Za naše ljude na Jugu znak orla znači i više i drugačije nego za bilo kog drugog Srbina na bilo kom drugom mestu. Orao je smrt, progon, tuga, Priština 1999. i Peć 2004. Oni ne žele život pod njegovim krilim.

Naš narod na Kosovu i Metohiji, posebno južno od Ibra, u velikoj meri je odlučan da ostane da živi tamo. U tome ga treba podržati. Na nama je da svako na svoj način i koliko može pomogne njihovom opstanku, ali ne lajkovima na društvenim mrežama i kačenjem slika, zgodnih statusa i slično, već konkretno i na delu. Za početak, posetimo ih. Oni su najbolji domaćini koje sam u životu sreo – kaže u razgovoru za „Pečat“ Branko Antić, osnivač humanitarne organizacije „Srpska solidarnost hranom“, čovek čiji život teče na dva koloseka – jedan je ovde u Beogradu, drugi je na Kosovu. I tako godinama unazad.

* Zatekli ste se na Jarinju u trenutku kada je Priština krenula sa realizacijom svojih prekih mera. Šta se tog dana dešavalo i čemu ste sve bili svedok?

Tog dana smo krenuli na još jedno u nizu humanitarno-pokloničkih putovanja na Kosovo i Metohiju u okviru koga je bilo planiran odlazak na slavu manastira Visoki Dečani i prisustvovanje bdenju. Na administrativnom prelazu Jarinje rečeno nam je da ne možemo da pređemo na teritoriju AP KiM zbog protesta Srba iz Leposavića i okoline koji su se okupili da iskažu neslaganje sa sramnom odlukom iz Prištine o povećanju taksa za robu iz centralne Srbije. Međutim, kada se jednočasovni mirni protest Srba završio, usledilo je novo objašnjenje KPS da ne možemo da nastavimo putovanje bez policijske pratnje navodno zbog ugrožene bezbednosti. Uslov za dobijanje policijske pratnje bio je da Kancelarija za KiM pošalje zahtev u Prištinu sa spiskom putnika, maršrutom i satnicom. Iako je zahtev poslat u roku od pet minuta, policijsku pratnju smo dobili posle šest sati i pedeset minuta, a jedna putnica iz našeg autobusa kojoj je pozlilo odmah je prebačena kolima hitne pomoći u Leposavić a zatim posle ukazane prve pomoći u Klinički centar Kosovska Mitrovica. Znajući za novouspostavljene mere ovog puta nismo nosili humanitarnu pomoć u vidu robe već u novcu sakupljenom pre puta i u toku putovanja.

Pročitajte još - IŽIVLjAVANjE PRIŠTINE: "Srpska solidarnost hranom" zaustavljena na Jarinju! (FOTO)

* Godinama unazad preko svoje humanitarne organizacije pomažete Srbima u enklavama. Koliko su prohodni putevi za takvu vrstu pomoći?

Niko sa albanske strane ne gleda blagonaklono na ovakve aktivnosti i svako naše putovanje podrazumeva krajnju neizvesnost u konačnom ishodu. Jer ovde nije samo problem dostaviti pomoć ugroženim Srbima u enklavama vrlo neprohodnim putevima već osmisliti i logistiku – stići i uteći. Planiranje zavisi od toga koju vrstu pomoći šaljemo, jer nije isto opremiti stomatološku ordinaciju za naše male heroje sa KiM ili dostaviti božićne i novogodišnje paketiće, pelene, hranu za bebe, školski pribor i drugo. Dovijamo se na raznorazne načine oslanjajući se na pomoć dobrih ljudi koji znaju šta ta pomoć znači za opstanak našeg naroda na svetoj zemlji.

* Da li postoji uočljiva razlika – pre i posle potpisivanja Briselskog sporazuma?

Briselskim sporazumom trebalo je da se regulišu neke stvari koje nisu u domenu slanja humanitarne pomoći. Kada je reč o Srbima na Jugu, njima je isto s tim papirom ili bez njega. Oni u većini slučajeva brinu iste brige – ne mogu da obrađuju svoju uzurpiranu zemlju, da se slobodno kreću van enklava, a oni koji bi se vratili ne mogu da uđu u svoje domove – stanove, lokale, kuće – jer su im oteti.

* Uloga monaštva u organizovanju i dostavljanju pomoći Srbima je velika. Opišite vašu saradnju, te koliko su u ovom savremenom trenutku naši monasi, sem što su molitvenici, ujedno i borbeni nacionalni delatnici?

