Dr Zoran Milivojević: Ne smemo da ćutimo kada čujemo Odrobijaću te

Ivana Mićević

10. 07. 2016. u 12:09

Др Зоран Миливојевић: Не смемо да ћутимо када чујемо Одробијаћу те

Dr Zoran Milivojević

Dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, za "Novosti" govori o strašnim zločinima kojima smo svedoci, patološkim pojavama u društvu, kako pomoći sebi, a kako drugima

OKIDAČ za stravične zločine poput nedavnog u Žitištu uglavnom je u privatnom životu i ličnim konfliktima. Država nema mehanizme to da spreči. Ne može i ne treba sve da bude strogo kontrolisano, jer bismo izgubili slobodu u državi potpune kontrole. Sloboda podrazumeva i određene rizike, pa se desi i da neko nekoga ubije. Država nema mehanizam da spreči zločin, ali mora da ima mehanizme razotkrivanja i kažnjavanja. Narodu treba sigurnost i zato je važno da država stalno šalje poruku da se zločin ne isplati!

Ovako dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, za "Novosti" započinje priču o nesvakidašnjim zločinima kojima smo svedoci, o patološkim pojavama u društvu, o izazovima roditeljstva i drugim dilemama s kojima se običan čovek suočava.

* Može li potencijalni masovni ubica da se prepozna na vreme i da se spreči njegov zločin?

- Ne postoji stručnjak koji bi sa sigurnošću ocenio ko je taj koji može a ko ne može da ubije. Crvena lampica treba da se upali kada neko počne da preti ubistvom. Glavni signal da je osoba opasna je ako je u prošlosti izvršila nasilje nad bilo kome. U konkretnom slučaju iz Žitišta, govorilo se o mirnom čoveku, koji ne bi nikome naudio. Ali to samo znači da se on u javnosti dobro vladao. LJudi različito funkcionišu između četiri zida i pred publikom. Kod njega je zapravo najveći problem bila patološka ljubomora, iz koje se izrodila mržnja. Kada je ljubomora preterana, teška, patološka, onda to postaje veliki pakao na prvom mestu za ljubomornu osobu, a onda i za njenog partnera/partnerku, koji/koja postaje žrtva.

* Kako objašnjavate to što je ubica iz Žitišta pucao nasumično u goste kafića? Nije bio ljubomoran na njih.

- U njegovoj glavi, provokacija je bila jaka. Patološka mržnja podgrejana je susretom sa bivšom suprugom, koja je bila sa novim partnerom. Šest-sedam rakija je otkočilo sve kočnice i tada se odlučio na zločin. NJegova izjava da je hteo samo da ih ponizi zapravo govori da se on osećao poniženo i manje vredno. Verovatno je zamišljao kako mu se svi ti ljudi smeju, jer znaju da ga je žena ostavila i otišla s drugim. Zato je pucao i na njih, što nije uobičajeno kod ovakvih zločina. Posle toga, on je osetio ravnodušnost i smirenost, jer je zamišljao kako je rešio problem koji ga tišti. On nije ni razmišljao o drugim ljudima.

* Znači li to da postoji opasnost da svako ko je ljubomoran i mrzi nekoga počini zločin?

- Ne može to svakome da se desi. To su ljudi koji veruju da je neko uradio nešto toliko loše da ne zaslužuje da živi. U svom sistemu vrednosti oni smatraju da imaju dozvolu da nekome oduzmu život. Uglavnom je reč o uračunljivim osobama, a ne o psihičkim bolesnicima. U Srbiji postoji jedna strašna kletva - odrobijaću te! NJu uvek treba shvatiti ozbiljno i na nju bi policija trebalo da reaguje.

LJUBAV I DISCIPLINA * KAKO glasi formula uspešnog roditeljstva?
- Pobednička formula je da se pruža puno ljubavi, jer to ne može da ih pokvari. Kvari ih manjak discipline. Roditelj mora da uđe u konflikt s detetom, da se zna šta dete mora a šta ne sme, i da ga kazni ako to ne poštuje. To što se roditelj ponaša kao trener, to ide uz ljubav i to je roditeljski zadatak - ljubav plus disciplina!

