Hrabar, dobronameran i častan gest: Karte su već bile podeljene

Miloš Ković

ponedeljak, 01. 06. 2020. u 20:26

Храбар, добронамеран и частан гест: Карте су већ биле подељене
Dobrica Ćosić u potrazi za istinom o KiM (5): Izgovorena reč na Četrnaestoj sednici CK SKS ima poseban istorijski značaj
SREĆNA je okolnost da je istorija Kosova i Metohije u socijalističkoj Jugoslaviji jedna od najbolje proučenih tema u novijoj srpskoj istoriografiji. Još je bolja vest da su ta istraživanja, pod vođstvom svojih profesora sa Katedre za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, obavili pripadnici najmlađeg naraštaja srpskih istoričara, Petar Ristanović, Miomir Gatalović, Igor Vukadinović i drugi, za čija će se imena tek čuti. To znači da će Kosovo i Metohija u doglednoj budućnosti ostati važna tema o kojoj će se tek pisati i raspravljati.

Zahvaljujući knjigama ovih istoričara, mnogo toga znamo o istupanju Dobrice Ćosića i Jovana Marjanovića na Četrnaestoj sednici CK SK Srbije (1968). Dobro je da imamo ove temeljne i objektivno pisane studije. Jer, što su istorijski događaji bliži našem vremenu, to jače biva iskušenje da o njima sudimo na osnovu sopstvenih strasti i predrasuda. Poznije ideje Dobrice Ćosića o podeli Kosova i Metohije koje, u vidu "razgraničenja", i danas prete opstanku Srbije, kao i njegovo potpuno odustajanje od Kosova i Metohije na samom kraju života, ne bi trebalo da nas spreče da priznamo da su njegova i Marjanovićeva upozorenja iz 1968. o stanju u Pokrajini i maćehinskom odnosu države prema Srbima bila, iznad svega, hrabar, dobronameran i častan gest.

DANAŠNjA, u našim medijima opšteprihvaćena uloga Latinke Perović i Marka Nikezića kao osnivača srpskog liberalizma, zbog kojih su Vladimir Jovanović, Jevrem Grujić, Jovan Ristić i Slobodan Jovanović odavno otišli u zasluženi zaborav, ne dozvoljava nam da poverujemo u tvrdnje istoričara o njihovoj neslavnoj ulozi u ovom dobu. Oni pišu da je upravo Perovićeva bila članica ideološke komisije koja je, već posle "leskovačkog slučaja" iz 1967, ispitivala Ćosićeva ideološka zastranjivanja. Stenogrami sa Četrnaeste sednice tvrde da je Nikezić, usred bespoštednih napada Dobrivoja Radosavljevića Bobija, Miloša Minića, Petra Stambolića, Mirka Tepavca, Veli Deve, Mahmuta Bakalija i ostalih na Ćosića i Marjanovića, pitao ovu dvojicu "da li zaista smatraju da ono što su izložili može biti platforma za zajednički život naroda i narodnosti Srbije".

Teško je poverovati da bi Tito, ta "medijska ikona" iz onog lepršavog dokumentarca sa naše državne televizije, koga su nam tako lepo približile hrvatske stručnjakinje za retoriku, javni nastup i imidž, hrvatski istoričari i hrvatski političari, mogao da bude odgovoran za ubistva preko gotovo 60.000 ljudi u Srbiji i za rasparčavanje srpskog naroda u Jugoslaviji na pet republika i dve autonomne pokrajine. Neki zlonamerni istoričari čak tvrde da je on na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji i Crnoj Gori, sprečavajući povratak proteranih Srba i zatirući svaku srpsku ideju u ovim krajevima, samo nastavio nacionalnu politiku okupatorskih, fašističkih režima.

KADA su Dobrica Ćosić i Jovan Marjanović istupili na Četrnaestoj sednici, karte su odavno bile podeljene. Titova pobeda 1945. bila je, za Srbe, sudbonosni istorijski poraz. Kosovu je i pre pada Rankovića dat status pokrajine sa sopstvenom skupštinskom i izvršnom vlašću. Njegovo svrgavanje bilo je samo još jedan udarac nanet Srbima, ali i zajedničkoj, jugoslovenskoj državi. Istupanje Dobrice Ćosića i Jovana Marjanovića to nije moglo da promeni. Izgovorena reč, ipak, u određenim okolnostima, može da ima poseban istorijski značaj. To se desilo sa besedama Dobrice Ćosića i Jovan Marjanovića na Četrnaestoj sednici CK SKS.