ATENTATI u Srbiji su uvek bili pokazatelj zlokobnih promena na međunarodnoj političkoj sceni - pisao je, povodom ubistva Zorana Đinđića, levičarski berlinski dnevnik Junge Welt. Koliko ima istine u ovoj tvrdnji nemačkog lista? Da li bi u potrazi za potvrdom ove pretpostavke trebalo da krenemo od ovih dana, kada smo suočeni sa zapletom i pretnjama aktuelnom premijeru, ili da se vratimo 13 godina unazad, kada su se slične stvari dešavale oko jednog drugog, već spomenutog, pokojnog predsednika vlade?

Možemo u proveri tvrdnje Junge Welt-a da zagazimo u daleku istoriju, u vreme cara Dušana, i podsetimo na već pomalo zaboravljene rečenice Vladimira Ćorovića u "Istoriji Srbije" o predanju koje su "naši romantičari ispitali kazujući da je car umro na pohodu protiv Carigrada, na čelu jedne ogromne vojske, i da su ga Grci otrovali da bi spasli svoju otadžbinu". Šta se sve dešavalo narednih vekova u Evropi posle smrti prvog srpskog cara, istorija je uglavnom definisala.

POČETAK 19. veka biće obeležen promenom granica Starog kontinenta. Vojne ekspanzije i demonstracije moći neće zaobići Srbiju, koja počinje da stvara modernu državu. U zoru 13. jula 1817. u Radovanjskom lugu "kum preko kuma, skratiće kuma za glavu". Tu glavu, Karađorđevu, Miloš Obrenović će poslati u Stambol kao znak lojalnosti Porti. Da li samo zbog toga? Koje su evropske zemlje imale interes da Karađorđe i grčki ustanici ne pobune južnoslovenske narode, dok se one u međusobnim ratovima iznuruju, pitanje je, nažalost, i danas bez odgovora.

Pola veka posle ubistva u Radovanjskom lugu biće ubijen knez Mihailo Obrenović. I eto nas pred još jednim otvorenim pitanjem: da li iza ovog atentata stoji privatna zavera braće Radovanović, uz malu podršku Karađorđevih naslednika, ili je neko iz Evrope zažmurio na jedno oko jer im je bilo u interesu da uklone kneza prosvetitelja i potencijalnog ujedinitelja Južnih Slovena?

VREME teče, ali u Srbiji se istorija ponavlja. Stižemo do 20. veka i 1903, do Majskog prevrata. Atentat na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, ne samo da je prekinuo lozu dinastije Obrenović koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka i "ustupila" čelno mesto dinastiji Karađorđević, već će biti nagoveštaj zlokobnih promena koje će nastupiti u Evropi, kako je to vispreno zapisao novinar Junge Welt-a. Aneksija Bosne i Hercegovine, dva balkanska rata i Prvi svetski rat... O toj godini smene na srpskom prestolu na stranicama "Novosti" i u ovoj rubrici ispisano je mnogo rečenica i ponuđeni su mnogobrojni dokumenti koji otvaraju samo jedno pitanje koje ostaje bez odgovora: u čijoj glavi je začeta ideja o likvidaciji kraljevskog bračnog para?

Tridesetak godina posle Majskog prevrata, na pladanj Evrope položena je još jedna srpska krunisana glava, ali ovog puta iz dinastije Karađorđević. Početkom oktobra 1934. godine u Marselju je ubijen kralj Aleksandar. Politička pozadina atentata na jugoslovenskog suverena, 9. oktobra 1934. godine, ostala je velika nepoznanica. Interes evropskih sila da se ne insistira na otkrivanju ko je zapravo bio organizator ovog krvavog događaja, u kontekstu rasporeda snaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, može biti lako shvaćen i objašnjen. Međutim, nejasno je i neobjašnjivo zašto su pojedini evropski arhivi, i to oni u kojima bi se, po svemu sudeći, pronašao odgovor ko su inspiratori i finansijeri ovog političkog zločina - i u 21. veku zatvoreni i nedostupni za istoričare-istraživače. Kome i zašto odgovara da istina o marseljskoj tragediji ostane pod velom istorijske tame? Godine koje će slediti i dokumenta koja će na "kašičicu" dolaziti do pojedinih istraživača, samo će uvećavati kontroverze o samom atentatu, ali i o životu i političkom delanju žrtve atentata, kralju Aleksandru Karđorđeviću.


Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku

KRAJEM aprila 2014. godine preminuli profesor Predrag Simić izjavio je za "Večernje novosti" da se izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. u Marselju nalazi pod embargom, verovatno zbog toga što bi njegovo objavljivanje i danas moglo da proizvede političku štetu. Simić je rekao da su bili uzaludni svi njegovi pokušaji da u Francuskoj dobije taj izveštaj, dok je bio ambasador u Parizu, i da je odbijan pod raznim izgovorima.

