NOVINU na ceremoniji ustoličenja pape - prisustvo prvog pravoslavnog patrijarha od velikog crkvenog raskola 1054. godine, svetski mediji okarakterisali su kao istorijski momenat za hrišćanstvo. Da je ovo događaj od velikog načelnog i simboličkog značaja, u razgovoru za naš list ocenjuje i Darko Tanasković, nekadašnji ambasador u Vatikanu, Ankari i orijentalista, koji kaže da se sada, bar kada je o Svetoj stolici i Vaseljenskoj patrijaršiji reč, može očekivati nastavljanje, pa i intenziviranje ekumenskog dijaloga.

- Po svemu što se od njega kao pape do sada moglo čuti, a i na osnovu onoga što je govorio i pisao kao kardinal Bergoljo, novi poglavar Rimokatoličke crkve s optimizmom gleda na uspostavljanje većeg poverenja između katolika i pravoslavaca i na zajedničko ulaganje iskrenih napora da se postepeno ide putem čiji bi idealni, ali teško dostižni cilj trebalo da bude ispunjenje Hristovog zaveta "Ut unum sint", da svi hrišćani (ponovo) budu jedno - navodi Tanasković.

Patrijarh Vartolomej Prvi, veliki pobornik ekumenskog dijaloga, napominje Tanasković, i ranije je dolazio u Vatikan i prisustvovao liturgijama povodom velikih verskih svečanosti, a i pape Jovan Pavle Drugi i Benedikt 16. posećivali su Vaseljensku patrijaršiju u Fanaru. Poglavari katoličke i pravoslavnih crkava, naravno, ne mogu zajednički činodejstvovati u najvišem činu svake službe Božije, evharistiji, odnosno pričešću.

* Od čega zavisi perspektiva zbližavanja dveju crkava?

- Neće to lako ići i neće zavisiti samo od opredeljenja i zalaganja pape Franje i patrijarha Vartolomeja, već i od drugih činilaca, ali će oni ekumenskom dijalogu svakako dati snažan podsticaj. Da bi perspektiva zbližavanja Rimokatoličke i pravoslavnih crkava zaista postala izgledna, važno je da se izbegnu iskušenja nametanja bilo čijeg jurisdikcionog primata ostalim crkvama, od čega s rimske strane pravoslavci prilično zaziru. Ovakva strahovanja ne bi, međutim, smela biti izgovor za zatvaranje i odbijanje dijaloga, jer hrišćanstvu je imanentno ekumenstvo koje treba razlikovati od romocentričnog ili bilo kakvog drugog ideološkog ekumenizma.

DIPLOMATIJA UPRKOS MRŽNJI * VERUJETE da između Srba i Hrvata, zarobljenih traumatičnom hipotekom sukobljavanja, možda nikada neće biti iskrenosti i prijateljstva. Šta tu može da uradi diplomatija?
- Ivo Andrić je zapisao da je diplomatija malih država često prinuđena da dejstvuje i kad izgleda da nije ostalo nimalo prostora za veštinu. Ali uči naš veliki književnik i diplomata, prostora zapravo uvek ima, a ako nema, diplomatija ga mora stvoriti. U tome je njeno najveće ispunjenje. Srpsko-hrvatski odnosi su jedan od takvih teških tesnaca, ali su daleko od toga da prostora za diplomatiju nema. Sudbinska upućenost dvaju naroda jednog na drugi, uprkos mržnji kojom su njihovi odnosi zatrovani, zdrava je osnova za strpljiv i uporan diplomatski rad na uspostavljanju, za početak, korektne saradnje u praktičnim i svakodnevnim, a životno značajnim poslovima.

* Kakvi bi bili realan značaj, simbolika ili obostrana korist od eventualne papine posete Srbiji?

