Istina leči bol i mržnju

Đorđe VUKMIROVIĆ

subota, 22. 06. 2013. u 20:58

Истина лечи бол и мржњу
Predsednici Nikolić i Ader u sredu u Čurugu označiće istorijsko srpsko-mađarsko pomirenje. Zajedno otvaraju muzej srpskih žrtava i obeležje Mađarima stradalim 1944/1945.

SREDA, 26. jun 2013. trebalo bi dobije posebno mesto u vekovima dugoj istoriji srpsko-mađarskih odnosa. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić i njegov mađarski kolega Janoš Ader će tog dana u Čurugu, nadomak Novog Sada, zajedno, otvoriti muzej srpskim žrtvama mađarske racije iz 1942. i spomenik Mađarima ubijenim na obali Tise s kraja 1944. i s početka 1945. godine.

Biće to simbolična potvrda zajedničkog stava da su obe države odlučile da žive u budućnosti, a ne u prošlosti, izgovorenog u novembru prošle godine, prilikom Nikolićeve posete Mađarskoj.

- Poklonićemo se senima, osudićemo one iz svog naroda koji su zločine počinili, a našoj deci otvoriti mogućnost da žive novi život - rekao je tada predsednik Srbije.

Mada će sve to biti učinjeno na mestima stradanja najpre Srba, a potom i Mađara u Drugom svetskom ratu, istoričari podsećaju da geneza krvavih sukoba dvaju naroda naslonjenih jedan na drugi seže vekovima unazad.

CAJDNER POGUBLjEN U ČURUGU MEĐU onima koji su 1945. ubijen u Čurugu, a u sredu mu svakako neće biti odata pošta, jeste mađarski general Ferenc Feketehalmi Cajdner. On je, naime, komandovao celokupnom racijom iz 1942, a mađarske vlasti su ga 1945. izručile jugoslovenskim. Osuđen je na smrt i pogubljen u mestu gde je ona počela. Uz njega, tada je na smrt osuđen i u Novom Sadu pogubljen i načelnik Generalštaba mađarske vojske, general Ferenc Sombathelji Knaus.

- Srbi i Mađari su se na oprečnim stranama nalazili i s početka 18. veka, u vreme ustanka Ferenca Rakocija ili, još tragičnije, u vreme revolucionarnih događanja iz 1848/49, kada su Mađari hteli da se otrgnu od Beča, a Srbi se borili za Srpsku Vojvodinu, pa u Prvom svetskom ratu... - nabraja, za „Novosti“, dr Aleksandar Kasaš, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i ekspert upravo za istoriju srpsko-mađarskih odnosa.

Mada je, dodaje naš sagovornik, u međuvremenu bilo i perioda sloge i razumevanja, sve to se, zapravo, stolećima povezivalo u zlokobnu nit koja je poslednju krvavu eskalaciju čiji eho, mada je od tada minulo već sedam decenija, još nije utihnuo, dostigla upravo u Drugom svetskom ratu.

- Prilikom ulaska mađarske okupacione vojske na teritoriji Bačke u aprilu 1941. surovo je pobijeno najmanje 3.000, a u raciji iz 1942. u njenom južnom delu, uključujući i Čurug, gde je ona i počela i bila posebno brutalna, po najnovijim podacima oko 4.000 Srba - precizira Kasaš.

Ovome treba dodati i još oko 2.000 Srba koji su, tokom četiri ratne godine, od gladi i bolesti pomrli uglavnom u mađarskim internističkim logorima u Šarvaru, Barču, Nađkanjiži..., od čega su više od trećine bila deca. Reč je mahom o porodicama solunskih dobrovoljaca kolonizovanih posle Prvog svetskog rata, a koje su, početkom Drugog, od Hortijevih trupa doživele pravi pogrom.

Kad je reč o stradanju Mađara na izmaku 1944. i početku 1945, u vreme dok je u tek oslobođenoj Vojvodini bila uvedena vojna uprava na čelu sa generalom Ivanom Rukavinom, koji će, uzgred, početkom sedamdesetih aktivno učestvovati u hrvatskom „maspoku“, Kasaš to, i po pristupu, i po broju žrtava, ocenjuje kao klasičan primer odmazde po principu „oko za oko, zub za zub“.

- Prema podacima do kojih sam ja došao u istraživanjima rađenim do sredine devedesetih, tada je stradalo oko 8.000 Mađara - precizira on. - Istraživanja je bilo i docnije i svakako je moguće da je taj broj i veći.

Dobar deo imena mađarskih žrtava Kasaš je objavio u knjizi „Mađari u Vojvodini 1941-1946“. Iz raznih mađarskih, doduše ne i zvaničnih izvora se, inače, licitira neuporedivo većim brojkama, koje se kreću i do 60.000. Istoričar dr Drago Njegovan, iz Muzeja Vojvodine, čije su osnovno interesovanje takođe srpsko-mađarski odnosi, to smatra nerealnim, ali se zalaže za to da se istraživanja nastave i da se, po strogo naučnim principima, dođe do konačne istine.

