Goli otok još čeka golu istinu

E. V. N

08. 07. 2009. u 20:33

Голи оток још 
чека голу истину
Navršava se 60 godina otkako su prvi osuđenici, takozvani ibeovci, prebačeni na „prevaspitavanje“ na pusto jadransko ostrvo. Arhive zatvorene. Sačuvana je dokumentacija o hapšenjima, kao i spiskovi osuđenika i njihove matične knjige

MOŽDA će među bivšim logorašima koji će danas oko podneva brodom doći do zapuštene kaznionice, da obeleže 60-godišnjicu otkako su prvi osuđenici prebačeni u izolovani kazamat, biti i onaj čija je ruka „kriva“ za grafit koji i dalje krasi napuštenu zgradu: „Mi gradimo Goli otok, Goli otok gradi nas!“
U jutro 9. jula 1949, politički zatvorenici iz Beograda,političke žrtve sukoba Tito-Staljin, takozvane rezolucije Informbiroa koja je odnose bratskih komunističkih zemalja SSSR i Jugoslavije potresla do temelja, stigli su brodom „Punat“ na ostrvo koje će postati poznato kao „gulag na Jadranu“, ozloglašeno mučilište u kojem su se punih sedam godina, sve do 1956, „prevaspitavali“ „ibeovci“.
Pridružili su im se, ubrzo, i ostali „raskrinkani neprijatelji naroda“, a potom i mnogi za koje je neko negde šapnuo da se protive zvaničnoj politici Komunističke partije Jugoslavije.
Prema nekim procenama, kroz Goli otok je, posle raskola u Informbirou i obračuna Tito-Staljin, prošlo između 30.000 i 50.000 zatvorenika, a prema drugima od 40.000 do 60.000. Zvanična istorija KPJ kaže - 11.000. Barem nekoliko stotina ljudi ostalo je zauvek na njemu - bilo na usijanom kršu koji danonoćno udara bura, bilo u vodi Velebitskog kanala, dok su pokušavali da se domognu slobode.
Prave brojke, ipak, još nisu izašle na videlo. A sa njima ni - istina. Koliko je nevino osuđenih ljudi, koliko onih čije „grehe“ niko nije mogao da dokaže, ko je sve i za šta „robovao“ na „Titovim Havajima“, kako su zatvorenici od muke zvali Goli otok... Zna se, doduše, da su 46 odsto svih uhapšenih tokom progona političkih neistomišljenika bili Srbi, 21 odsto Crnogorci i 15,8 odsto Hrvati.
Sva ova tajnovitost prkosi činjenici da se podaci od pre pola veka brižljivo čuvaju. Ali, daleko od očiju javnosti.
- Sačuvana je dokumentacija o hapšenjima u vezi sa Informbiroom. Ona se nalazi u Bezbednosno-informativnoj i Vojnobezbednosnoj agenciji, a delom i u Arhivu Srbije - navodi Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. - Istraživanje i objavljivanje dokumentacije pomoći će u rasvetljavanju tih događaja i u tome da se prestane s licitiranjem brojkama. Ne postoji nijedan razlog da se ta građa ne publikuje i ne stavi na uvid široj javnosti.
Prema Pavlovićevim rečima, za otkrivanje konačne istine potrebni su dobra volja i saglasnost „tvorca“ dokumentacije, odnosno bezbednosnih agencija.
- Postoje spiskovi osuđenika i njihove matične knjige. Spiskove doušnika nisam video, ali bi se iz dosijea i oni mogli pronaći - objašnjava Pavlović.
Ne zna se pouzdano ni ko je u KPJ, tog leta 1949. godine, u jeku političkog prepucavanja sa ostalim komunističkim zemljama, predvođenim Staljinovim Sovjetskim Savezom, došao na ideju da se pristalice IB šalju na Goli otok, bivši austrijski zatvor iz Prvog svetskog rata, kojim su do tada carevale samo koze i ovce.
Jovo Kapičić Kapa, zamenik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije i jedan od upravnika logora, rekao je u jednom od retkih intervjua da je odluka bila Titova i Kardeljeva, ali da je ideja potekla od Krleže i Antuna Augustinčića. Ovaj se vajar, kažu neki izvori, setio Golog otoka po izvrsnom mermeru koji se tamo nalazi.
Posle pomirenja sa Sovjetskim Savezom i susreta Tita sa Hruščovom, 1956. godine, sa Golog otoka otpušten je poslednji politički zatvorenik. Kasnije su na ostrvu svoje kazne izdržavali kriminalci i teški maloletni delinkventi. Zatvor je definitivno ukinut tek 1988. godine, a već sledeće godine ruiniran.
Na ostrvu, koje zbog surovosti nema nijednog stalnog stanovnika, nalazi se samo jedna gostionica, u koju ponekad, brodovima sa Krka, svraćaju turisti. Najviše ih je iz Slovenije.
Koliko je logoraša danas među živima, niko ne zna. Međutim, oko 80 njih iz Srbije, onih koje još malo služi zdravlje, povremeno se okupljaju i rezimiraju kome su sve pisali, i ko im nije odgovorio. Ostalih 150 komunicira telefonom.
- Ne prođe dan a da mi ne zazvoni telefon i da me neki golootočanin ne pita šta ima novo - kaže predsednik udruženja Velimir Jovanović. - A ja im već duže vreme odgovaram samo jedno: Ništa. Država digla ruke od nas, niko ništa ne preduzima.
Prema rečima našeg sagovornika, koji je sa sedamdeset i nekom najmlađi član udruženja, sudovi su do sada rehabilitovali oko 750 njegovih sapatnika. Mnogi od njih su, kaže on, još u „proceduri“, jer njihovi potomci ne znaju ni gde da potraže potrebna dokumenta.
- Zbog čega je država, ako je već donela Zakon o rehabilitaciji, odlučila da svako mora posebno da podnese zahtev? - pita Jovanović. - Zbog čega nas nije sve zajedno rehabilitovala? Mi smo pisali i predsednici parlamenta, ministarki pravde, premijeru, predsedniku... Tražili da se zakon promeni i da, kao što je to slučaj u Sloveniji i Hrvatskoj, dobijemo obeštećenje od države zbog toga što smo bili na prinudnom radu. Ali, ništa. Odgovorio nam je samo predsednik Tadić, koji nas je uputio na Ministarstvo pravde.

