ili bez vas, nećemo u mišje rupe pobeći!
Sabraše se momci. Njih 303. Manastir Čokešina imao tada i zidine, reče Janko da Srbi nisu babe, da će na megdan Turcima. I, bi megdana. Izađoše srpski ustanici pet kilometara dalje, gde će Turke bolje sačekati.
Penjemo se na padine Cer planine, onda spuštamo među hrastove i lipe, gde je klisura Lipovog potoka. Tu je bila bitka.
- Pa ako sad više naše vojske ne može doći, mi se onda uklonimo, da ne ginemo ludo, bez nevolje - govorio je harambaša Ćurčija. - Ako Turci zapale manastir, narod će ga opet načiniti, kano što je i do sad gradio, ali mi kad izginemo oko tijeh zidina, nas ne može niko povratiti ni pograditi... Nas je šaka jada ovde.
Ode Ćurčija sa pisarom Vukom Stefanovićem Karadžićem. Jakov Nenadović je predložio da se ljudi ušanče u manastiru Čokešina.
- Čiča Jašo, nismo žene da mremo ovde u zatvoru! - povikao mu je Damnjan Nedić.
- I da crkvu krvlju poganimo! - dodade Panta Nedić.
- Jašta, more! Idemo da se sa Turcima junački pobijemo! - povikao je jedan od braće Nedić. - Putuj ti, Jakove, sakupljaj vojsku, ajde da mi nešto pojedemo i popijemo!
Jakov sa svojim ljudima - pobeže. Pobegli harambaša Ćurčija, onda Jakov. Šabac mora da padne! Ustanici ga opkolili, Turcima stiže pomoć, ali ne mogu da zaobiđu - ludu braću Nedić.
I bi boj kod Čokešine.
Nisu ona zvona crkve promukla, jetko udara metal o metal, sedimo sa igumanijom Anom, sada je ovo ženski manastir, govori Ana o junaštvu:
- Nije junaštvo tući slabijeg. Junaštvo je Srbima u krvi, zato smo milosrdni i pred jačim. Pamet uz junačku krv donosi pobedu, ma koliko je neprijatelj naizgled jači.
Turci sa Nožić-pašom nisu pomogli svojima u Šapcu. Uglednih, 50 sasečenih turskih glava poneli su u - nedođiju. Toliko je ostalo i živih, turskih glava. Paša nije smeo da se pojavi ni u Janji niti Bijeljini ni u Brčkom sa desetkovanom vojskom. Uputio se ka Srebrenici.
Niko nije preživeo u odredima braće Nedić! Niko nije pobegao!