Kada bih pitao bilo koga od vas da li više ceni Rubljova ili Đota - obojica su radili i slikali u XIV veku, nevelika je razlika u godinama - čini mi se da bi većina rekla, i ja među vama - Rubljov. On je Dostojevski u ikonopisanju i slikarstvu. Njegova dubina je nešto neprevaziđeno. Ali, na to sledi novo pitanje, a ko dolazi posle Rubljova? Imamo Rubljova, pa nikog više. A, posle Đota, imamo Donatela, Mikelanđela, Ticijana, Rafaela, Leonarda, čitavu renesansu.

Zašto sam ovo rekao? Zato što mi Srbi i dalje nemamo nešto što je zapadni, katolički, a kasnije ću doći do zapadnoprotestantskog sveta, uspeo da usvoji i da stekne mnogo pre nego što smo mi, to nešto, u bilo kakvim obrisima, pre svega u XIX veku, dobili pod Milošem, Mihajlom i Milanom, da bi se, posle, protiv toga žestoko borili i tome suprotstavljali. Oni su uspeli, mada smo i mi, u vreme Nemanjića, imali izvanrednu priliku. Siguran sam da studenti Pravnoga danas znaju sve o Tihomiru, Stracimiru, Miroslavu, Stefanu i kompletnu genealogiju naše najčuvenije dinastije.

U to vreme imali smo šansu da napravimo taj korak napred, i vidi se to i u freskama. Recimo, kada su nam slikali Belog anđela u Mileševi, slikali su ga slikari iz Nikeje, Soluna, vizantijski, ali koje je prožimao renesansni duh. Pogledajte sa koliko više optimizma, sa koliko više nade, sa koliko više težnje ka boljem zrači ta freska u odnosu na sve druge naše freske. Od 1400. godine i tamo od perioda despota Stefana Lazarevića, pa sve do XIX veka, do Kodže Miloša, mi to nemamo. Kao da imamo jednu, ne malu rupu ne samo u umetnosti, već u čitavoj istoriji.

Neki drugi su za to vreme uspevali da drugačijim pristupom pokažu kakav život žele i kakav život može da bude. Ako pogledate sve njihove slike, sva njihova dela, ali stvarno, mislite da su modeli za Bogorodicu onako lepo izgledali, ili da je beba, model za Hrista, onako lepo izgledala? Da li mislite da su ljudi, žene, deca, po kojima su stvarani oni lepi, jedri, mišićavi likovi na renesansnim slikama i skulpturama, baš tako izgledali, u vreme najtežih bolesti, od kuge do svega drugog, koje su harale Evropom. Ne. Oni su pravili sliku sveta kojem teže, sveta koji žele, sliku sveta za kojim čeznu.

To se dodatno menja i na racionalnije osnove postavlja, posle Martina Lutera i reformatorske reforme. Onda imate holandske i druge slikare koji to vraćaju mnogo više ka realnosti i ozbiljnosti i traže samo neuporedivo veći rad. Ali, ono što jeste osnovno, za renesansu, koju je pokrenuo Đoto, i sve ostalo što je izašlo, jeste ta vera, ubeđenje da je bolji svet moguć, da je moguće stvoriti svet u kojem ćemo i mi sami dostići ono što jeste ideal. Da ćemo biti zdravi, uspešni, lepi.

Mi taj period, u istoriji, do devetanestog veka, nismo imali. Imali smo Turke, ropstvo i verovali smo da je bolji život, bolji svet moguć samo posle smrti. Odatle i to čuveno carstvo nebesko, mit koji mnogi i danas prizivaju. A ja, verujem u rad i u život. I, zato, kada danas govorite o tome, jeste li za Evropu ili protiv nje, za mene je besmisleno kada se to svodi samo na, takođe besmisleno, političko pitanje jeste li za EU, ovakvu kakva je, ili niste. Za mene je, upravo zbog te vere u život i rad, ovo pitanje mnogo kompleksnije i mnogo komplikovanije, i ono glasi a šta je to što mi zaista želimo? Šta je to što mi hoćemo?

Danas se iznenade u Evropi, kada odem na sastanak, jer očekuju da ću da kukam, da tražim pare za migrante, da tražim pare za našu ekonomiju. Uglavnom smo do sada popunjavali rupe tako što smo moljakalji i tražili da nam neko nešto da. Iznenade se zato što im nikada ne tražim ništa. Ono što od njih tražimo, to je ono što su oni umeli da osvoje i uzmu. To je znanje i pamet. Kažem im da ćemo to ubuduće primenjivati kod nas, da sebe počnemo da menjamo.