UŽAS I U DOSIJEUZORAN Ašanin iz Novog Sada, sin Radivoja Ašanina, osuđenog na četiri godine golootočke robije, jedan je od malobrojnih kome je pošlo za rukom da dođe do dosijea o očevoj golgoti i svemu što joj je prethodilo.
U dosijeu, do koga je Zoran Ašanin (inače predsednik Udruženja golootočana Vojvodine i potpredsednik Republičkog udruženja) došao zahvaljujući, kako kaže „hrabrosti nekih ljudi u BIA“, otkrio je „užas“. Odgonetnuo je i ko je pravio lažne izveštaje, montirajući „političku nepodobnost“ njegovog oca.
- Uprkos činjenici što ga je nadležni sud rehabilitovao, moj otac nije dočekao punu satisfakciju za preživljenu patnju - kaže nam Ašanin. - Jednostavno, donošenje zakona koji bi regulisao obeštećenja toliko je traljavo, da je prosto ponižavajuće.

EVIDENCIJAPREMA evidenciji koju je uradio Ljubo Mikić, stradalnik „po liniji IB“, u Jugoslaviji su od 1948. osuđene 55.663 osobe. Među njima je bilo 12 učesnika Oktobarske revolucije, 36 španskih boraca, 23 savezna i republička ministra, dva predsednika i dva potpredsednika republičkih vlada, 39 pomoćnika ministara, 36 saveznih poslanika, 21.880 učesnika NOR, 1.673 nosilaca Spomenice 1941. Zatim 4.153 raznih funkcionera KPJ, 1.722 radnika policije i 2.600 vojnih lica.

40 LOGORA U JUGOSLAVIJI
U Jugoslaviji je u vreme Informbiroa, prema istraživanju Srđana Cvetkovića iz Instituta za savremenu istoriju, bilo oko 40 raznih logora i zatvora za staljiniste. Osim Golog, kaznionice su postojale na obližnjem ostrvu Sveti Grgur (za vojna lica i žene). U iste svrhe su, navodi u knjizi „Između srpa i čekića“, korišćene „Glavnjača“ u Beogradu i „Zabela“ u Požarevcu, kao i kaznionica u Staroj Gradiški.
U Makedoniji su bila dva manja logora, a u Crnoj Gori bio je poznat „Bogdanov kraj“. U Bosni je glavna kaznionica bila u Bileći, gde se radilo u kamenolomu. Među glavnim revidircima batinašima tamo je bio ražalovani general Branko - Kađa Petričević, uhapšen kada je sa Vladom Dapčevićem i Arsom Jovanovićem pokušao da pobegne u Rumuniju.

