Jača pesma od oluje

ŽEGAR ŽIVI, tako se zove tradicionalna srpska pevačka grupa iz Kninske Krajine, a i njihov upravo objavljeni, prvi kompakt-disk. Svetska premijera bila je u Londonu, jer je "Žegar živi" podržao producent Endru Kronšo, eminentni britanski umetnik i muzički kritičar. Izdavačka kuća Cloud Valleu Music zabeležila je izvorno pevanje, svirku na diplama, dozivanje i meketanje koza na poljima i crkvena zvona iz Žegara.
Članovi grupe su legendarni narodni pevač Jandrija Baljak, Vojislav i Miljka Radmilović, Dragomir - Lujo Vukanac, poslednji žegarski diplar Obrad Milić i Svetlana Spajić, umetnica u tradicionalnom pevanju, jedina koja nije iz Krajine, već iz Beograda. Svetlana je i koproducent prvog uzdanja "Žegar živi".
- Ovo je do sada najiscrpniji uvid u tradicionalnu pesmu i muziciranje Srba iz Dalmacije, ali i živo svedočanstvo o ljudskom dostojanstvu i borbi za opstanak u zavičaju - govori Svetlana Spajić, koja je, inače, završila englesku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. - A, ima više od 15 godina kako sam prvi put čula pesmu Žegara, pevača Jandriju... Od tada sam sanjala o ovom kraju i eto, dođe dan, pa sa Krajišnicima snimih album.
Pesmom, ponovo, pokušavaju da se održe Srbi na kršu Bukovice u Kninskoj Krajini, odakle su proterani avgusta 1995. godine, kada su osvajači poverovali da će "Olujom" i sve njihove korene počupati.
Na južnoj strani velikog Velebita, najveće selo Žegar i zaselci s obe strane zelene reke Zrmanje, imali su pre najnovijeg progona Srba više od 2.000 žitelja. Ovde je manastir Krupa, stariji i od onog čuvenijeg, na Krki, podigao ga je kralj Milutin 1317. godine.
Žegar je rodno mesto i čuvenog serdara, epskog junaka Stojana Jankovića, koji je vojevao protiv Turaka u 17. veku. Pesma o njemu je i na disku "Žegara". Na ovom prostoru burne istorije, čestih ratova i smenjivanja carstava i država, Žegarani su se sukobljavali sa mnogim agresorima. Bili su, neretko, prinuđeni da napuštaju zavičaj, ali su mu se - uvek vraćali.
Na spaljena ognjišta Bukovice vratilo se iz privremenih utočišta u Srbiji i Republici Srpskoj oko 400, uglavnom starijih ljudi. Među njima, u Žegar, i tri pevačice tradicionalnog zvuka, Neđeljka, Joka i Dara.
- Bilo je to nešto najjače što sam osetila pored ovih jablanova, reka Zrmanje i Krupe i dubokog kanjona Krnjeze, nemirnog prostranstva visoravni, ispred tajanstvenog plavetnila okolnih planina - seća se Svetlana. - Tri žene su iznenada, spontano, zapevale. Prvi put posle 12 godina tuge i izbeglištva. Tada sam shvatila magiju ovog kraja. Ove žene su najavile novi život u opustošenim kućama.
I, pesma nije ništa drugo nego zov drugima da ne zaborave svoje, da se vrate na svoje, da žive. Materijal za disk sniman je baš ovde, u Žegaru, pod ovim suncem. Vremena izbeglištva donela su "neofolk", ubačena je i harmonika u pesmu, postojala je opasnost da se sve zaboravi. Prave frule su bačene, uzete "temperovane", počeli su da niču nekakvi etno-bendovi, koji su i potomke Krajišnika odvlačili od korenova.
- Trećeg dana našeg boravka, prošlog proleća, okupila se čitava grupa ovih izuzetnih, vitalnih i gostoljubivih ljudi i zapevala moćno, čudesno, veličanstveno kao u katedrali - navodi Endru Kronšo, koga su Krajišnici iz milošte prozvali Jandrija, prema svom najpoznatijem pevaču. Endruovog snimatelja Džejmija Orčarda nazvali su "pobro" (pobratim).
"Žegar živi" privuklo je veliku pažnju britanske muzičke javnosti. Vodeći škotski dnevni list "Skotsman" doneo je prikaz albuma i ocenio ga je sa pet zvezdica. Očekuju se prikazi u muzičkim programima radija Bi-Bi-Si, listu "Independent" i vodećim svetskim časopisima za svet i tradicionalnu muziku, "Folk ruts", "Songlajns" i drugim.
Slušamo zvona crkve svetog Đorđa, podignute 1603. godine. Zvona ponosno povlači zvonar Vojo Radmilović. Zvuk zvona je znak da je selo još živo. Na snimku je zov zvona poslednja, 22. numera. Pre njih je pesma "Žegar polje hrani janje moje". Tu se peva "Nema raja bez rodnoga kraja, od Žegara ljepšeg zavičaja".
"Žegar živi, Žegarani moji, Bog će dati da se Žegar vrati". Ovu pesmu spevao je Jandrija Baljak o Božiću, 8. januara 2006. godine i taj dan je rođendan grupe.
Bukovica čeka leto, kada će doći deca i unuci povratnika i razbiti čemer samoće, nesigurnosti, siromaštva. Milka i Vojislav Radmilović vratili su se sa troje dece.
- Mislim da je manje zlo vratiti se na svoje i to obnavljati, zanavljati, nego živeti u izbegličkim, prihvatnim i prinudnim smeštajima - napominje Milka. - Žegar će - živeti.

PRIJATELJI
Imali smo sreću što u ovoj priči naši saradnici sa Zapada nisu bili blazirani avanturisti koji putuju Balkanom u potrazi za egzotikom, već fantastični ljudi i dobri prijatelji koji su bili spremni da sa nama podele sve nevolje i radosti svakodnevne borbe za opstanak - kaže Svetlana Spajić.