Branislav Gulan: Stranci i srpske oranice

Poljoprivredni sektor u Srbiji bio je pod uticajem velikih promena u okruženju u periodu od kraja devedesetih godina 20. veka do danas, a naročito negativne efekte imala je neadekvatna privatizacija poljoprivrednih kombinata. Česte izmene pravnih okvira ukazuju na činjenicu da se još nisu stekli uslovi za nesmetanu prodaju poljoprivrednog zemljišta, kako domaćim licima, tako i stranim pravnim i fizičkim licima.

U vreme potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju optimistički se verovalo da će Srbija moći da ispuni sve uslove za ulazak u Evropsku uniju i između ostalog reši pitanje vlasničkih odnosa u pogledu poljoprivrednog zemljšita. Srbija je u tom smislu jedinstven slučaj, jer predstavlja jedinu zemlju koja se obavezala, na liberalizaciju tržišta poljoprivrednog zemljišta pre ulaska u EU. Pored nastupanja nepovoljnih ekonomskih efekata finansijske krize, Srbija neće biti spremna za taj proces 1. septembra ove godine.

U Srbiji po popisu ima 631.122 poljoprivrednih gazdinstava. Od toga je 628.555 porodičnih domaćinstava i 2.567 (ili 0,4 odsto) gazdinstava pravnih lica i preduzetnika. Poljoprivredom se u Srbiji bavi oko dva miliona stanovnika. Treba izračunati stepen priuštivosti poljoprivrednog zemljišta domaćem stanovništvu i izvršiti poređenje sa koeficijentom priuštivosti poljoprivrednog zemljišta Srbije poljoprivrednicima iz EU.

Ovo je bitno imajući u vidu inicijative predstavljene u Evropskom parlamentu u cilju sprečavanja tzv. otimanja zemlje. Međutim, za neke od najvažnijih pravnih pretpostavki liberalizacije tržišta poljoprivrednog zemljišta predstavljaju problemi u restituciji, u vezi sa privatizacijom nekadašnjih društvenih preduzeća. Česte su situacije u kojima je vlasnicima vraćeno zemljište, odnosno imaju rešenje o vraćanju, ali to nikad nije sprovedeno kroz zemljišne knjige ili su ta lica sada upisana kao korisnici na državnom zemljištu. U tom procesu neuređeni imovinsko-pravni odnosi predstavljaju veliki rizik.

Zakon o izmenama i dopunama zakona o preduzećima iz 2002. godine ograničio je mogućnost raspolaganja imovinom pravnih lica sa većinskim društvenim kapitalom, koji su bili subjekti privatizacije. Dodatni problem predstavlja pitanje zadružne svojine, s obzirom na to da ranije važeći propisi nisu bili u potpunosti sprovedeni naročito u delu razgraničenja državne i zadružne imovine. Tek donošenjem Zakona o zadrugama stekli su se uslovi da se adekvatno izvrši upis promene vlasništva u skladu sa Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, a na osnovu zahteva zadruge, imaoca prava na zemljištu za koje postoji validni dokaz o sticanju teretnim pravnim poslom. To je značajno, jer se u 20 odsto postojećih zadruga pojavljuju nerešeni problemi svojine.

Promena vlasništva nad društvenim kapitalom, neminovno je uslovila i promenu pravne forme, ali ne i promenu prava svojine nad imovinom društva koja je stečana poslovanjem, odnosno prava korišćenja nad državnim poljoprivrednim zemljištem, što je uticalo na nejasnoće u definisanju prava korišćenja zemljišta u privatizovanim poljoprivrednim kombinatima. Zakon o privatizaciji iz 2014. godine je oročio privatizaciju društvenog kapitala na 31. 12. 2015. godine i predvideo otvaranje stečajnog postupka po samom zakonu za sva preduzeća koja posluju većinskim društvenim kapitalom, a koja do pomenutog roka ne budu privatizovana, tako da je nad svim privrednim društvima koja su poslovala većinskim društvenim kapitalom, a nisu privatizovana do pomenutog roka, pokrenut stečajni postupak.

Iako je društveni kapital prestao da postoji 31. 12. 2015. godine, zbog neažurnosti administracije vode se i sudski sporovi, u kojima su oštećeni ne samo domaća već i strana pravna lica. Ukupno je privatizovano 149 privrednih društava koja se bave poljoprivredom, od čega je u 41 društvu zbog nepravilnosti raskinut ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala sa kupcem. Nad većim brojem preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji otvoren je stečajni postupak.

Srbija ima obavezu da jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu Ustava i Zakona (član 58. Ustava), a odgovorna je za ostvarivanje i zaštitu prava građana, ustavnost i zakonitost za svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine (član 97. Ustava). S tim u vezi, kod opisanog stanja stvari, Srbija ne može garantovati sigurnost u sticanju i očuvanju imovinskih prava stranaca.