Šta želimo, šta je za nas važno, a što u našoj zemlji, kao posebna vrednost nije isticano ni u vreme kada su Turci do Dunava došli? To je marljivost. To je rad, vera u sebe i svoje mogućnosti, to je stvaranje nove vrednosti. Nažalost, svaka priča o toj novoj vrednosti, o radu koji je stvara, kod nas se svodi na to da ćeš na kraju, morati da platiš porez, i tu nastane problem. Ovde se oduvek sve svodilo na to da porez moraš nekako da izbegneš. A što time sebe uskraćuješ za sve ono što taj porez donosi, nikoga nije zanimalo. Pa i kada je Miloš uvodio poreze bilo je - "a što smo se mi vojvodo borili za promene kada i danas moramo da plaćamo porez"?

Dakle, stvar je u tome da kod nas marljivost, nažalost, nikada nije bila dovoljno cenjena vrlina. Na Zapadu, posebno protestantskom delu Zapada, veoma je cenjena. To je ono što sa Zapada moramo da uzmemo.

Sa Istoka moramo da sačuvamo onu širinu, vrstu slobode, tu dušu koju Zapad, kako je to kod nas pogrešno predstavljeno, svojim pravilima i procedurama nije dozvoljavao. Zato moramo da naučimo da ta pravila i procedure, ma koliko bile dosadne, ma koliko mnogi bili protiv njih, čine vaš život predvidivim, čine vam mogućnosti ekonomskog napretka predvidivim i zato su i u svim sferama i te kako važna.

A širina i sloboda? One su, pre svega, talenat. Talenat, zahvaljujući kojem smo mi u stanju da u sportu i kulturi imamo najbolje moguće predstavnike danas, mnogo bolje nego što imaju zapadne zemlje s istim brojem stanovnika i istom veličinom teritorije. Ali s druge strane, zato što nemamo njihove procedure i njihova spomenuta pravila, tu vrstu posvećenog rada ili izražene marljivosti kao naglašenu vrednost u društvu, zaostajemo u onome što je najvažnije, a to je ekonomski razvoj.

Podsetiću vas, znam da to znate, još u XIII veku su po svim italijanskim gradovima na njihove tornjeve - možete danas kada odete u Sijenu, Firencu, gde god odete, da vidite - stavljali su velike satove. Nisu baš imali dobre mehanizme, nisu znali kako funkcionišu, ali su stavljali, videli su da je to nešto napredno. U Nirnbergu i Augzburgu koji su bili najbolji u Nemačkoj, Bavarskoj, već u XVII veku imali su stone satove. Mi ih nismo imali, nismo umeli da napravimo, do kasnog XIX veka. Mi smo uvođenje železnice u Srbiji izglasali veoma tesnom većinom. Uvođenje železnice je rušilo sve naše predrasude o šljivama, šljivicima, o uspešnoj poljoprivrednoj zemlji Srbiji.

Pitao sam neke profesore ovde, evo i sada pitam i vas i sebe: Zašto mi i dalje nemamo nikakvog poštovanja prema Milanu Stojadinoviću, čoveku koji je izveo Srbiju iz ekonomske krize, koji je rešio pitanje srpskih finansija posle mnogo godina, koji je bio jedan od najboljih srpskih političara, zašto ga niko, nikada u Srbiji nije poštovao, iako ga je ceo svet poštovao? Zato što smo najbolje među nama uvek umeli da osuđujemo i uvek smo umeli da sklanjamo. Tek nam je naknadna pamet govorila da smo možda pogrešili.

Poštovanje i očuvanje naših tradicionalno dobrih odnosa s Istokom, pokazali smo kroz različite vidove. Evo, Nikolaj Romanov ima najviši spomenik baš u Srbiji, ovde u Beogradu. Nigde u svetu on nije tako monumentalan. Nema ga u Rusiji, onako kako izgleda ovde u Beogradu. Pokazali smo šta mislimo o onome koji nam je pomagao i koji je makar formalno, i zbog Srbije, ušao u Prvi svetski rat. Pokazali smo svoj odnos prema Rusiji po tome što smo jedina vlada u Evropi koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji. Mislite li da nije bilo, ili da nema pritisaka po tom pitanju, još od početka ukrajinske krize. Šta god ko mislio, koliko god ko mislio loše o bilo čemu, to je činjenica.

Sa druge strane, rekoh već, mislim da Srbija treba i mora da uči od Zapada i da Srbija mora da teži velikom radu, boljitku i napretku i mora da teži prihvatanju savremenih tehnologija i svega što su oni ispred nas već savladali. To je za nas od velikog značaja.