* Treba li razloge za nasilje tražiti samo u ličnim, emotivnim problemima ili i društvene okolnosti inspirišu ubice?

- Kada glad uđe na vrata, ljubav izađe kroz prozor, kaže izreka, i to se pokazalo kao tačno. Muškarac se oseća manje vrednim, ako ne zarađuje dovoljno. Iz tog osećanja rađa se depresivnost, povlače se u sebe, ne vide svetlu budućnost. Tada nastaju konflikti, a onda i zločini. Na kraju se uvek dođe do mržnje, a ubica sebe doživi kao žrtvu.

* Statistike kažu da zločin o kome se mnogo priča i piše često budu inspiracija za neke nove zločine. Slaže li se vaša struka s tim?

- Ti putevi su vrlo kompleksni i nisu najjasniji, ali definitivno postoje veze. Postoji psihološki mehanizam koji se zove prajming - kada smo eksponirani nekom sadržaju, on nam ostaje pri svesti i nove događaje tumačimo u skladu s njim. U Beču su zabranili pisanje o samoubistvima i to je zaista smanjilo stopu novih samoubistava. Jer čovek koji je sklon tome da sebi oduzme život, kada o tome čita, rodi se misao da je neko drugi hrabriji od njega ili dobije ideju kako to da uradi.

* Priče o ubistvu pevačice Jelene Marjanović ne skidaju se s naslovnih strana tabloida i podižu im tiraže. Zbog čega je narod gladan loših vesti?

- Novine pune pozitivnih vesti niko ne bi čitao. Tuđa sreća je dosadna. Neprijatna osećanja su duplo intenzivnija od pozitivnih, jer su povezana sa preživljavanjem. LJudi identifikuju sebe ili svoje bližnje sa žrtvom. Povećana senzibilnost na negativne vesti je u prirodi ljudskog nagona da se preživi.

* Ima li kult lepote veze s tim koliko će javnost obratiti pažnju na neki slučaj? Posebno saosećanje ljudi su imali sa Tijanom Ognjanović, Tijanom Jurić, Jelenom Krsmanović...

- Kao deca čitamo bajke, a u njima je dobra vila uvek lepa, a zla veštica stara i ružna. Iz detinjstva ponesemo ideju da lepota ide sa dobrotom, da su lepi ljudi vredniji i bolji. Tek u odraslom dobu učimo da lepi imaju svoje patologije, da se baš zbog lepote nekada deformiše ličnost, postanu narcisoidni... Osoba običnijeg izgleda ne budi toliko pažnje. A još kada je reč o patnji deteta, ljudi dobiju posebno jak emotivni naboj.

* Kako smo kao društvo došli u situaciju da deca teraju drugu decu da pate, pa to još kače na društvene mreže, da bi i drugi uživali u njihovoj brutalnosti?

- Celo društvo je postalo brutalnije. Kolektivno smo oguglali. Imamo veliku traumu iz devedesetih godina. Pre toga smo bili povezani sa osećanjem solidarnosti, pomoći, a onda počinje raspad društva i obrasca prema kome smo živeli. LJudi su shvatili da su sami, da moraju da se snalaze da bi živeli, da ih država neće štititi. Suočavajući se sa mnogo ljudske patnje, ljudi su podigli pragove i postali ravnodušni. Kada tome dodamo sve masovnije popustljivo vaspitanje, dobijamo brutalnu decu. Roditelji ih ne uče da se obuzdaju, da su važna osećanja drugih ljudi, imovina... Sa druge strane, deca su zanemarena, a roditelji prezauzeti. Jedno istraživanje u Hrvatskoj pokazalo je da su roditelji radnim danima u kontaktu s detetom 55 minuta. Date kapitalisti najbolji deo dana, pa ne ostane dovoljno za porodicu. Zanemarena deca postaju divlja, a brutalnost se razvija iz toga što se ne identifikuju sa drugima. Saosećajni postajemo kada u drugima vidimo sebe ili nekog svog.

