Vili Vimer piše za “Novosti”: Ko to hoće da vidi poniženu Srbiju?

03. 09. 2018. u 09:01

Vili Vimer, doajen nemačke politike, piše za "Novosti" o rešenju za KiM, novom Versaju i ulozi SAD. Saglasnost u Beogradu za ono što je nametnuto, više je od operacije na srcu

Вили Вимер пише за “Новости”: Ко то хоће да види понижену Србију?

Print screen

AMERIČKA ambasada u Beogradu dala je ovih dana jednu izjavu. U njoj se kaže da je predstojeća jesen naročito povoljan termin za sporazum Srbije sa Evropskom unijom o mogućem članstvu. Razume se, pre toga bi trebalo ugovorno rešiti određena sporna pitanja koja postoje u regionu. Time je Ambasada SAD pokrenula pitanje - šta se to nje tiče - ili, da li je EU, posle iskustava poslednjih decenija, bila samo pomoćnica u namirivanju interesa SAD i pomagačica u obesnom razaranju SRJ u poslednjim decenijama.

Naravno, tim saopštenjem američke ambasade izazivaju se sećanja i na to da tobožnji pregovori između Srbije, EU i drugih, o određenim pitanjima na Zapadnom Balkanu, uopšte nisu odgovarali onome što se obično smatra pregovorima. U svakoj pauzi pregovora, predstavnici EU morali su da pravdaju američkom predstavniku u susednoj sobi svaki korak u razgovorima. U pitanju je, dakle, "diplomatsko pravo pesnice". Zar se sada ne stvara pritisak da se jesen "fiksira" kao rok za rešenje problema na Kosovu?

U takvim okolnostima, upravo je neophodno da se tačnije sagleda pitanje za šta Beograd treba da da svoju saglasnost.

Pri svakoj teškoj odluci, koja vas pogađa kao čoveka ili kao naciju, postavlja se jedno i sveodlučujuće pitanje: "Može li se s tim živeti?" Ako se, međutim, od čoveka ili naroda, zahteva da kao nacija istrgnu sopstveno "srce", onda to ne može biti dobro ni za taj narod, niti za njegove susede. Zašto to kažem? Mi ćemo uskoro obeležiti kraj Prvog svetskog rata i Versajskog ugovora. To su godine 2017, anticipirali u Parizu francuski predsednik Makron i američki predsednik Tramp. Posle čuvenih "14 tačaka" američkog predsednika Vilsona, Centralne sile su Versaj doživele kao prevaru i diktat, pa su bila otvorena vrata za sledeći evropski rat. Ako zaista hoćemo da pregovorima smirimo neko stanje, ne smemo se nadovezivati na razorna iskustva Versaja. Pre svega, zbog toga što se od Srbije zahteva saglasnost za rešavanje objektivno postojećih spornih pitanja, koja pri tačnijem i bližem posmatranju predstavljaju nastavak agresije protiv jedne države osnivača UN, to jest SRJ. Da li hoćemo da jednu naciju vidimo sasvim poniženu?

Svi znamo kako je bilo onima koji su nemački potpis stavili ispod Versaja. Da li sada hoćemo da pomirljivo gledamo da se isto dešava srpskoj strani? Hoćemo li da zbog budućeg razvoja u Evropi opet imamo na raspolaganju jednu baklju rata koju po potrebi mogu zapaliti danas tako uobičajene "nevladine organizacije"? Ne smemo zaboraviti kako su ratovi na Balkanu, počev od 1990, bili opravdavani globalističkim razmišljanjima.



Saglasnost u Beogradu za ono što je u osnovi nametnuto, više je nego "operacija na otvorenom srcu". Time oni koji su - za Gerhardom Šrederom - ratom protiv Jugoslavije prekršili međunarodno pravo, svoju odgovornost za taj rat premeštaju na pleća onog Srbina koji će svoj potpis staviti pod taj diktat i pocepati srpsku naciju. Da li se baš to htelo?

Moglo je biti drugačije. Mora se postaviti pitanje o tome zašto EU, zbog svoje ranije odgovornosti za rat protiv SRJ, nije preskočila princip "pristupanje posle potpisa", i ponudila pristupanje, a zatim rešavanje otvorenih pitanja? Ovako, Beogradu se namiguje višeslojnom fatamorganom, a u stvarnosti se izaziva zaoštravanje ionako zaoštrenih problema. Onaj ko je drsko izazvao rat protiv Jugoslavije, trebalo bi da sada srpskoj naciji obezbedi pravdu.

Pa ipak, nisu samo Brisel, ili neki drugi, oni na koje se u ovim vremenima mora paziti. Trebalo bi se pitati kakav je sopstveni manevarski prostor delovanja u jednom pitanju. Tada će se konstatovati da ima više opcija, koje se moraju brižljivo promisliti. Pri tome, razume se, kod takvog razmatranja važno je ko su akteri, treba razlikovati one koji utiču na region i u njemu žele da sprovedu sopstvene interese.