PETROVA RUPA
NA OSTRVU je postojalo više logora: stari muški logor („Stara žica“), novi muški logor („Nova žica“), Radilište 101 („Petrova rupa“) i ženski logor. Najozloglašenija bila je „Petrova rupa“, nazivana i „Manastir“, koja je dobila ime po Petru Komneniću, predsedniku Skupštine Crne Gore, jednom od prvih stanovnika.

METODE PREVASPITAVANjA
NEPOSREDNI akteri torture bili su sami zatvorenici, koji su tako okajavali svoje „grehe“, a kreativnost i surovost mučenja dojučerašnjih partijskih drugova prevazilazila je svaku granicu čovečnosti. Bili su tu „topli zec“, kada bi novopridošli robijaš vezanih očiju prolazio kroz špalir logoraša koji su ga divljački tukli do iznemoglosti. Suština nije bila u fizičkom prebijanju, već u razbijanju duha zatvorenika i, posebno, njihovog drugarstva i osećaja zajedništva. Pa „tiganj“, kada bi kažnjenik, vezan za stolicu, danima sedeo na užarenom suncu bez vode. „Mina“ je bila posuda od 180 litara vode koju bi zatvorenik morao da nosi puna četiri kilometra, a kazna „sipanje vode u nozdrve“ nije ostavljala nikakve tragove na telu zatočenika.

HRONOLOGIJA INFORMBIROA
27. SEPTEMBAR 1947. - Na Staljinovu inicijativu, osnovan Komunistički informacioni biro, kao telo koje bi posle raspada Kominterne ponovo objedinilo komunistički svet.Odlučeno da mu sedište bude u Beogradu. KPJ predstavljali Kardelj i Đilas
DECEMBAR 1947. - Prvi sastanak Informbiroa, u Beogradu, u novoizgrađenom Hotelu „Slavija“
27. MART 1948. - Staljin napisao pismo u kojem kritikuje i omalovažava Komunističku partiju Jugoslavije
13. APRIL 1948. - Odgovor Centralnog komiteta KPJ
20. do 28. JUN 1948. - U Bukureštu održano drugo savetovanje Informbiroa, na koje nije došao Tito. Na kraju doneta rezolucija „O stanju u KPJ“, poznata kao Rezolucija IB. KPJ zamereno da ide ka buržoaskim ciljevima i da sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu.
29. JUN 1948. - Rezolucija objavljena u Jugoslaviji preko Radio Praga, a narednog dana štampana u novinama. Usledio Đilasov odgovor u ime Centralnog komiteta, u kojem se odbacuju optužbe
21. do 28. JUL 1948. - Na Petom kongresu, KPJ „odbranio nezavisnost“ Jugoslavije i rekao konačno „ne“ Staljinu
29. NOVEMBAR 1949. - Poslednje zasedanje Informbiroa, doneta druga rezolucija, naslovljena „Jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna“, koja optužuje KPJ za ubistva Arsa Jovanovića i progon Vlada Dapčevića i Sretena Žujovića i drugih „staljinista“.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (9)

Velimir

08.07.2009. 21:49

Trka pocinje ! Nesto ne vidim u komentarima "antifasiste". Ovo kao da ih ne zanima, ko zasto i u ime cega je "delio pravdu" na ovakav nacin? Izgleda da su Brozovi poslusnici dobro obavili posao pranja mozga svojih bivsih "drugova", tako da su ovi izgubili svaki interes i kako u svoje tako i u ime sapatnika uzviknu ono "optuzujem". Secam se jednog svog rodjaka, Bog da mu dusu prosti, zvao se Dusko Mihajlovic, kome sam cisto iz nekog sazaljenja bez obzira na politicke razlike, pokusavao da iskamcim sta je tamo preziveo, odgovarao "pusti to ja volim jedino da gledam kaubojske filmove". Cutao je, a za vreme okupacije kao omladinac imao je "hrabrosti" da za vreme policiskog casa drazi nemackog strazara pretrcavajuci ulicu. Jednom ga je Svaba ukebao i zatrazio da se natrci, pa ga je cokulom osinuo.Bez obzira na sve, to je bio dobar covek i pravi prijatelj za razliku od njegovog starijeg brata koji je sve to preziveo (a mozda i gore), ali je bio "definitivno izlecen" i nastavio da napreduje na partiskoj lestvici.

