RELJEF lica Dragice Srzentić i prsti njenih ruku, trenutak zamrznut u zenici kamere. Iza tog trenutka - surova životna priča, svedočanstvo teškog i dugog puta za čitav roman.
- Surovo je - kaže ona - što čovek taj put ne može da zaboravi. Prokletstvo, šta sve mora da nosi u pamćenju.
Rodom Istranka, danas Beograđanka, a sudbinom vezana za Crnu Goru. Iz Ulcinja je njen suprug i "ljubav i drug" Vojo Srzentić, predratni komunista. Brak sa njim, Dragicu Srzentić potpuno je opredelio za komunistički pokret i odredio joj put kojim je išla. Ova starica, bistrog uma i preciznih misli, akter je značajnih istorijskih događaja i poznanik mnogih važnih ličnosti ratne i poratne Jugoslavije - Tita, Moše Pijade, Veselina Masleše, Vladimira Velebita, Leke Rankovića, Sretena Žujovića, Ivana Milutinovića...
U ratnoj knjižici - četiri godine staža pod oružjem. Prvo u makedonsko-kosovskom bataljonu, potom u štabu Svetozara Vukmanovića Tempa.
Odlomak sećanja iz rata:
- Kad smo iz Grčke krenuli za Skopsku Crnu Goru i prešli te jezive planine, upali smo u nemačku ofanzivu. Povučemo se na neku čuku, danju se borimo, noću marširamo, gladni, neispavani. Iznad Velesa stiže poruka: Vratite se za Grčku. Podelili smo se u desetine, 15 dana neprekidnog maršovanja kroz mećavu i snežne nanose. Ostala sam bez cipela, smenjujemo se, prtimo sneg. Onda vidiš krvave tragove.
Leto 1944. Proslava godišnjice ustanka u Crnoj Gori, stiže befel da se Dragica i Vojo jave Vrhovnom štabu na Visu.
- Ubrzo, odvedu me kod Rankovića. Pita me on gde sam sve bila za vreme rata. Kad sam ispričala, on kaže: „Dobro, sad ćeš ići u London.“ Imala sam užasnu malariju, uz to, moj engleski je bio slab i predlog mi je bio van pameti. Ali, ja sam vojnik... Čekam Voja, došao je kasno. Pitam ga: "Gde si bio?" Kaže: "Kod Tita na večeri, odredio je da ja idem u Englesku i organizujem prebacivanje pomoći zemlji." Posle te misije, Vojo se vratio u Beograd, a Tito ga je poslao u Albaniju za savetnika Enveru Hodži. Moj zadatak u Londonu bio je da jednom nedeljno govorim na Bi-Bi-Siju, u programu za Jugoslaviju.
Kad se, u martu 1945, vratila, već je bila na spisku odabranih da formiraju ministarstvo spoljnih poslova FNRJ.
- Rat je još trajao - priča Dragica Srzentić. - Počeli smo sa pripremama kadrova za ambasadore. Zadržali smo stare, ali uključili i nove kadrove. Sve sjajni intelektualci i izvanredni ljudi: Stanoje Simić, prvi ambasador u Vašingtonu, posle njega bio je Sava Kosanović, sestrić Nikole Tesle. Marko Ristić bio je u Parizu, Darko Černe u Čehoslovačkoj, Ljubo Leontić u Londonu, Vlado Popović, španski borac i organizator ustanka u Hrvatskoj, u Moskvi, Josif Đerđa u Albaniji. Takvi su bili diplomatski kadrovi u moje vreme: sposobni, kulturni i pametni.
Proleće 1948, zaljuljali su se odnosi sa Moskvom, Dragica Srzentić je zamenik generalnog sekretara Ministarstva, u zemlji vri.
- Ivo Vojevoda i ja idemo kod Vlade Velebita. On kaže: Jedan funkcioner Ministarstva treba sutra ujutru da putuje u Moskvu. Budi spremna, Dragice, da kreneš.
Nosila je Titovo pismo Staljinu, u kome Broz zahteva objašnjenje zašto se ruski stručnjaci povlače iz Jugoslavije.
- Taman posla da sam pomislila da to pismo otvorim - kaže Dragica.
Tri godine kasnije, našla se na udaru brutalnog obračuna novih vlasti, a njenih saboraca. Dovoljno je bilo što je neistomišljenik, ali nije bila za rezoluciju Informbiroa. To i danas, odlučno, poriče. Uhapsili su je, šamarali i zapisničari, i ekspresno osudili na deset godina robije. Seća se, dobro, da je samo rekla: Bolje da se s Moskvom dogovorimo. I još, "pa do juče su nam govorili da je baš lepo što nas i Staljina isto sunce greje". A, pobunila se i protiv razmetanja i razbacivanja vrhuške.