Nemala je uloga naših monaha, čuvara onog jevanđeljskog zrna soli i svakog ponaosob i svih Srba zajedno na okupiranom Kosovu. Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kao i pogroma 2004, za Srbe koji su ostali da žive u našoj južnoj pokrajini jedini oslonac i garant ispravnosti odluke da ostanu u svojim domovima bila je crkva. Sve je Crkva delila sa svojim narodom – i pogrome i stradanja i važne trenutke u životu. Takođe, humanitarne organizacije i pojedinci koji pomažu naš narod na KiM veliku pomoć u informacijama, logistici dobijaju od monaštva i sveštenstva Eparhije raško-prizrenske. Oni su istinski heroji!

* Kakvu situaciju zatičete u enklavama? Kako se Srbi tamo bore, šta ih naročito obespokojava, od čega strahuju, kako doživljavaju priče o razgraničenju, kakav je u njihovoj svesti doživljaj Albanije, posebno „Velike Albanije“?

Pročitajte još - UDAR NA SRBE: Proveravaju prtljažnike, otvaraju haube

Čudan je to tamo svet. Praktično zatvoren u svoje enklave, on je žilav i otporan, no iako navikao na svako zlo, nije zaboravio da ceni život. Razmišljam, više ga ceni nego ljudi koji žive u komfornim uslovima apsolutne slobode. Teško je taj narod „urazumiti“ na čemu svesrdno poslednjih 18 godina radi albanska strana. Ipak izvesno nespokojstvo postoji. To su ljudi navikli da se bore za goli život, da prehrane porodicu, školuju i vaspitavaju decu u uslovima gde nikad ne znaju ko će sutradan zakucati na vrata i da li će posle toga morati da konstatuju da im nedostaje deo imovine ili stoke. Tema razgraničenja uvukla se i u ove zaboravljene kuće. Oni, posebno južno od Ibra, smatraju da takva odluka vodi stvaranju „Velike Albanije“. Za pravo im daju stalne posete albanskih zvaničnika i zajedničke sednice vlade kao ova održana u Peći. Za njih znak orla znači više nego za bilo kog drugog Srbina na bilo kom drugom mestu. Orao je smrt, progon, tuga, Priština 1999. i Pećka patrijaršija 2004. Oni ne žele život pod njegovim krilima.

* Situacija s hapšenjem Srba od strane ROSU jedinica u Kosovskoj Mitrovici, čini se, uznemirila je i unela dodatni strah među Srbe na Severu. Kako ovaj događaj tumače ljudi koje srećete na vašim putovanjima?

Svaka akcija koju sprovode takozvane kosovske institucije izaziva dodatnu nelagodu među Srbima na KiM. O takvim akcijama priča se i šapuće u srpskim kućama, u portama manastira. Naš narod sve to tumači kao rešenost prištinskih vlasti da se otarase Srba, ako je moguće uz pristanak samih Srba. Posle svake akcije tog tipa nekoliko porodica počne da pakuje svoje kofere. Otuda je za njih važna svaka naša poseta Kosmetu. Važnija mnogo od pomoći koja stiže u novcu i humanitarnim paketima.

Pročitajte još - PROTEST SRBA U MITROVICI: Preći sa reči na dela (FOTO+VIDEO)

* Zanimljiva je vaša akcija s ramovima za tablice na kojima je napisano – Kosovo je srce Srbije. Koliko je ova originalna ideja prihvaćena, te da li je i to jedan nimalo zanemarljiv način borbe?

Akcija s ramovima za tablice „Kosovo je srce Srbije“ osmišljena je tako da prihod od prodaje ide za stipendiranje dece sa KiM. Pored toga što u Srbiji ima oko 2,5 miliona registrovanih motornih vozila svih kategorija, ova akcija, nažalost, nije naišla na veliki odziv. Moja ideja je bila da pored humanitarnog karaktera akcija ponese još jedno značenje. Zamislite samo svetske drumove i naše automobile koji prenose poruku da je Kosovo u srcu svakog Srbina. Kada bi samo jedan odsto od ukupno registrovanih motornih vozila imao pomenute ramove, akcija bi bila više nego uspešna. Ramovi odgovaraju skoro svim tablicama evropskih zemalja, kao i ruskim, tako da u ovoj akciji mogu učestvovati i naši ljudi iz dijaspore. Naše malo je nekome mnogo. Dogodine u Prizrenu.

(Izvor: Pečat/ Nataša Jovanović)