Radovan Bulatovic

08.07.2009. 22:54

Glavni i jedini razlog sto Goli Otok ceka istinu je taj sto jos uvek zivi duh UDBe i lik tupoumnog glavoseka Rankovica.

petar

09.07.2009. 03:12

Mozemo samo da predpostavljamo kako su to bila teskas vremena . Zasto ne osnujemo neki novi Goli otok / za ove sto kradu od srpske nejaci!

Radmila

09.07.2009. 05:25

Posle feljtona :otkopavanje istine" na redu je "otkopavanje" tajnih dokumenata i arhivskih zapisa o jednom od najstrasnijih logora u posleratnoj Jugoslaviji.Citala sam da su jugoslovenski islednici i kapoi isli u Staljinove zatvore u Sibiru da bi stekli nova znanja iz podrucja mucenja i zlostavljanja ljudi.Legenda kaze da su ovi nasi daleko nadmasili ruske sibirske mucitelje.Umetnicka dela sa golootockom temom{antonije Isakovic"Tren 1 i Tren2,Dusan Jovanovic}}svedocanstva su o strahotama Golog otoka.Pitam se da li cu moci da dodjem do te gradje da bih videla i procitala dosije o mom ocu koji je neduzan mucen na Golom otoku jer nije ni bio inforbirovac.Da li je sacuvani zapisi o muciteljima Jovu Kapicicu,zloglasnom upravniku Golog otoka i ostalima iz zatvora u Bileci kao i iz beogradski zatvora{onaj na Banjici je bio krvaviji nego gestapovski{upravnik Sasic}.Sta je sa Krlezinom dokumentacijom?Da li je vec prosla vremenska distanca od 30 godina koju je on postavio u svom testamentu.?

Nostradamus

09.07.2009. 14:39

Da, to su bila teska vremena, a steta koja je nanesena dogadjanima vezanim za IB su nesaglediva. Stradali su mnogi, a medju njima verovatno i oni koji to nisu zasluzili. Licno mi je poznat slucaj jednog general-pukovnika koji je doziveo da se “preseli” na Goli otok. Njegov komunisticki rad je poceo u vreme rata u Spaniji, preziveo je sve borbe u II svetskom ratu i onda u miru kao visoko rangirani oficir docekao cudnu stvar – zatvor. Ostao je na Golom otoku samo par meseci, jer njegovo ime su znali svi, pa je za Cedu licno Broz intervenisao. Poznavali smo se jako dobro i druzili sve do njegove smrti, te sada vec davne 1990. godine. Razlog zasto je bio “stanovnik” tog egzoticnog zatvora, je saznao kasnije. Objasnili su mu da je dosao na crnu listu zbog svog rodjaka, koji je bio u cetnicima i koga je on licno spasao od streljanja, posle rata!?. Interesantno je bilo, da je upravo taj njegov rodjak koji je radio u policiji, bio jedan od glavnih “svedoka” za njegovo hapsenje. Ljudski karakter je cudna stvar i postoje nebrojane varijacije i deformacije. Bila je to teska odluka KPJ, a posledice su ostale traino, medju svim onima koji su verovali u bolji zivot i slobodu ljudi. Prakticno ostvarivanje tih ideala bilo je ponekad trnovito i puno iznenadjenja za sve. Mnogi prebacuju celu stvar Jospiu Brozu, mada su u to sam sigran, u vecini slucajeva za optuzbe bili odgovorni ljudi, ciji razlozi za to nisu bas bili potpuno jasni. To je sada istorija i trebalo bi iz toga nesto nauciti, ali mislim da ce neki pokusati samo da pojacaju svoju mrznju i ukazivati na “konacne dokaze o tome kakav je bio Broz”. To je svakako pogresno, ali zato nam se i desavaju ratovi u proseku svakih 30 godina. Obzirom sta danasnji nacionalisti rade, mozda nebi bilo lose obnoviti infrastrukturu na Golom otoku – zlu ne trebalo?.

Ivo

09.07.2009. 15:24

Bio sam na Golome prije nekoliko dana,i bas sam razmisljao kako bi bilo jako lijepo ponovo aktivirati buvare i u njih potrpati sve divne i postene hrvatske politicare.

radojcic zvezdana

10.07.2009. 09:23

ivo u pravu si treba ga aktivirati za sve politicare koji su stetni za svet i unistavaju nasu planetu zemlju