- Krajnje je nezahvalno govoriti o temi papine posete Srbiji, jer je ona javno i senzacionalistički eksploatisana i mistifikovana, a istovremeno opterećena takvom istorijskom, ideološkom i emotivnom hipotekom, da je o njoj istinski argumentovan i racionalan razgovor gotovo nemoguć. Kao da ne postoji bogata i višeslojna ukupnost pravoslavno-katoličkih odnosa i kao da je jedini i vrhunski smisao životnog zbližavanja hrišćana dveju najznačajnijih i međusobno po mnogo čemu najbližih konfesija papin dolazak u Srbiju. Ne želim da potcenim značaj takve eventualne posete, već samo da ukažem na da se njenim stalnim, opsesivnim potenciranjem i neprimerenim medijskim aktualizovanjem bez pravog pokrića nikako ne doprinosi stvaranju atmosfere da do nje jednom, kad se steknu uslovi, dođe. Spadam, inače, među one koji veruju da od takve posete pod određenim uslovima ne bi bilo nikakve štete za pravoslavlje i za Srbiju, da to ne bi bila veleizdaja svetosavlja, jer je ono duhovno nadmoćno u odnosu na svaki izazov, a da bi od papinog dolaska moglo biti i obostrane koristi, pri čemu ovu reč ne upotrebljavam u isključivo prizemno pragmatičnom smislu, kako se obično od strane nepokolebljivih protivnika posete ovakvi stavovi nastoje moralno diskvalifikovati.

* Ima tumačenja da bi Beograd mogao da bude uvod u papinu istorijsku posetu Moskvi...

- Ne bih rekao da papin put u Moskvu vodi preko Srbije. Pre bi moglo biti obrnuto...

* Prema rečima šefa srpske diplomatije Ivana Mrkića, postoje čvrsta uveravanja da Sveta stolica neće priznati Kosovo. Verujete li da Vatikan neće menjati stav i zbog čega nije priznao Kosovo?

- Slažem se s ocenom ministra Mrkića, s tim što on po prirodi stvari ima znatno više konkretnih elemenata na kojima zasniva svoja predviđanja. Za mene bi bilo iznenađujuće da Vatikan u ovom trenutku izmeni svoj stav, jer je on zauzet na osnovu pažljivog odmeravanja razloga za i protiv priznavanja. Rekao bih da razlozi protiv takve odluke i dalje objektivno pretežu, a jedan od njih je i zainteresovanost Svete stolice za unapređivanje odnosa s pravoslavnim crkvama. Zatim, za razliku od većine evropskih i zapadnih zemalja, Vatikan srpsko-albanski spor u vezi s Kosovom i Metohijom sagledava i u konfiguraciji dalekosežnog hrišćansko-muslimanskog sučeljavanja. Eventualnim priznavanjem Kosova Sveta stolica zasad više gubi nego što dobija. Ovo nikako ne znači da takva računica ne može pretrpeti promene, pa se mora aktivno raditi da se Vatikanu stalno predočavaju uverljivi argumenti da priznavanje Kosova ne bi bilo u trajnom katoličkom interesu. Pasivno prepuštanje uverenju da do promene vatikanskog stava neće doći bilo bi veoma nesmotreno.

* Da li bi eventualni preokret i vatikansko priznanje Kosova izazvalo preispitivanja kod zemalja u kojima je uticaj katoličke crkve jak?

- Nema sumnje da bi vatikansko priznavanje samoproglašene nezavisnosti Kosova uticalo na veći broj katoličkih zemalja, posebno u Latinskoj Americi, odakle je sada i papa, da preispitaju stav o nepriznavanju državnosti Prištine.

* Kolika je, generalno, danas politička moć Svete stolice?

- Generalno je manja nego što je ranije bila, ali i dalje nikako zanemarljiva, pogotovo u nekim oblastima međunarodnih odnosa i u pogledu uticaja na subjekte svetske politike. Moć Vatikana, u vezi s kojom ima mnogo mistifikovanja, nije razložno precenjivati, ali ni potcenjivati.

* Kako razumete poruku šefa turske diplomatije: "ponovo ćemo spojiti Sarajevo sa Damaskom, Bengazi sa Erzurumom i Batumom", kao i njegovo povlačenje paralele sa EU: "neko spoji čitavu Evropu i zbog toga nije 'novi Rimljanin', a onaj koji spoji Bliski istok, taj je 'novi Osmanlija'"?