* Deca se ne rađaju s tim, već se to razvija kroz vaspitanje. Kada je vaspitanje previše popustljivo?

- Deci treba ljubav i disciplinovanje. LJubav im daje osećanje lične vrednosti, a disciplinovanje granice šta smeju, a šta moraju. Ako to ne usvoje, mora da usledi kazna. Tradicionalni vojvođanski model disciplinovanja bez pokazivanja ljubavi - stvarao je visokoproduktivne ljude, s lošom slikom o sebi. Na psihoterapiji smo shvatili da su im roditelji napravili štetu i obavestili javnost da deci treba pokazivati ljubav. Roditelji danas pokazuju ljubav, ali iz straha da ne traumatizuje dete, u svemu mu popuštaju. Ispostavilo se da su katastrofalne generacije vaspitavane po tom popustljivom modelu. Živi sam svedok toga, jer sam već 20 godina supervizor u slovenačkim popravnim domovima. Sve to stvorilo je novi model - nemoćnog roditelja.

* Gde greši taj, kako ste ga nazvali, nemoćni roditelj?

- On ne može da natera dete ni da uči. Ne ume da ga socijalizuje, a to je osnovna uloga vaspitanja, da od njega stvori samostalnu ličnost. Socijalizacija ide kroz konflikt. Frojd je dobro opisao da mala deca razmišljaju kao životinje. Oni misle da je ono što je prijatno ujedno i dobro, a ono što je neprijatno sigurno je štetno. Igrati se - to je prijatno, samim tim i korisno, a raspremiti igračke - to je neprijatno, pa sigurno i štetno. Roditelj je tu da natera dete da uradi nešto korisno, a ako ne posluša, mora da usledi kazna. Trećini dece dovoljno je reći i ona će poslušati, ali ostale moramo ponekad šljepnuti po guzi. To nema svrhe ako je mlađe od jedne i po godine, jer još nije dovoljno razumno. Dete nema empatiju, pa udara druge ljude kao što bi udarilo sto. Kada im neko uzvrati udarac, tek tada shvate da to boli.

* Stvara li fizičko kažnjavanje ličnost koja će kasnije biti sklona nasilju?

- Statistike u Engleskoj i Australiji pokazuju da su najnasilnija deca koja nikada nisu bila fizički kažnjenja. To je dete koje misli da mu je sve dozvoljeno. Nije svaka primena sile nasilje. Policajac koji obuzdava nasilnika nije nasilnik. Zato država ne sme da zabrani roditelju da primeni blagu telesnu kaznu, ne sme mu oduzimati moć. A kada se to dogodi, stasava nesocijalizovana mlada osoba koja postaje društveni problem i ne vidi problem u sebi. Neće da odraste, neće da radi, nema radne navike, ne uspeva u partnerskim odnosima i uspeva samo u svojoj porodici, jer tu ima zagarantovan položaj.

U RIJALITIJU TRAŽIMO GORE OD SEBE

* ZBOG čega su rijaliti programi toliko popularni, a najmasovnija publika su penzionerke?

- LJudi to gledaju da bi videli gore od sebe. Navijaju za ili protiv nekoga. Čim gledaju nekoliko dana, budu uvučeni. Najbrojnija publika su usamljeni ljudi. Oni uključe TV i imaju doživljaj da nisu sami. Osećaju se kao da su stanari tog prostora. Žene imaju duži životni vek, pa su često u starosti same i društvo traže u rijalitiju.

Menja li se svest ljudi koji godinu i po stanuju u TV studiju?

- Trebalo bi da tamo provedu mnogo više vremena pa da oni na slobodi počnu da se osećaju nesigurno, kao i sa zatvorom. Ali svakako ne izađu isti kao što su ušli. Osećaju se popularno i moćno.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (20)

Istina.