ISTORIJSKI DAN IŠTVAN Pastor, predsednik SVM, ono što će se dogoditi u sredu izjednačava sa istorijskim pomirenjima poput nemačko-francuskog ili nemačko-poljskog. - Ovaj korak zaista može s tim da se uporedi, jer je zaista bilo krajnje vreme da zajedno odgovorimo na sva pitanja i konačno zatvorimo prošlost - kaže Pastor za „Novosti“. - Mislim da je ovo primer i za mađarsko-rumunsko, mađarsko-slovačko, srpsko-hrvatsko i sva druga pomirenja koja tek treba da se dogode.

- To, razume se, važi i za mađarske i za srpske žrtve, koje su, zbog falsifikovane simetrije, veštačkog mira i lažne sloge, decenijama takođe minimizirane ili prećutkivane - dodaje on.

Ovo se, nastavlja Njegovan, odnosi pre svega na april 1941. kada je, kako se navodi u njegovoj najnovijoj knjizi „Ulazak mađarske vojske u Bačku i Baranju 1941“, broj stradalih Srba uveliko premašio onih oko 4.000 koji će, manje od godinu dana kasnije, biti pobijeni u raciji u južnoj Bačkoj.

Priliku da, bez dnevnopolitičkih spekulacija, utvrdi konačan broj žrtava i na jednoj i na drugoj strani, saglasni su i Kasaš i Njegovan, ima zajednička komisija SANU i Mađarske akademije nauka. Ona je za to i formirana i obojica su njeni članovi. Saglasni su i da naklon senima svih žrtava koji će u sredu učiniti Nikolić i Ader može da bude značajan korak ka definitivnom srpsko-mađarskom pomirenju.

A kako sve to izgleda tamo gde se sa tim senima i danas živi i gde su se, neretko, sećanja ne užase, gotovo kao genetski kod, prenosila sa generacije na generaciju, upravo u Čurugu za „Novosti“, zajedno, govore Mađarica Julija Teleki i Srbin Milan Radomir. Ona je kći u međuvremenu rehabilitovanog Ferenca Saboa, koji je tu, kada je njoj bilo deset meseci, ubijen 1944, a on predsednik Memorijalnog društva „Racija 1942.“, koje čuva sećanje na srpske žrtve.

- Za nas je izuzetno važno što će počast našim nevinim žrtvama odati predsednik Nikolić kao najviši zvaničnik države Srbije, kao što je, zbog istine i svih nevino stradalih Srba iz 1941. i 1942, važno što će to u ime Mađarske učiniti predsednik Ader - kaže Telekijeva, koja je još 1995. inicirala da se na mestu na kojem će biti spomenik stradalim Mađarima postavi drveni krst.

Mada je čula da je tu sahranjeno oko 3.000 Mađara ne samo iz Čuruga, već i iz Žablja, Bečeja i Mošorina, ona ne može da tvrdi da je taj broj i tačan. Na spisku Radomirovog centra je, poimence, oko 1.300 srpskih žrtava, ali i on brojke prepušta istoričarima.

- To treba da se utvrdi bez bilo kakvih predrasuda - kaže Radomir. - Naše je da, čuvajući uspomenu na svoje i poštujući tuđe nevine žrtve, gradimo i učvršćujemo međusobno poverenje.

Bilo kako bilo, izgleda da je vreme, mada možda ne baš potpuno, sive senke koje, decenijama, lebde nad odnosima Srba i Mađara, presvuklo nešto vedrijim tonovima i da bi budućnost, konačno, mogla to i sasvim da uradi.

Čekaju se predsednici.

ŽRTVE

* Više od 4.000 Srba ubijeno je pri ulasku mađarske vojske 1941.

* Više od 4.000 Srba stradalo je u raciji 1942.

* Oko 2.000 Srba, od čega 890 dece, umrlo je u mađarskim logorima

* Najmanje 8.000 Mađara ubijeno je s kraja 1944. i početkom 1945.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

Goran

22.06.2013. 21:54

Nije i ne moze biti svejedno kako je ko stradao. Izjednacavanje zlocinaca i zrtava nikada nece proci na ovim prostorima. Narodno pamcenje, kada je rec o tom periodu, prilicno je duboko.

грађанин

23.06.2013. 06:34

Кад кловнови прекрајају историју....

Davidovac

23.06.2013. 18:50

Tragicna je bila sudbina familije Davidovac, do racije 1942. jedne do najbrojnijih u Curugu.Lokalni Madjari su se svetili ovoj uglednoj granicarskoj familiji, izmedju ostalog i zato sto su bili na celu srpskog pokreta 1848/49.Vrlo malo porodica iz familije Davidovac je preziveo ovaj masakr, amedju njima je (srecom po mene ) bio moj deda, inace madjarski oficir u Prvom svetskom ratu, na istocnom frontu.Iz ruskog zarobljenistva se vratio tek 1924. i ta cinjenica mu je spasila zivot.