Mile Bjelajac, poznati istoričar vojno-političkih prilika, u nekoliko navrata boravio je u Francuskoj. Otišao je do Eks an Provansa, gde je bilo suđenje atentatorima, i svuda je doživljavao istu stvar. Kada bi uneo na kompjuteru odrednicu u vezi sa atentatom, na ekranu bi se pojavila crvena boja sa natpisom: "Nedozvoljeno za upotrebu".

OTVARANjE ove Pandorine kutije istorije tridesetih godina prošlog veka nameće otvorene sumnje da je za razrešenje čvora u koji se upetljala versajska Evropa idealno bilo, za sve glavne i sporedne "igrače", skloniti sa scene i kralja Aleksandra i Luja Bartua. Na inicijativu kralja Aleksandra, Mala antanta, vojni savez Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, koji je početkom februara 1933. godine prerastao u političku i ekonomsku zajednicu, jednu vrstu preteče Evropske unije, postaje peta sila Starog kontinenta. Sa nestankom Bartua, na političku scenu Francuske i Evrope nastupa Pjer Laval, koji će vrlo brzo izmenjati sve odlučujuće ministarske portfelje i završiti kao predsednik kvislinške vlade u Višiju.

Čeprkanjem po ovoj kutiji otkrićemo da ona nije imala jedno, ni duplo, ni trostruko već petostruko dno. Berlin, Moskva, Rim, Budimpešta, Sofija..., svako je imao poneki razlog da kralj Jugoslavije nestane sa političke scene u tom trenutku. Svojih razloga imali su i ustaše, VMRO i jugoslovenski komunisti. A Pariz i London sigurno ne bez razloga drže pod embargom dosijee o ovom političkom atentatu... Verovatno zato je njihovo ubistvo još pod velom tajne.

JEDNA od tajni novije srpske istorije neosporno je i ubistvo premijera Zorana Đinđića. Kada je u intervjuu u novogodišnjem broju nedeljnika Der Spiegel (u stvari, poslednji broj za 2002. i prvi broj za 2003.), zaoštrio stav oko Kosova i založio se za sazivanje jedne vrste konferencije, novog "Dejtona", na kojoj bi se razgovaralo o kosovskom i srpskom pitanju uopšte, pažljivi i dobronamerni analitičari su konstatovali da je Zapadu Đinđić postao neupotrebljiv. Nije bilo lista koji nije na više ili manje neposredan način pisao o Đinđićevom "vraćanju na Miloševićev put" i Đinđićevom igranju na "nacionalističku kartu".

Nastupom u nemačkom nedeljniku i u razgovoru za "Večernje novosti", 13. januara 2003. godine, pokojni premijer je, kako izgleda, potpisao svoju smrtnu presudu.

ŠTA JE ĐINĐIĆ REKAO ZA "NOVOSTI"

ZORAN Đinđić je u intervjuu za "Novosti" 13. januara 2003. rekao: "Reagovao sam i upozorio da će Beograd - ako nam se budu otimali Kosovo i Metohija u ime etničkog prava Albanaca i principa samoopredeljenja, sa ignorisanjem granica i suvereniteta SRJ i Srbije - tražiti novi Dejton. Zato što se već najavljuje da će naša južna pokrajina u evropske integracione procese biti uključena odvojeno od Srbije, paraleno s njom, faktički kao nezavisna teritorija, da ne upotrebim koju težu reč. Uz ovo, iz Prištine se sve upornije, potpuno oficijelno i s najvišeg mesta, traži proglašenje nezavisnosti, pri čemu takve zahteve deo međunarodne zajednice prima manje-više blagonaklono. A, ne treba gubiti iz vida ni da se u samoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti OUN, iako taj organ nije nadležan za granice, govori da su Kosovo i Metohija deo Jugoslavije, dok se Srbija ne pominje."

ONO što povezuje sve pobrojane atentate sa ubistvom Zorana Đinđića jeste nesporna činjenica da se znaju oni koji su pucali, ali ne i oni koji su ih angažovali. I po ko zna koji put se vraćamo na temu da ukoliko istoriografija ne izgradi što istinitiju sliku o proteklim vremenima i događajima, ostaće manji prostor za lutanja generacija koje su pristigle i koje će tek pristizati. Do tada će sve ovakve dileme u istorijskom sećanju i predanjima naroda biti mistifikovane i dobijati pogrešna značenja.

Ako je za neku utehu, nije naša istorija izuzetak u odnosu na druge, uslovno rečeno, velike narode, čije su vođe takođe stradale u atentatima i političkim ubistvima. Da pomenemo samo atentat na predsednika SAD Džona Kenedija, u Dalasu 1963. godine, ili na švedskog premijera Ulofa Palmea, u centru Stokholma 1986. godine, koji su i dan-danas obavijeni velom tajne.