Plašim se samo treće smene !

Lj. TRIFUNOVIĆ

četvrtak, 07. 08. 2014. u 17:03

Плашим се само треће смене !
Nemanja Pijović i njegove kolege širom Srbije svoj praznik obeležili radno. Najkritičnije je oko pet ujutro, glava pada na volan, kapci teški kao olovo...Sa starim kamionima bilo je mučenje, a ove današnje mogu i deca da voze. Zimi mi se prsti lepili za uprav

DOK je Srbija juče slavila Dan rudara, oni čiji je to praznik bili su na svojim radnim mestima. Tako smo na površinskom kopu „Veliki Krivelj“ Rudnika bakra „Bor“, dok je prevozio rudu u kamionu nosivosti 220 tona, veličine jedne pristojne trospratne kuće, zatekli Nemanju Pijovića (27), vozača teških kamiona.

- Pa, ajde da porazgovaramo - kazao je Nemanja kada smo ga zaustavili. - Ali, samo da požurimo. Jer, čeka me posao, a proizvodnja ne sme da stane.

Nemanjin otac je radio u RTB „Bor“, baš kao i deda.

- Ispada kao da sam nastavio porodičnu tradiciju - kroz smeh kaže Pijović. - Počeo sam da radim ovde 2008. godine, kada se uveliko govorilo da je RTB „mrtav“ i da bi ga trebalo što pre i budzašto prodati.

Pijović je tada vozio stari kamion, nosiovosti oko 150 tona, koji se veoma često kvario. Leti je temperatura na površinskom kopu dostizala i do 40 stepeni Celzijusa, dok je u kabini grdosije na točkovima bilo bar desetak stupnjeva više. Zimi su mu se, od hladnoće, prsti „lepili“ za volan.

- Rad sa starim kamionima je bio pravo mučenje, naročito kada padne kiša, i oni počnu da „proklizavaju“. Nekoliko puta je bilo baš kritično. Pazili smo tada da izbegnemo i najmanju moguću grešku kako se ne bi survali u grotlo kopa, duboko gotovo 500 metara - priseća se Pijović.

A onda je, početkom 2009. godine država rešila da investira u RTB. Kupljeni su novi kamioni, buldožeri, grejderi... Tako se i Nemanja „pozdravio“ sa svojim starim kamionom, i zadužio novi „belaz“, za koji kaže da bi, imajući u vidu da je reč o kamionu poslednje generacije, „i dete moglo da vozi“.

PLATA POSLOVNA TAJNA NA pitanje da li je zadovoljan platom, Nemanja odgovara potvrdno. Međutim, cifru ne može da kaže, jer je reč o poslovnoj tajni. Ali, imajući u vidu posao kojim se bavi, svaka novčana nadoknada je, stičemo utisak – nedovoljna.

- Ne preterujem - ubeđuje nas Pijović. - Upravljanje ovim grdosijama je osmišljeno tako da bude što jednostavnije. Uz to, u kabini sada imamo i klimu. Leti nam je hladno, zimi toplo. Ma pesma...

Ipak, i ta „pesma“ zahteva maksimalnu koncentraciju. Jer, kamioni prolaze putevima gde kosina, na pojedinim mestima, dostiže i desetak stepeni. A odatle treba izvući kamion natovaren do vrha...

- Pa, dobro - nevoljno će naš sagovornik. - Desi se i sada da „prošlajfujemo“. Ali, svi smo već iskusni i vodimo računa jedan o drugom. Nema problema, zaista.

Nemanja radi po smenama. Dva dana je u prvoj, pa dva u drugoj i onda još toliko u trećoj smeni. Onda slede - dva dana odmora.

- Uh, brate, treća smena je „smrt“ - odmahuje glavom Pijović. - Dolazimo, tada, na posao sat vremena pred ponoć i, sa pauzom od pola sata, vozimo narednih osam časova.

Najkritičnije je, veli Nemanja, oko pet ujutru. Umor uzima danak i najiskusnijim radnicima. Vozači se bore sa snom, glava pada na volan, kapci postaju teški kao olovo...

- Tada pojačavamo muziku do daske. Kao po komandi, sve „motorole“, kojima vozači i ostali na površinskom kopu komuniciraju, se pale. Kreće razgovor, smeh, šala... I, preguramo, nekako, do sedam sati.

Na pitanje da li je oženjen, Nemanja odrečno odmahuje glavom. Mlad je, kaže, još. Ima vremena za njega. Onda se, pola rečenice, kao da se unervozio. Krenuo je ka kamionu.

- Izvinite, znam da je praznik, ali posao čeka - objasnio je Nemanja. - Jer, proizvodnja ne sme da stane...