10.07.2016. 12:18

U ovoj drzavi je otac-muskarac glavni krivac po defaultu, a majci se u svemu popusta. Selektivna pravda je gora od nepravde. Lako je siriti pacifisticke i filozofske misli iz udobne fotelje, daj da te vidimo u realnom zivotu da l' bi bio tako miroljubiv?

PP

10.07.2016. 12:53

"Država nema mehanizme da spreči zločine" - Znamo. Nije sporno. Sporno je što smo ovakvim zakonima ostavljeni na milost i nemilost kriminalcima. Srpski zakoni favorizuju kriminalce i kažnjavaju žrtvu. Dajte nam onda da se sami branimo: promenite zakon o samoodbrani i zakon o oružju. Da je samo jedan gost lokala u Žitištu bio naoružan, obučen i zakonski oslobođen krivice u slučaju aktivne samoodbrane, epilog sigurno ne bi bio ovako krvav.

Miki

10.07.2016. 15:47

Odlican tekst. Molim da i urednici novina, ali i zakonodavci razmisle o ovim pojavama, kao i o svojoj ulozi. Svima su puna usta o dobrobiti za ovaj narod, pa ne bi bilo lose da se predje - sa reci na dela.

Ti nisi doktor, vec doktorcini

10.07.2016. 16:30

Necu nicije ime pomenuti iz kulturnih razloga, ali SVI ostali psiholozi i psihijatri koji se pojavljuju na tw-u, izuzev ovoga coveka su najobicniji sarlatani i diletanti. Napred Zoki.

Da se zna

10.07.2016. 16:49

Odlicna analiza kolega kao i vrhunska pitanja novinara. Ipak, izostavili ste glavni deo. Pretpostavljam da imate zensko dete pa ste pristrasni. Glavni generator razbijanja kvalitetnog modela porodice i vaspitanja, jeste zenski faktor, tjs partner, koji remeti. A sto je proisteklo iz emancipacije i agresivnog feminizma, koji su postali religija nase drzave.

Da se zna

10.07.2016. 16:49

Odlicna analiza kolega kao i vrhunska pitanja novinara. Ipak, izostavili ste glavni deo. Pretpostavljam da imate zensko dete pa ste pristrasni. Glavni generator razbijanja kvalitetnog modela porodice i vaspitanja, jeste zenski faktor, tjs partner, koji remeti. A sto je proisteklo iz emancipacije i agresivnog feminizma, koji su postali religija nase drzave.

Pristrasna ženska

12.07.2016. 10:17

@Da se zna - Agresivni feminizam? Da, žene su agresivne, a izborile su se samo za pravo i da zarađuju, pored svih "ženskih" poslova. Ravnopravnost ne postoji, a stari model porodice je podrazumevao dobru- trpeljivu ženu i muškarca izvan kuće, potpuno neuključenog u vaspitanje dece. Stigli su izazovi modernog društva, a sačekuje ih sama žena, rastrzana između posla i porodice. Popustljive majke, očeva nigde nema, a deca izložena lošim primerima oko sebe- svaki deseti dan jedna žena strada od muške ruke.

Parlamentarne misljenje

10.07.2016. 17:37

Mnogi ljudi ne znaju sta znaci parlamentarizam a imaju neprikosnoveno pravo na slobodu misljenja i upravo ta opisana retoricna situacija resi ce se parlamentarizmom.

Ljubinka Radmanovic

11.07.2016. 08:10

Tekst je dobar. Ali radi istine он nije ni psiholog niti je psihijatar. Ovo "doktor" znaci samo zavrsen Medicinski fakultet bez ikakve specijalizacije.

Tanja

11.07.2016. 12:20

@Ljubinka Radmanovic - Piše da je psihoterapeut, a to svakako nije mogao postati bez odgovarajuće edukacije.

