NEMA dana da se ne setim moje male Bojane, koja je imala samo jedanaest meseci, i supruga Božine (29), kao ni noći da zaspim a da se ne prisetim onog zlokobnog Uskrsa u kojem su mi poginuli - ovim rečima dočekuje nas Marija Tošović (36), iz Merdara, koja je u bombardovanju 1999. godine ostala bez supruga i kćerke, a ona sama u sedmom mesecu trudnoće bila teško povređena.

Kaže da joj ni danas nije jasno zašto je njihovo malo selo Merdare bilo zasuto kontejnerima kasetnih bombi i raketama. Kome su smetali meštani i njihove seoske kućice? I dalje traga za odgovorima na ta pitanja, a bol za najdražima ne jenjava. Pogotovu što zna da tragedija nije morala da se desi.

- Šta smo mi imali sa politikom? Kome smo mi bili krivi? Kome smo smetali? - ređaju se pitanja dok posmatra slike najmilijih na zidu.

Kao da time želi da odloži priču o svojoj ličnoj tragediji.

- Desilo se to u noći između 10. i 11. aprila. Noć uoči Uskrsa - s teškom mukom počinje priču ova žena. - Te noći legli smo nešto ranije, oko deset sati. Bili smo u krevetu kada su oko jedanaest sati prve bombe pale ka Podujevu. Osetili smo potres i onako uplašeni krenuli ka podrumu. Sa Bojanom u naručju sišli smo u podrum, gde je Božina uzeo devojčicu jer je smatrao da je jači i da će je lakše držati. Uvili smo je u ćebe, spremni da tako dočekamo jutro, ali je odmah u temelj kuće udarila prva bomba koja nas je gotovo zatrpala. Meni su bili slobodni glava i leva ruka, a Božina je gotovo ceo bio pod ruševinama. Ipak, čula sam ga kao kroz san da me doziva i govori mi da se ne plašim.

Marija se osvestila kada su otac Savo, brat Mirko i majka Zagorka stigli da ih izbave.

ZLOUPOTREBA TRAGEDIJE MARIJA se priseća da su idući od kuće u ruševinama do zaklona prošli pokraj puta na kome je od bombe izgoreo čovek u automobilu. - Nesrećni čovek vraćao se autom iz Kuršumlije ka Podujevu. Kola su mu se pokvarila u Merdaru, tu je ostao da prenoći i bomba ga je pogodila - priča Marija. Kaže da joj je i taj prizor ostao urezan u pamćenju, kao i da su se za njenu sudbinu interesovali mnogi mediji, ali da su neki njenu priču i zloupotrebili.
- Sećam se da me je neka televizija iz Novog Pazara predstavila kao Albanku kojoj su poginuli kćerka i suprug. To mi je ispričala rođaka iz Nemačke koja je gledala snimak i nije mogla da veruje svojim očima. Gleda mene, a sluša drugu priču.

- Otac je prvo uzeo Bojanu, ali je odmah dodao mami. Nisu mi rekli da je već bila mrtva, a potom su uspeli da očiste Božinino lice i sklone sa njega delove maltera i drugog meterijala, kako se ne bi ugušio. Sećam se da je još bio živ i da su golim rukama uz teški napor pomerili ogroman kamen isprečen između nas, a potom izvukli Božinu, pa mene. Pošto su bombe i dalje padale na sve strane, krenuli smo do jednog propusta ispod asfalta. Pošto Božina nije mogao da hoda, njega su položili na vrata koja su skinuli sa kuće i tako ga nosili. Sećam se da mi je rekao da mu je hladno. Skinula sam prsluk i pokrila ga njime, iako sam i sama osećala jezu a po čitavom telu bile su mi modrice.

Tek pred zoru, kada su prestale bombe da pršte, Marija je po majčinim suzama shvatila da su joj suprug i devojčica mrtvi.

- Tada nisam mogla da plačem. Nisam imala suza. Primetila sam samo Bojanu zgrčenu pokraj Božininih nogu, koga sam dotakla i shvatila da je hladan kao led. Iako sam jedva gledala od muke i bola, jedva sam prepoznala i okolni reljef. Svuda okolo gore kuće, širi se dim, asfalt ka Kuršumliji bio je zatrpan. Ništa nije bilo kao juče - priča Marija, čiji život od toga dana nije isti.

Ekipa prvog kanala Ruske televizije snimila je pre dva dana reportažu o Mariji, koju će emitovati u nedelju uveče u udarnom terminu nacionalne televizije.


PRVI POKLONI ZA ANĐELKU

IAKO teško povređena u bombardovanju uoči Uskrsa, Marija je uspela da na svet donese zdravu i lepu devojčicu.

- Sećam se da je bombardovanje naše zemlje okončano 12, a ja sam Anđelku rodila 15. juna. Sećam se samo da smo prve poklone u bolnici, kolica, pampers pelene i mnogo toga dobile upravo od „Novosti“, koje su prve pisale o nama i prve nas posetile - priča Marija, koja radi kao matičar u mesnoj zajednici Rudare u kuršumlijskoj opštini.