NEKOLIKO hiljada najugroženijih i najsiromašnijih u Srbiji s novim predlogom zakona o besplatnoj pravnoj pomoći neće više imati pravo na besplatnu zaštitu, upozoravaju organizacije koje su im do sada pomagale.

Jer, da bi dobili tu uslugu, građani moraju da budu korisnici nekog davanja - socijalnog, materijalnog ili dečjeg dodatka. To znači da pravno nevidljivi, koji nisu ni na kakvim evidencijama, i kojima je neophodna pomoć da bi se uopšte registrovali i izvadili dokumenta, za ovo neće moći da konkurišu. A samo njih ima oko 6.000. Neće moći da konkurišu ni invalidi koji nisu na evidenciji centra za socijalni rad, a nisu u stanju do centra ni da dođu. Zahtev neće moći da podnesu ni žene žrtve porodičnog nasilja, koje nisu korisnici pomoći, a njihovi prihodi su mizerni, pa ne mogu da plate advokate.

- Pravo na pomoć neće imati ni nepismeni i neuki, koji ne znaju kako da ostvare svoja prava iz socijalne zaštite, kao ni oni koji stanuju u udaljenim mestima i ne mogu lako da dođu do organa uprave koji odlučuje o pravima iz socijalne zaštite. Biće isključena i lica koja imaju primanja veća od 7.628 dinara, koliko je osnovica za ostvarivanje prava na novčanu pomoć. Imajući u vidu advokatsku tarifu, oni neće imati nikakav pristup pravdi - kaže Danilo Ćurčić, pravni analitičar "Praksisa".

Besplatna pravna pomoć do sada je bila organizovana samo u lokalnim samoupravama, i to u vrlo ograničenom obimu. Najveći teret u pružanju ove usluge nosile su nevladine organizacije i pravne klinike pri Pravnim fakultetima. Od 2007. oformljene su tri radne grupe i napravljene tri verzije zakona, ali on nikada nije zaživeo. Poslednju verziju predstavnici nevladinog sektora ocenjuju kao najlošiju.

- Oni koji traže pomoć moraju u zahtevu da navedu koje im je ustavno pravo povređeno zbog čega im je pomoć potrebna. A da bi to mogli da utvrde, opet im je potrebna besplatna pravna pomoć, jer sami sigurno takav zahtev ne mogu da napišu - upozorava Vanja Macanović, advokat Autonomnog ženskog centra, koja zastupa žrtve porodičnog nasilja pred sudom.

Ovaj centar pružio je do sada besplatnu pravnu pomoć za 45 odsto žena evidentiranih žrtava nasilja u Beogradu. Ubuduće to neće moći na taj način da radi.

Koliko je vezivanje besplatne pravne pomoći za centre za socijalni rad ograničavajuće, pokazuje i član Zakona o socijalnoj zaštiti po kom je pojedinac nesposoban za rad dužan da uz zahtev za utvrđivanje prava na novčanu socijalnu pomoć dostavi i pravnosnažnu sudsku odluku ili dokaz da je kod suda pokrenuo postupak radi utvrđivanja obaveze izdržavanja od srodnika. Dakle, onaj ko ne tuži sina ili ćerku koji ne brine o njemu, neće dobiti nikakvu, pa ni pravnu pomoć!

Po Ćurčićevim rečima problem je i zato što korisnici republičkih davanja imaju pravo samo devet meseci na primanja, pa sledi tromesečna pauza. To znači da u ta tri meseca oni neće imati pravo da traže besplatnu pravnu zaštitu.


BEZ GARANCIJE

RANIJI zakonski predlozi pravo na besplatnu pravnu pomoć garantovali su: deci bez roditeljskog staranja, odnosno detetu kome nije obezbeđeno adekvatno zastupanje, licima koja su prinudno hospitalizovana, žrtvama torture ili trgovine ljudima, žrtvama porodičnog nasilja, tražiocima azila, žrtvama diskriminacije. Sada takve garancije nema.