- Davutoglu je zadivljujuće dosledan u korišćenju objektivno utopijskom neoosmanističkom retorikom i stilskim figurama iz arsenala geopolitičke fantastike koje su mu očigledno posebno drage. Zaronjen u "geografsku i istorijsku dubinu", koje su, uz kulturnu dimenziju, glavne sastavnice njegove doktrine "strategijske dubine", ovaj ministar spoljnih poslova kao da ne želi ili ne može da shvati da su ovakve verbalne egzibicije kontraproduktivne upravo sa stanovišta ciljeva koje neoosmanistička politika želi da ostvari u regionima koje smatra prioritetnim, na Balkanu, Bliskom istoku i na Kavkazu, jer izazivaju razumljivo podozrenje onih koje bi "turski Kisindžer" želeo da uvede u neoosmanistički Komonvelt. Poređenje takvih projekcija s procesom ujedinjavanja Evrope je bespredmetnoo i apsurdno.

ŠAH NA BALKANU * KAO i na srpskom putu ka EU, tako i na turskom, Berlin stoji kao barijera. Da li su Nemačka i Turska na Balkanu rivali ili partneri?
- Na turskom putu ka EU stoji mnogo više od Berlina, a nama je, izgleda, i Berlin dovoljan. Odnos EU i prema Turskoj i prema Srbiji je suštinski licemeran, s tim što mislim da je Turska toga odavno svesna i da oni koji odlučuju o njenoj politici u pogledu ishoda evrointegracije nemaju iluzija. Kad je o srazmerno malim državama reč, veće i jače su, iz perspektive odnosa prema njima, a u konjunkturnim koordinatama svojih bilateralnih i multilateralnih odnosa, najčešće i rivali i partneri, zavisno od okolnosti, jer nastoje da ih instrumentalizuju kao figure na šahovskoj tabli svojih partija. To, kad je Balkan u pitanju, važi za Nemačku i Tursku.

* Imajući u vidu da se Turska ekonomija pozicionirala kao 17. u svetu, kako da se Beograd postavi prema mogućim turskim ambicijama?

- Srbija ima sve interese da s Turskom razvija što svestraniju, raznovrsniju i sadržajniju, ravnopravnu i obostrano korisnu privrednu saradnju. Dobro je što izgleda da se težište odnosa s političke i deklarativne sve više premešta u ekonomsku sferu, o čemu sada i turska strana govori određenije i konkretnije, a manje se nameće kao posrednik u rešavanju otvorenih pitanja među narodima i državama na prostoru bivše Jugoslavije, za šta, kao promuslimanski pristrasna, objektivno nije kvalifikovana i u čemu ne može biti uspešna.


NAVIKAVANjE NA TAČIJA

* HAŠIM Tači je na ustoličenju pape Franje bio među šefovima država. Ako se u Vatikanu poštuje protokol, da li je njegovo prisustvo bilo u statusu "običnog" gosta ili državnika?

- Ne znam kako je protokolarno rešeno pitanje Tačijevog prisustva. Treba napomenuti da suverenitet države simbolički, a i pravno, predstavlja njen predsednik, a ne premijer. Valjalo bi znati gde je Tači tačno sedeo, jer se i rasporedom mesta koje gosti zauzimaju određuje status na manifestaciji. Mi smo samo mogli videti snimke Tačijevog rukovanja s papom, što nije dovoljno za izvođenje pouzdanijeg zaključka. U svakom slučaju, ne sumnjam da je neko formalno prihvatljivo rešenje pronađeno, dok bi suštinski naravno bilo bolje da je Tači ostao u Prištini i ceremoniju gledao na televiziji. Moramo se, međutim, navikavati na to da će se kosovski premijer sve češće pojavljivati u javnosti, uz razna prelazna i kompromisna rešenja protokolarnog statusa, čak i na teritoriji država koje nisu priznale Kosovo.