MANjE do trećine učenika tokom školske godine pročita svu zadatu lektiru, procenjuju nastavnici srpskog jezika i književnosti. Poslednjom reformom ukinuta je obavezna domaća lektira, a šta će se čitati, i u kom obimu, prepušteno je savesti nastavnicima. A i kada oni sačine spisak lektire, umesto u biblioteci, mnogi učenici sadržaj traže prepričan, na internetu.

Specijalizovanih sajtova koji nude prepričane lektire, opise junaka, ali i gotove pismene sastave na najčešće teme, sve je više. Teme su podeljene po razredima, ali i “sezonski”. U odeljku za 2014. već nude, na primer, sastave na temu “Kako sam proveo zimski raspust”. A osim učenika, na pomenute sajtove, redovno idu i nastavnici srpskog kako bi lakše otkrili prevarante. Kažu, pomalo se osećaju i kao detektivi.

- Često se dešava da deca tako pokušaju da izvrdaju obaveze. Nedavno sam otkrila troje učenika koji su cele rečenice prepisali sa sajtova - priča za “Novosti” Dragana Cukić, nastavnica srpskog jezika u OŠ “Marija Bursać”. - Da bih sprečila prepisivanje, dajem im istraživačke zadatke na koje ne postoje odgovori na sajtovima. Tada moraju da čitaju. Isto pravilo primenjujem i na pismenim zadacima. Trudim se da teme budu autentične, da sami da sednu i napišu.

Tome što se đaci sve manje druže sa knjigom doprinela je prosvetna reforma, smatra Olivera Krupež, nastavnica srpskog iz Čačka i predsednica podružnice Društva za srpski jezik i književnost za Moravički okrug.

PROBLEM BIBLIOTEKE IZBOR đačke lektire je zastareo i poslednjom reformom predviđeno je uvođenje novih, zanimljivih knjiga. Ali u praksi to je neizvodljivo. Htela sam da uvedem neke, ali njih nema čak ni u Gradskoj biblioteci u Čačku, a kamoli u školskoj - ukazuje na problem Olivera Krupež.

- Iz nastavnih planova za osnovnu školu još pre nekoliko godina isključen je segment domaća lektira - napominje ona. - Nastavnici, posebno mlađi, time su zbunjeni i ne znaju da li nešto treba da se čita u celosti ili samo odlomci iz Čitanke. Stariji nastavnici uglavnom se drže starih spiskova i traže od učenika da čitaju, a među mlađima, koji su tek nekoliko godina u nastavi, mnogi ne idu dalje od odlomaka iz udžbenika.

Razlog više što deca ne čitaju, dodaje, jeste što se u poslednje dve-tri godine na završnom ispitu od njih uopšte ne traži poznavanje književnih dela. Pitanja iz književnosti se tiču toga da prepoznaju naslov, likove i autora dela. Sve to doprinosi tome da učenici ne razvijaju ljubav prema čitanju.

Učenici često i ne razumeju pročitano. To je iskustvo i Jasne Janković, nastavnice u Pravno-poslovnoj školi u Beogradu.

- Deca dolaze u srednju školu bez čitalačkih navika i s lošim fondom reči. Za to su dosta krivi i preopterećeni nastavni programi u osnovnoj školi, pa kolege nemaju vremena da kod njih grade čitalačku kulturu - naglašava Jankovićeva. - Kada dođu u srednju, prestravljeni su brojem knjiga koje treba da pročitaju, pa posežu za prečicama, nevešto prepričanim delima. Čak i oni koji čitaju, često ne znaju šta su pročitali. To je još veći problem od nečitanja. Mnogi imaju problem da, recimo, razumeju zadatke iz matematike i šta se u njima tačno traži.

Da bi se to promenilo i da bi knjiga dobila veći prostor, napominje, potrebno je rasteretiti nastavne programe.