Trebalo bi poći od razmišljanja: na kojim teritorijama država ostvaruje svoj uticaj? Ako taj uticaj ne postoji na svim delovima sopstvene teritorije, mora se, kao prvo, postaviti pitanje kako se on može povratiti. Ukoliko se uticaj ne može više povratiti, tada to područje prelazi u "nacionalnu mitologiju". Ovo prema motu: "Sledeće godine u Jerusalimu" ili "Šlezija je naša". Tada je, međutim, reč o području koje u doglednoj istoriji važi kao "izgubljeno".

Na tom području, međutim, živi srpski narod čiji se interes za kvalitetnim životom mora očuvati i onda kada državne odluke ne važe neposredno za njih. Ukoliko se ne bi odmerili svi aspekti, osnovni problem postao bi "nacionalna sramota", i u tim okolnostima je problematično kako se može ići dalje, a da se obraz ne izgubi.


Razgovori između Beograda i otcepljene oblasti nisu osnova za trajna rešenja, jer su oni samo nastavak procesa koji su do toga i doveli. Jedna rasprava o postojećim problemima mogla bi se u tim okolnostima ispostaviti kao potrebna pre sa Tiranom, nego sa Prištinom. Albanska suštinska moć leži u Tirani, a nipošto u Prištini. U dijalogu sa Tiranom moglo bi se postići trajnije rešenje postojećih problema, pre nego li sporazumom sa Prištinom uz posredovanje EU. Dijalogom Beograda i Tirane moglo bi da se stvori političko-ekonomsko težište za ceo Zapadni Balkan.

Zašto u svim ovim okolnostima nametati još i pritisak vremena? Postavlja se pitanje ko je poslednjih decenija i na koji način probleme na Balkanu koristio za sebe. Tu se u prvom redu mora pomenuti Velika Britanija. Po sudu nemačkih diplomata, koji su takođe sedeli za stolom, Velika Britanija je uvek i najpre imala u vidu kakva bi dejstva ugovorena rešenja na Balkanu imala na razvoj njihovih izazova na britanskim ostrvima. Zato je vladi u Londonu manje bilo stalo do stanja i mira na Balkanu. Da li potreba za žurbom potiče samo iz okolnosti da će na jesen London napustiti EU i na balkanska dešavanja izgubiti uticaj? Ali, zašto se od Beograda traži da plati cenu za to što London neće više igrati sa EU?

Bliskoistočno mirovno rešenje, koje to ime tek treba da zasluži, ima potrebu za rezervnim prostorom na Balkanu. Tramp radi na tom rešenju pod velikim pritiskom, ali niko danas ne može reći koji će manevarski prostor on uopšte imati posle međuizbora u SAD novembra ove godine. U Vašingtonu se kofe mržnje i neprijateljstva izručuju na predsednika koji "preti" da će se sa Rusijom i na Bliskom istoku sporazumeti u korist mirovnog rešenja. Rat prolazi u Vašingtonu uvek, a sporazumevanje predstavlja "smrtonosni rizik". Ali, treba li Beograd zato da pristaje na obavezivanje? Gleda li američka ambasada na srpskog suseda, Rumuniju, gde se jedna članica EU upravo razlaže? Da li je to ono što se Srbiji obećava? Nikako. Zato: Dalje ruke od Srbije!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (24)

Pecurkica

03.09.2018. 09:14

Ovaj covek je uvek ziveo ispred svog vremena i nikad nije imao dlake na jeziku.Malo je njih na zapadu koji otvoreno pricaju o Geopolitici i pre svega o nacinu kako SAD i Britanija sprovode svoju politiku nad svetom a pre svega nad zapadnom evropom. Vucicu ako trazis savetnika pozovi njega u svoj stab i saslusaj njegove savete.

seljak šumadinac

03.09.2018. 09:18

kada god smo mi seljaci puškom branili I odbasranili srbiju od napada to su naši politicari prodali za tepsiju ribe I osatanka na vlasti ne jednom nego vise puta nije nama zla naneo strain neprijatelj koliko su nas genocidsnu uništili naši politicari tako da samo naši politticari žele poniženu I swiromašnu srbiju jer im je to garant da ce ostati doživotno na vlasti I uživati u parama od naroda srbije

Conte

03.09.2018. 09:31

Iskusni diplomata Vimer je ovo mogao da kaze dosta konciznije, Ovako, vrti kao kisa oko Kragujevca i nikako da javno kaze neke stvari koje on zna a nama su nepoznate. Od neprocenjivog je znacaja njegovo pismo Srederu koje je otkrio Vikiliks a koje kaze da je NATO okupirao Kosovo "da bi ispravio Ajzenhauerovu stratesku gresku". Sve planirano mnogo godina unapred.

Vlada Legenda

03.09.2018. 09:44

Remek delo političke analitike!Sjajan i objektivan prikaz trenutnog geopolitičkog stanja u Evropi i na Balkanu!Sa ovim u Ujedinjene nacije....ako još postoje!Svaka čast, gospodine Vimer.

