NIJE baš tako davno bilo, setiće se Milo - devedesetih je, kako je sam priznao, i šah prestao da igra zbog mrske mu šahovnice. U međuvremenu je Stipe Mesić postao prvi počasni građanin Podgorice, a na temeljima tvrđave Nemanjića, kraj Ribnice, niče Turski kulturni centar.

Krivudaju montenegrinski tumači istorije kao Morača kroz Platije. Navodi ih, evo, već dve decenije gimnastičar sa Žute grede. U svom novom povijesnom atlasu crnogorski premijer, na proslavi sto godina od Velikog rata, zaključi i da je Principov pucanj - „teroristički čin“.

Lako mu je bilo ošinuti golobradog Gavrila. Jer, šta je on naspram mrkih „terorista“ - Branka Radičevića, Jove Zmaja, Oskara Daviča, Desanke Maksimović, Borislava Pekića, Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Stevana Raičkovića, Vojislava Ilića, Duška Radovića, Brane Crnčevića, Dobrice Erića, Ljubivoja Ršumovića, Milovana Danojlića... I oni su, kao maloletni G. P., bili velika opasnost za uspravni Montenegro, pa su zato izbačeni iz čitanki.

Uzalud DPS konstruktori Novocrnogorca beže od sebe samih. Mogu Principa da izruče belosvetskim inženjerima srpske istorijske krivice, ali ih na mojkovačkim kosama uvek čeka Janko Vukotić:

- Nemojte se bojati junaci, ako budu krvavi badnjaci - hrabrio je serdar svoje Crnogorce. Januara 1916. poturili su pleća pod austrijske bajonete i plotune, da sačuvaju obraz i odstupnicu bratskoj srpskoj vojsci. I tu večnu vezu ne mogu da prerežu ni Milo Britva ni zapadni recenzenti njegovih istorijskih knjiga.