Peca

11.07.2016. 12:36

@Ljubinka Radmanovic - U ovoj poplavi kupljenih i lako stečenih zvanja doktora i magistra, Zoran Milivojević, autor nekoliko knjiga koje prevazilaze rang doktorata, na primer njegova teorija EMOCIJA, a koji sa prezirom gleda na ovu pojavu, zadovoljavajući se svojim delima, stručnošću i dobrim primanjima, je za UGLED. A koliko znam preko njegove učenice, on je završio doktorske studije na Fakultetu Sigmund Frojd u Beču.

Peca

11.07.2016. 12:48

@Ljubinka Radmanovic - Ne samo da je psihoterapeut, nego je i dugogodišnji predsednik Saveza društava psihoterapeuta Srbije. Dakle, čovek od ugleda, zaslužan, itd. Nervijraju me ovi zavidljivci koji ga osporavaju koristeći formu ili koji misle ako su masteri da vrede više od ovakvih ljudi.

DejanBg

11.07.2016. 13:57

@Ljubinka Radmanovic - @Ljubinka: On piše udžbenike za studente psihologije u Beču , Ljubljani a mislim i drugim univerzitetima

Васа Пелагић

12.07.2016. 12:40

@Ljubinka Radmanovic - @Ljubinka Radmanovic, претпостављам да сте Ви завршили Медицински факултет и да сте завршили неке специјалистичке студије али нисте нешто срећни и задовољни у свом послу па Вас други не тангирају и одатле Ваш цинизам и завидљивост према Зорану Миливојевићу. Стручни јесте јер му цените рад али сте као особа слаби. Претпостављам да се из неке имућне и докторске породице где се све гледа кроз папир а не кроз човека и његов рад.

Ljubinka Radmanovic

14.07.2016. 14:11

@Ljubinka Radmanovic - Kod nas ne postoji profesija psihoterapeut,tako da kod nas imate glumce,automehanicare,pevace...koji postaju psihoterapeuti preko raznih kurseva. Moj odgovor je na komentar da "ostali psiholozi i psihijatri nisu strucni...."pa se stice utisak da je doticni jedno od ta dva. Zasto je ta istina (koju mozete pronaci na njegovom sajtu) tako problematicna za vas?

Ljubinka Radmanovic

14.07.2016. 14:32

@Ljubinka Radmanovic - Dakle,i vi i ja se slazemo da "forma" ne ide bas u prilog gospodina Milivojevica.Cinjenica je da mu maticni fakultet nije ni psihologija ni medicina (specijalizacija) psihijatrija. Doktor nauka svakako nije.

Ljubinka Radmanovic

14.07.2016. 14:36

@Ljubinka Radmanovic - Vase pretposavke u vezi mene su iste ko i vase pretpostavke u vezi gospodina Milivojevica-netacne.

dr Jaksa Dubljanin

27.07.2016. 11:52

@Ljubinka Radmanovic - @Ljubinka Radmanovic Postovana gospodjo (ili gospodjice) Radmanovic, ono sto ste napisali "samo doktor" znaci da je covek zavrsio fakultet u trajanju od 6 godina koji ga itekako kvalifikuje kao strucnjaka, ne samo u oblasti psihologije i psihijatrije, vec i u drugim oblastima medicine. Titula koju ima - DOKTOR MEDICINE - znaci nesto u strucnom smislu, ako niste znali. I bez specijalizacije i doktorata...

katarina orlovic

13.07.2016. 14:44

''U Srbiji postoji jedna strašna kletva - odrobijaću te! Nju uvek treba shvatiti ozbiljno i na nju bi policija trebalo da reaguje.''Kako je ovo surovo tačno! Prvi put sam čula ovu izjavu izgovorenu kao šalu iz usta mlade žene, majke, ''intelektualke'' ... i nije mi se dopala, mada je trebalo da bude bezazlena opomena partneru. Epilog: brak se raspao, na svu sreću ostali su svi živi, deca su kao kolateralna šteta - njih niko i ne pita kako im je - a najmanje se time bave profesiom pozvani.