Centralna proslava u Senjskom Rudniku, najstarijem U zemlji

DRŽAVA NEĆE PUSTITI RUDARE NIZ VODU

RUDARI Srbije obeležili su juče svoj dan, praznik koji je ustanovljen u znak sećanja na taj dan 1903. godine, kada je u Senjskom rudniku, prvoj i najstarijoj jami u Srbiji, danas u sastavu „Rembasa“, počeo veliki štrajk rudara.

Tim povodom, ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić i ministar za rad Aleksandar Vulin posetili su juče Resavicu, centralu devet jamskih rudnika uglja u Srbiji, i razgovarali sa rudarima o budućnosti rudnika.

Čestitajući im praznik, ministri su na gotovo istovetan način obavestili rudare da ne treba da brinu o svojoj budućnosti:

- Država neće zaboraviti 10.000 ljudi u rudnicima sa podzemnom eksploatacijom uglja i nekoliko puta više članova njihovih porodica, i trudiće se da se konsolidacija ovih ugljenokopa u završnoj fazi restrukturiranja sprovede i u njihovom i u državnom interesu.

Na sastanku sa poslovodstvom i sindikatima rudara u Resavici, Antić je rekao da „jamski rudnici uglja neće biti pušteni niz vodu i da ća za njih biti pronađeno rešenje kako bi opstali“.

Planom konsolidacije i rada predviđena su ulaganja od više od 150 miliona evra u savremene kopove uglja, što bi za tri godine povećalo proizvodnju sa 600.000 tona na šest miliona tona, odnosno označilo kraj subvencijama države. Predviđena je izgradnja termoeleketrana u Štavlju i Despotovcu vrednih 500 miliona evra. U proteklih deset godina država je na subvencije rudnicima potrošila više od 200 miliona evra.

Ministri su danas u Senjskom rudniku otvorili Muzej ugljarstva, koji je finansirala EU sa 1,5 miliona evra. Reč je o projektu „Senjski rudnik - grad muzej“. n G. M. ZORIĆ


INŽENjER IVAN ŠTETINA NASTAVIO OČEVIM STOPAMA

U “LECEU“ SMO SVI KAO PORODICA

MEDVEĐA - Samo dva meseca nakon diplomiranja, Ivan Štetina (29) pronašao je posao u struci, ali daleko od rodne Sremske Mitrovice. Jedan je od najmlađih inženjera rudarstva u ovom rudniku metala koji je posle 20 godina pauze obnovljen pre četiri godine. Porodična tradicija i želja za izazovima i dokazivanjem čine da Ivan sa lakoćom podnosi sedmočasovni rad u jami.

- Rudarstvo sam upisao zato što sam voleo, ali je presudno bilo to što sam odrastao pored rudarskog inženjera, mog oca Rudolfa koji je radio u rudnicima širom bivše Jugoslavije. U mojoj generaciji bilo nas je samo dvojica na smeru podzemne eksploatacije ležišta mineralnih sirovina na Fakultetu rudarstva u Beogradu - kaže Ivan, koji se nakon godina dana rada u jami nijednog trenutka nije pokajao zbog svog izbora zanimanja.

- Biti rudar je časno zanimanje. Znam da postoje stereotipi o rudarima, ali su oni pošteni, vredni i kulturni ljudi. Mogu biti surovi u međusobnim šalama ali im je porodica na prvom mestu. Porodica je i razlog zašto svaki dan silaze 200 metara pod zemlju. Žele da obezbede dobar život svojoj deci. Realno, zarade su dobre tako da mi ne pada teško odvojenost od porodice. Jednostavno, sve ima svoju cenu. Iskreno, bilo mi je teško prvih mesec dana a posle sam se već navikao. Sada mi prija promena među ovim brdima, tako drugačije od rodne Mitrovice. A, i ovo (ne)vreme je takvo da me natera da pomislim da je u jami prijatnije - veli Ivan koji je završio i muzičku školu i ima sklonosti i prema drugih vrstama umetnosti, ali ne želi da ih otkriva.

Često mu u goste dolazi i devojka Magdalena iz Beograda kojoj se sviđa „Lece“, ali ne baš i „terenski život njenog dragana“.

- Ima i to svojih prednosti, više se uželimo jedno drugog - šaljiv je Ivan koji ističe da mu je najvažnija lekcija u ovom poslu bezbednost rudara. To uvek ima prednost u odnosu na produktivnost. U njegovim rukama svakog dana u smeni je život 40 rudara i ne sme da rizikuje.

- Rudnik je potpuno mehanizovan i u odnosu na druge rudnike jedan je od najbezbednijih. Ipak, stalno se mora biti na oprezu. Čuvamo jedni druge bez obzira na to da li je reč o rudaru ili inženjeru, ovde smo svi kao porodica - veli Ivan. Dan rudara proslavili su skromno jer je opštinu Medveđa zadesila elementarna nepogoda pa nije bilo primereno za slavlje. D. MiljkoviĆ