Zašto danas, kada to nije popularno, govorim da bi trebalo da idemo u EU? Govorim upravo zbog toga što imamo mnogo toga da naučimo da bismo sve ove stotine godina, koje smo izgubili, o kojima sam govorio, mogli da nadoknadimo. Da bismo mogli da napravimo sistem, a da bi onda ovu prirodnu prednost, ta vrsta talenta koju imamo, mogla da dođe do izražaja. Mislim da je to najbolji mogući pristup.

Srbija je ove godine nedvosmisleno pobedila u dva vrlo važna slučaja. Jedan je pritisak da se donese rezolucija u kojoj bismo mi kao narod bili izjednačeni s Hutima, i proglašeni za genocidni narod. Zahvaljujući akciji naše države, to se nije dogodilo. Smeli smo da se isprsimo, da se borimo i uspeli da se izborimo. Nikakvih sankcija zbog našeg otvorenog suprotstavljanja takvom gestu nismo imali, nikakvih problema.

Drugo, nedavno je članica EU, bez ikakvog razloga uvela jednostrano sankcije protiv Srbije, povela ekonomsku agresiju. To ćete učiti na Pravnom fakultetu, direktno ekonomsku agresiju, mislim da je to najbolja definicija onoga što je jedna zemlja uradila protiv nas. Mi smo ih, kao po knjizi, upozorili, 48 sati čekali, uveli kontramere, i u roku od 36 sati sve je bilo rešeno. Da to nismo uradili, iako su nas mnogi kritikovali, čak i neki članovi Vlade, čak i dobar deo javnosti, još mesecima se ne bismo izborili s prolaskom naših kamiona na teritoriju EU kroz tu zemlju članicu EU.

To je prvi primer da je Evropska komisija stala na stranu zemlje ne-članice u sudaru sa zemljom članicom. Ovo sam vam rekao zato što sam nekada, kada sam bio mlad kao i vi, imao stav da ogromnom energijom i žestokom borbom, a sa manje mudrosti, možemo sve da slomimo i možemo sve da pobedimo. U međuvremenu, za ovih 25 godina, koliko sam omatorio, naučio sam jednu važnu stvar, a to je da o državi morate da brinete na razne načine, da je čuvate, donosite veoma teške odluke, da uvek tri puta razmislite pre nego što nešto presečete. Rečju, da rukovodite i donosite zaključke na mudar, a ne uvek na hrabar način. Mogli smo mi i drugačije, i lošije, i hrabrije da reagujemo ali plašim se da bismo samo mi imali probleme.

Što se tiče direktnih, vidljivih ekonomskih rezultata za septembar mesec i prva tri meseca, predviđeno je bilo 24 milijarde dinara deficita, a imamo 3,5 milijardi deficit u septembru. Preko šest puta manji od onoga što je MMF predvideo i dozvolio kao dobar deficit. Polako ali sigurno Srbija izlazi iz krize, iz recesije. To će nam omogućiti da idemo i čvrsto i jasno ka EU, ali će nam omogućiti da čvrsto i nedvosmisleno čuvamo svoje tradicionalno dobre odnose s Rusijom, ali i sa Kinom, Indijom i ostalim zemljama. Pokazalo se da nisu bili u pravu oni koji su govorili da je to nemoguće, da ćemo biti pod pritiskom jednim, drugim ili trećim, i da će morati da se radi drugačije.


Sećam se svog prvog ispita kod prof. Mire Todorović, sociologiju sam polago kod nje, mislim da sam dobio ocenu 10. Zašto ovo spominjem? Ako hoćete da dobijete ocenu 8, 9 ili 10, to je veliki pritisak. Povezaću vas sa onim što se danas radi. I onaj ko nauči sa 18, 19, 20 godina da uči i radi pod velikim pritiskom, da od sebe traži što bolje rezultate, koji za lošu ocenu ne traži krivca u profesoru već sebe tera da uči još marljivije, taj će moći u budućnosti da izdrži svaku vrstu pritiska i u državnim poslovima, ili kao uspešan advokat, kao izvanredan sudija, kao bilo ko drugi. Na taj pritisak se navikavajte i naučite da je to nešto dobro. Ja bolji i veći pritisak ne znam od onog koji postoji kod studenata Pravnog fakulteta, koji hoće dobar rezultat i koji hoće dobru budućnost za sebe.

Među vama sede oni koji će da vode našu zemlju u budućnosti. Skoro svi koji su vodili našu zemlju izašli su sa ovog fakulteta. Možete da imate različita mišljenja o njima, od Miloševića, Draškovića, Koštunice, do svih ostalih, koji su nešto značili na ovaj ili onaj način, ali izašli su, zapamtite to, iz ovog amfiteatra. Želim vam da budete uspešniji od svih nas, i da se uvek ponosite svojim Pravnim fakultetom, kao što se i ja danas ponosim i vama i ovom ustanovom.