Dragan Pik-lon

03.09.2018. 10:22

Konacno se jos neko slaze sa mojim misljenjem.Kojega reprezentujem vise godina u Politici i Vecernjim novostima.Ja sam cvrsto ubedjen kao i gospodin Vili Vimer da je pregovaranje Srbije sa Pristinom u Briselu samo nastavak(betoniranje)temelja nezavisnosti Tacijeve Dzamahirije.Takodje se slazem da moc Albanaca lezi u Tirani.Da je ona clanica UN i matica UCK-hirurga.Samim tim svako resenje je dugorocnije.Poenta je lepa-saglasnost Beograda sa Pristinom bi bila"operacija na otvorenom srcu."!!!

gile

03.09.2018. 10:24

ovaj isti lik je u Bratislavi 2000.g.na sastanku nato-a podneo izveštaj Šrederu da Srbiju trajno treba isključiti iz evropskih integracija, a da je bombardovanjem ispravljena strateška greška Ajzenhauera iz II sv.rata.

ok

03.09.2018. 10:25

Naslo se par pijanih jadnika da pali americku ambasadu u Beogradu. E pa sad cete da vidite koliko to kosta. Racun ce da vam se ispostavlja sledecih 150-200 godina.

Dani Kovac

03.09.2018. 10:37

Kosovo vec ima vishe od toga sto Beograd nudi, niko pametan ne menja dobro za manje dobro!

prellee

03.09.2018. 10:46

Srpska se riječ još ne čuje dovoljno, istina niti naslučuje. A zašto, zato što je Zapad svaki taj put zanemario i nije uvažio Srpski interes. Njihove namjere su bile GENOCIDNE. Zato se nikad nije završilo kako su oni zamislili. Zaneamrili i uopšte nisu uzeli srpski interes u obzir.Isto je kao i danas. Neće biti dobro,ni za njih ni za nas. Užas i ludilo zapadne„demokratije“. Na sramotu tim "demokratskim"sileđijama,bully Zapad. Tako se ne gradi stabilnost na Balkanu, gospodo.

Igor

03.09.2018. 13:22

@e - botovima je preseo sendvič posle tvog komentara. Dobio si čak 103 pljuske od jednoga od njih. Ala ga je zabolelo ))))

Igo

03.09.2018. 11:43

Autor svojim razmišljanjima prosto ukazuje da bi svaki dogovor između Srbije i albanskog faktora oko AP KiM, koji bi bio posledica pritisaka na Srbiju, takođe predstavljao "zamrznuti konflikt". Pored toga, ponižavanje Srbije po ovom pitanju bi ubrzalo procese njene dalje teritorijalne dezintegracije, aktiviranjem drugih od ranije poznatih separatističkih koncepata, a možda i nekih novih.

Драган КНН

03.09.2018. 12:45

Поштено ! Чему негативне оцјене ? Уз ишљење господина Вимера може још и оно словачког парламентарца у Скупштини Србије , прије око годину дана :" Недајте своје природне ресурсе" !

Cika Vito

03.09.2018. 13:17

Gradonosni oblaci su se odavno namrgodili iznad Srbije. Neverovatno, da nismo u stanju da ih razbijemo vec cekamo pomoc sa onih strana odakle nam pristizu jos tmurniji i crnji. I umesto da nam pomognu da tmurne oblake razbijemo kako bi i nas konacno sunce ogrejalo, oni nam pomazu svojim savetima i pridikama tako sto prebacuju odgovornost na one druge, jer toboz, oni su u nemogucnosti zbog obaveza prema njima. Stradalni Balkan je uvek bio njihova meta za medjusobno podkusurivanje.

Best

03.09.2018. 13:29

Predlažem da se na severu kosova uspostavi autonomija iz 74. godine koju je imalo kosovo u srbiji, uz uslov da ukoliko kosovo pristupi albaniji da se automatski sever kosova zadrži u srbiji, takođe da svi Srpski manastiri budu pod upravom UNESCA. Uz takav predlog ići na REFERENDUM.

Sergio

04.09.2018. 04:24

@Best - Pa ti bi i da im jos i damo nasu stolicu u UN. Da Srbi budu autonomna pokrajina u svojoj drzavi. Mucni malo glavom.

Мило

03.09.2018. 14:41

Обрнимо,окренемо размислимо,да ипак све зависи како ће се ово завршити,од Срба.....

Vojo

03.09.2018. 15:45

Ovaj dijalog izmedju Prištine i Beograda pod ingerencijom Brisela neće doneti rešenje. Novi dijalog trebalo bi da se vodi izmedju Beograda i Tirane i to u U.N. Rešavanjem albanskog nacionalnog pianja istovremeno rešiti i srpsko nacionalno pitanje.

Trixi

04.09.2018. 07:02

Ko neće da vidi poniženu Srbiju kad je ponižavaju čak i svi bivši saveznici osim Rusije. Oni na tome rade i direktno i indirektno, uglavnom preko bivših jugoslvenskih naroda koji Srbiju najviše mrze zato što su utripovali da ih ona nije stvorila i oslobodila nego porobila. U tom smislu najviše se zloupotrebljava albanska nacionalna manjina, kojoj inače ni posle secesije Kosova ne daju da se ujedini s Albanijom da bi mogli da ih drže na uzdi. Najgori su, međutim, glupi i pokvareni Srbi.