Srbi i Bošnjaci muslimani jedni u druge evo već četvrt veka drže uperen kažiprst mržnje. Četiri godine, umesto preko kažiprsta, gledali su se i preko mušice puščane cevi. Je li došlo vreme da se svi prsti desnice skupe u ispruženu ruku pomirenja i sve mržnje pretope u oprost? Najkraće: mogu li i hoće li Srbi i Bošnjaci jedni drugima oprostiti krv i je li došao taj vakat, što bi rekli stari ljudi u Bosni.

Do unazad godinu-dve ovo je bila zabranjena tema, priča visokog rizika, koja se uvek završavala besnom rečenicom: "Oni drugi su krivi jer su prvi započeli rat". Ali ima neko doba kako muslimanski misleći prvaci, uglavnom iz Sarajeva, gde je devedesetih sve i počelo, u raznim formama svojih istupa predlažu pomirenje sa Srbima. Pri tom vidno zaobilazeći reč: praštanje.

Nemamo prostora da ih sve pobrojimo, ali uzećemo trojicu koji su živopisni generacijski presek onoga što bi se moglo nazvati bošnjačko zrno soli razuma i razumevanja ovoga trenutka vremena. To su: Emir Suljagić, mladi, radikalni bosanski nacionalista, koji voli da se zvanično izdaje za levičara; dr Husnija Kamberović, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, najveći poznavalac novije prošlosti Bošnjaka, i akademik Muhamed Filipović, koji za sobom vuče blizu stotinu godina života i ne mnogo manje epiteta: od oca nacije do prvog po pameti u Bošnjaka.

U svojim nedavnim usmeno/pismenim istupima sva trojica su bili izričiti, pa čak i pomalo zavapili: Moramo se pomiriti sa Srbima!

Suljagić je nedavno u "Oslobođenju" napisao tekst "BiH i Srbija" u kome je svoju tezu o nužnosti pomirenja sa Srbima popločao neočekivanim optužbama protiv Hrvata i Hrvatske. "Oni su veća opasnost za BiH od Srba", ustvrdio je, i današnju hrvatsku politiku nazvao "tuđmanizmom proustaškog Zagreba", dodavši da je "raspad Jugoslavije najveća geopolitička katastrofa u istoriji Južnih Slovena". Vreme je za zaokret, uzviknuo je Suljagić, za zbližavanje i otvoren dijalog sa Srbijom. "Vučić je dobar, jer ne ide kao Tadić podruku sa Zagrebom protiv Bosne. Mi i Srbi se 25 godina svađamo, sve smo prošli - od klanja do medijskog rata - i gde smo došli: propadamo i jedni i drugi, nismo ni senka naroda kakvi smo bili devedesete godine", naglasio je.

- Sva zla od 1992. do 1995. sam pretrpeo od srpske ruke. Ali ako je danas neka druga ruka ispružena iz Beograda, treba je prihvatiti da naši unuci ne bi živeli istoriju svojih dedova - uzviknuo je na kraju uzbuđeno i pomalo dramatično Suljagić.

Husnija Kamberović je u velikom intervjuu "Avazu" kazao da se u lomnim vremenima Bošnjaci muslimani po pravilu loše postavljaju i ne znaju da se snađu, izbegavši da kaže ono što će akademik Filipović više puta u poslednjih desetak godina otvoreno kazati: bosanski muslimani uvek izaberu pogrešnu stranu kada propada istorijska podnica pod njihovim nogama. Kamberović je posebno naglasio da se "Bošnjaci nikako ne bi smeli svađati sa susedima jer su ranjivi i slabiji od svih naroda u regionu", a povrh svega "muslimanska stvar" danas ne stoji dobro ni u Evropi ni u svetu.

Muhamed Filipović je podigao region na noge nedavnom izjavom da su rat u Bosni i želeli i počeli muslimani, a da je 1991. godine on dogovorio mir sa Srbima. "Sve što smo tražili, Milošević nam je dao: da Bošnjak bude predsednik skraćene Jugoslavije, da Bosna zadrži svoju teritoriju i integritet, da njeni vojnici rok služe u njoj, a da zauzvrat ne ulazi u sukob u kome su već bile Srbija i Hrvatska".

A onda je dogovor oboren nečijim tajanstavnim pozivom Aliji Iztebegoviću, koji je dan posle beogradskog srpsko-muslimanskog sporazuma rekao da ne želi nikakav dogovor sa Srbijom.

Filipović je pobornik muslimanske politike koju je u Kraljevini vodio Mehmed Spaho, koja se zasnivala na paktu sa Srbima i distanci od Hrvata. On će nekoliko puta kazati da je Spaho za muslimane više uradio bez ispaljenog metka i ijednog vojnika nego Alija sa 150.000 boraca. Smatra i da je najveća muslimanska greška bio pristanak da Bosna uđe u sastav NDH-a.

Zašto Bošnjaci odjednom hoće pomirenje?

Možda odgovor leži u komadiću jedne Suljagićeve rečenice iz komentara u "Oslobođenju". Živimo u vremenu, kazao je, "otopljavanja rusko-turskih odnosa".

O njenoj logičkoj simetriji je suvišno bilo šta kazati. Bosanski muslimani su 1992. poslušali Amerikance i ušli u rat sa Srbima: hoće li 2017. poslušati Erdogana i pružiti im ruku pomirenja? Srbi će je prihvatiti, sigurno. Po mentalitetu niko sličniji na ovome prostoru nije nego Srbi i Bošnjaci muslimani. Plahovite naravi, a vetrovite i krute političke pameti, često su išli kao bilijarske kugle jedni na druge, u sudar i sukob, u inferno koji se mogao izbeći.

Od mnogobrojnih definicija veličine praštanja, možda bi srpsko-bošnjačkom pomirenju pristajala ona Kenedijava: "Oprostimo, ali ne zaboravimo imena". Jer, "imena", odnosno ljudi/neljudi, su pokrenuli rat i dozvali nesreću. Plus ono što je Ginter Gras savetovao Nemcima: Prvo stid pred sobom, pa onda suze za onoga drugoga. Imaju li Bošnjaci i Srbi snage za pomirenje? Ako imaju želju, snaga će je brzo sustići.

Miroslav Janković, novinar