- Istog dana, 31. maja 1951. godine, kada su uhapsili mene, uhapsili su i Voja. Obeležili ga kao špijuna NKVD. Ma, kakav crni špijun! Odrezali su mu 15 godina Golog otoka. Znam i zašto. Zato što se svađao sa Kardeljem oko pomoći koja je vozovima završavala u Sloveniji, dok su druge republike gladovale. A protivio se i Kidriču koji je pravio sedmogodišnji plan. Taj njegov plan krvavo su platile bosanske šume. A slovenačke, ni taknute.
Pre dve nedelje Dragica Srzentić napunila je 95 godina. Pola od toga volela bi da nije proživela.
Odlomak sećanja iz Kezneno-popravnog doma u Stocu, kod Bileće:
- Istovarili su nas u Bileći, strpali u kamion i pokrili ceradom. Sa mnom još pet žena, a na nišanu nas drže dvojica sa puškomitraljezom. Dole glave, viču. U KPD Stolac špalir žena. Nastaje vika, pljuvanje, batinanje. "Udri bandu! Izdajnici". Njihova lica izobličena, krvave beonjače, raščupane kose.
Bacili su nas na pod u prostoriju, umesto poda, kamene ploče. Bio je to prvi od 730 dana - bojkota. Sutradan u paviljonu, parola: "Vraćamo se partiji". Meni su stavili krunu od trnja, lišća i kopriva. Navukli mi na noge patike bez prstiju. Na njima napisano: Made in SSSR. Preko grudi lenta: Kraljica informbirovskog bala.
Noću nas bude svaki sat. Mi, onda, spavamo stojeći. Ali, dosetili se, pa nam daju kamen i komanduju: Diži, spuštaj! E, koliko smo, i u danima posle, stolačkog kamenja preneli. Kožu na dlanovima nisam imala.
Svako ko je bio tamo mogao je da me batina. Ali, najstrašnije je psihičko mučenje. Mislila sam, poludeću. Stalno sam se pitala mogu li izdržati još ovaj dan i ovu noć. Kažem sebi, mogu, mogu. I to se produžavalo. A, jedna baraka imala je oštre ivice od tesanog kamena. Rekla sam sebi, o tome sam stalno razmišljala, ovako: Zaletim se, udarim o tu ivicu, glava puca, i gotovo je. Ne mogu mi tad ništa.
Na Šestom kongresu partije u Zagrebu Tito je rekao: "U partiji ima ljudi zavrbovanih od NKVD." Imenovao je Arsu Jovanovića i mog Voju. Mene u domu aktivistkinje pitaju: "Šta sad kažeš?" Kažem: "U to ne verujem." One otrče, prijave da sam rekla: "Tito laže!" Sledi naredba: "Dragica da stoji pet noći."
Godina 1955, kraj novembra. Pustili su Dragicu Srzentić na uslovnu slobodu. Stigla je u Beograd više mrtva, nego živa. U stan gde su ona i Vojo živeli, uselili se udbaši. A ona - na ulicu.
- Voju su pustili, osakaćenog, naredne godine - priča Dragica. - Ali, mi nismo bili slobodni. Stalno su nas pratili, stalno pod prismotrom, i kad smo kod mojih bili u Istri. Odem kod Ćeće Stefanovića (ministra unutrašnjih poslova), pitam: "Jesmo li mi slobodni ljudi?" On će: "Mi s tim nemamo ništa". "Pa, ko ima", velim. On odgovara: "Udba sa Briona". Znači, sloboda je, a ti opet sužanj. Ljudi su bežali od nas. Samo Tempo nije.
Zavera tišine i zaborava nije mnogo bolela Dragicu. Ni kad je na Terazijama srela Čedu Minderovića, književnika, zbog koga je prodala deo svog porodičnog nakita i dala mu da plati stan, a on, njih sužnje, nije ni pogledao. Nije je zabolelo, a jeste začudilo kad, kaže, jednom u pozorištu Vojin i njen venčani kum Koča Popović nije imao snage da im priđe. Pruži ruku. Dragica dodaje:
- Samo je njegova Lepa klimnula glavom.

TITO JE ZNAO

GOLI otok, veruje Dragica i danas, bio je Titova zamisao. Vladimir Dedijer o tome je ovako pisao:
- Ranković je odveo Dobricu Ćosića kod Kardelja. Bio je prisutan i Ivan Gošnjak. Kad je Dobrica počeo da priča šta je video na Golom otoku, Kardelj je ljutito rekao: "Znao sam da će tamo napraviti pizdarije". Gošnjak je rekao: "Dobro, Edo, što se ljutiš, to je bila tvoja ideja".
- Ali, da je i Tito znao, u to ne sumnjam - zaključuje Dragica.

A PRAVDA?

DRAGICA Srzentić, odlukom Okružnog suda u Beogradu, rehabilitovana je. Poništena je presuda iz 1951. godine. Ona kaže:
- Rehabilitovano je pravo. A gde je pravda? Ko će i kada da obešteti stradalnike, kao što to čine neke zemlje bivše jugoslovenske države.