ATIFETE Jahjaga, simpatična Albanka iz Prištine, koju je nešto nateralo da se predstavlja i kao "predsednica Kosova" ima svoju predstavu o tome zašto je došlo do agresije NATO na Srbiju:

"Vazdušni napadi su izvedeni da bi se zaštitio mir, predupredio genocid, nasilno deportovanje stanovništva, uništavanje života i imovine građana Kosova".

Prema njenim rečima, ti napadi su bili "najhumanitarnije delo u istoriji Severnoatlantske alijanse, kao snažno opredeljenje demokratskog sveta protiv agresivnih politika i u zaštiti civilnog stanovništva". Ovako su otprilike komentarisali rat silnog NATO protiv malene SR Jugoslavije Bernar Anri-Levi i Slavoj Žižek, ali do pre deset godina. Od tada, ni najgrlatiji "NATO portparoli" se ne oglašavaju na godišnjicu početka njihove vojne akcije. Da li se stide uloga koje su imali ili ostaju poraženi u debatama koje su vođene, sasvim je svejedno.

Činjenice, koje se sakrivaju i od naše javnosti, govore da je Slobodan Milošević dao nalog da pregovarači u Rambujeu prihvate sporazum. Ali, posle nekoliko sati u francuski zamak je došla Medlin Olbrajt i na već pripremljeni sporazum dodala još jedna uslov: da se Albancima omogući referendum o nezavisnosti kroz tri godine. Usput je dodala: "Ako se to prihvati, letvica se diže dalje!" Mnogo je razloga zbog kojih je NATO bila potrebna jedna takva vojna operacija. Mogla je delegacija iz Beograda da radi šta god hoće, do bombardovanja bi došlo. A reči Atifete Jahjage je demantovalo i vreme.

Posle SR Jugoslavije, SAD su, što samostalno, što koristeći NATO nastavile i da na drugim mestima u svetu štite mir, predupređuju genocid i pokazuju svoje demokratsko opredeljenje: od Avganistana, preko Iraka, do Libije. Povodi su se menjali, ali je obrazac ostajao isti.

Ono što razlikuje Srbiju i ostale nabrojane primere, jeste što je svaki sledeći rat pokazivao sve veću nemoć vodeće svetske vojne sile. Da, SAD su se pokazivale kadrim da destabilizuju svaku zemlju na koju su se namerili (poslednji primer je iz Ukrajine), čak i da ostvare neke kratkoročne uspehe, ali one više nisu u situaciji da te zemlje urede na način koji im odgovara i dugoročno ih vežu za sebe.

Poslednje mesto gde su tako nešto uspeli jeste upravo Kosovo. Mada, tu su imali i pomoć EU i povoljne geopolitičke okolnosti. Deceniju i po kasnije, u Libiji, stanje je sasvim drugačije. Umesto da se posle organizacije "Arapskog proleća" u ovoj zemlji i likvidacije Gadafija uredi unutrašnji sistem i crpe naftne rezerve za potrebe zapadnih energetskih giganata (što je bilo planirano), Libija je potonula u krvavi sukob iz kog ne može izaći. Najpre je zemlja podeljena na dva dela (uprošćeno objašnjavajući: po vertikali vlast-opozicija), zatim su se u sukob uključili i radikalni islamisti, a danas u njoj ima čak devet različitih (para)vojnih formacija koje kontrolišu neku teritoriju. Tu su oni koji zasada podržavaju od strane SAD priznatu vlast -(regularna!?) libijska armija, armija Zintana, milicija plemena Tuareg i snage naroda Tibu (ili Tebu) na jugu; u opozicionom bloku su formacije libijskih Berbera (Amazigi, kako sebe nazivaju) i Libijska zora; a radikalne islamiste predvode pripadnici Islamske države, Islamska milicija (koja sprovodi i kontroliše uvođenje šerijatskog prava) i brigada Abu Salima. Teško je za praćenje, čak i za bolje poznavaoce bliskoistočnih dešavanja. Između ostalog, i zbog toga što se situacija nekada dramatično izmeni za svega sedam dana. Tako da ni bezbednosne strukture zapadnih zemalja ne stignu da odreaguju. Slični procesi uočljivi su i u Siriji, Iraku, a naziru se, na naše veliko zaprepašćenje, i u Ukrajini.

Agresija na SR Jugoslaviju zato će u istoriji ostati zapamćena kao početak samostalnih intervencija SAD (ponekad uz asistenciju NATO članica), koje su činjene kako bi se očuvao dominatan položaj u sistemu međunarodnih odnosa. Prvi koji je na to proročki upozorio samo nekoliko dana posle 24. marta 1999. bio je veliki Aleksandar Solženjicin.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative