Kosovski problem nije nastao od sumraka do svitanja, to je vekovna priča, drama sa paljenjem, klanjem, pucanjem i plakanjem, koja nije okončana, niti je pri kraju, ma šta ko o tome mislio. Ekonomska situacija u Srbiji nudi savršen obrazac za predstavu o nekažnjenom lopovluku, decenijskom razvlačenju državnih dobara, pljački kolosalnih razmera. Kod Srba kao naroda ne postoji više nijedna vertikala vrednosti, sve je urušeno, ili je sve upitno, ali ništa od spomenutog, koliko god izgledalo strašno, ne predstavlja najveći problem države Srbije.

Sve dođe i prođe, samo mena večna jeste - govorili su stari Latini. I Srbi i Albanci greše ako misle da je kosmetska priča okončana. Nije.

Od ekonomije se živi, ona je u Srbiji sravnjena sa ledinom, ali život kaže da se to, samo ako ima volje i odlučnosti, može srediti za nekoliko godina. Primera po svetu je bezbroj.

Vrednosni sistemi takođe mogu da se obnove, samo ako država to hoće, ali ima izvan ovog crnog okvira nešto još gore, nešto što Srbima kao narodu preti potpunim uništenjem.

U pitanju je krunjenje biološke supstance. Svake godine Srba je za 35.000 manje, svake godine Srbija izgubi jedan grad veličine Vršca. To je proces koji Srbima „garantuje“ potpuni nestanak za nekih 200 godina. U istorijskim kategorijama, treptaj oka. Bio jedan narod, pa ga više nema. Srbi prisustvuju sopstvenoj sahrani. Omađijani velikim temama, „dobrima“ koja nikakvog dobra donela nisu, „vrednostima“ koje nas razaraju, obećanjima koja se nisu ispunila, Srbi ćute i mirno čekaju da dođu na red. U međuvremenu čine sve što mogu da ubrzaju proces sopstvenog nestanka. Evo vam slučaj grada Beograda.

U prestonici živi oko dva miliona ljudi, Beograd raste, buja, i kao mitska neman guta Srbiju. Za to vreme, posledično, zakonomerno, umiru srpska sela, mesta na kojima je ovaj narod opstajao, regenerisao se, pobeđivao, stvarao države. Srbija umire na selu. Za pedesetak godina, ne bude li u međuvremenu nekog državnog zaokreta orkanske snage ili velikih svetskih lomova, u Beogradu će, kažu demografi, živeti pet miliona Srba. U ostatku Srbije nešto više od milion. I tu je kraj Srbije i Srba. Ovo nije magloviti futurizam već čista matematika. Danas samo urbanisti znaju gde završava Beograd a počinje Zemun. Za manje od jedne decenije Beograd će pojesti i Surčin.

Kome treba Beograd sa toliko stanovnika? Srbiji svakako ne. Postoje dugoročni planovi o razvoju Beograda, njegovom širenju, umesto da se hitno sačini projekat koji bi podrazumevao zaustavljanje širenja Beograda, naravno, sa planom unutrašnjeg sređivanja grada koji u nekim delovima nema čak ni kanalizaciju. Aktuelna vlast glavnog grada ima ideju koju neslužbeno zove Treći Beograd; podizanje još jednog Beograda, sa leve strane Dunava, tamo na prostorima sadašnje Borče. Pretpostavka za realizaciju je most Zemun-Borča, koji bi Kinezi trebalo da završe sledeće godine. Odakle će doći stanovnici Trećeg Beograda? Koji deo ionako sve praznije Vojvodine treba dodatno da zatravimo popunjavanjem Trećeg Beograda?

Niš i Novi Sad dodatno prazne Srbiju. Pogranična područja prema Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Crnoj Gori deluju jezivo; zapuštene njive, zarasli voćnjaci, katanci na vratima kuća. Sela naslonjena na administrativnu liniju sa Kosovom prazna. Albanci ulaze u šume i nekadašnje voćnjake, seku bez straha jer nema ko ni da ih opomene. Paze samo da ne nalete na retke patrole MUP Srbije.

Stvar je vrlo jednostavna; odlučujuća, presudna bitka za Srbiju ne dobija se niti se gubi u Briselu, Bonu, Vašingtonu, Moskvi, Londonu... već u atarima srpskih sela. Pitanje je samo jesmo li već zakasnili.