Zašto je Ćosić progovorio 29. maja 1968: Između jugoslovenstva i srpstva

Slobodan Gavrilović

ponedeljak, 01. 06. 2020. u 18:15

Зашто је Ћосић проговорио 29. маја 1968: Између југословенства и српства
Dobrica Ćosić u potrazi za istinom o KiM (4): Za jedne je bio komunista, a za druge otpadnik od pokreta u koji se razočarao upravo zbog Brozovog odnosa prema nacionalnom pitanju
ODLUKA da se progovori o nacionalnom pitanju u Brozovoj Jugoslaviji sazrevala je među članovima i "rukovodećim kadrovima" Saveza komunista Jugoslavije u republičkim i pokrajinskim organizacijama u različitim vremenima i na različite načine. Najkasnije se o tome počelo govoriti u Savezu komunista Srbije, a jedan među takvima je bio i Dobrica Ćosić.

Dobrica koga su u Srbiji jedni doživljavali kao oca nacije a drugi sa žalom mislili, a ređe i govorili, da je trebalo da bude prvooptuženi u Haškom tribunalu. Jedni su ga smatrali, bar u njegovoj poslednjoj fazi, borcem protiv titoizma i njegovog autoritarnog sistema, a drugi "dvorskim piscem sa 'Galeba'". Jedni su u njemu videli Jugoslovena, a drugi velikosrbina.

Za jedne je bio komunista koji nikada nije napustio svoja mladalačka politička uverenja, a za druge otpadnik od pokreta u koji se razočarao upravo zbog Brozovog odnosa prema nacionalnom pitanju. Posebno zbog Brozovog, najbaže rečeno, neiskrenog odnosa prema jugoslovenstvu. Nije bez značaja činjenica da je prvi proglašeni velikosrbin bio Jevrejin Moša Pijade. On je na Brozov predlog 1946, koji je izgovorio Kardelj, da Srbija ima dve pokrajine, dodao da Hrvatska treba da ima tri: Krajinu, Dalmaciju i Slavoniju sa Baranjom. Baranju je Đilas svojim potpisom, kao da mu je to babovina, odvojio od Srbije i poklonio Hrvatskoj.

HRVATSKA HIMNA PRED TITOM NA PROSLAVI stogodišnjice Jugoslovenske akademije u Zagrebu, Tito govorio o "versajskoj Jugoslaviji" i "beogradskom hegemonističkom režimu", a ni reč o ustaškom zločinu i genocidu nad srpskim narodom, koji su ustaše izvršile u ime hrvatskog nacionalizma. Na toj proslavi je zvanično, pred Titom, odsvirana hrvatska nacionalna himna "Ljijepa naša domovina", sa uvodnom frazom "Hej Sloveni". To je porazno odjeknulo u Beogradu i Srbiji. (23. novembar 1966. piščevi zapisi)

ĆOSIĆ je kasnije, a opet pre ostalih, počeo sumnjati, da bi 29. maja 1968. konačno progovorio na čuvenoj sednici CK SKJ. Odluka je doneta jednoga dana, jednoga časa, ali je pripremana u njegovoj duši dugo, čak i onda kada nije bio svestan tog procesa. Od dana kada ga je deda, majčin otac, Leso pripremao za politiku, a deda Jeftimije, očev otac, za povrtara i bogomoljca. Od nadmetanja u govorništvu o srpskim problemima između vladike Nikolaja, jedne nedelje u manastiru Ljubostinji a druge u Žiči, i kamenoresca, zlatoustog Radoja, koji je petkom na pazarni dan odgovarao sa kanata volovskih kola na trsteničkoj pijaci, do toga da ga je vladika pripremao za sekretara Bogomoljačke organizacije mladih Šumadije, a Radoje za levičarske partije.

Od dana kada mu je rođak Tina Ujevića rekao: "Ulaziš u SKOJ, samo moraš još priznati da nema boga" i naredne noći provedene u negotinskoj crkvi, do sutradan, pošto je pred Ujevićem potvrdio da boga nema, a ovaj ga primio u SKOJ. Od dana kada je rešio da ode u partizane, na šta ga je otac opominjao: "Nemačka je sila porobila celu Evropu, a vi će te protiv nje", pa dodade, "a gde ti od tih silnih vojski bašu tu izabra" i majčinske ljubavi koja ga moli: "Ostani, sine, još jednu noć da te se nagledam i namilujem", do sutaradan kada ga je bosa, u avgustovskoj prašini na seoskoj džadi, ispratila.

OD KADA Nemci streljaše taoce, a u šumi komandant Gorski sve vreme stoji u stavu mirno, a Dobrica zagrlio jednu bukvu i plače, do dana "kada ja to mesto - veli Ćosić - imenovah slobodištem, a trebao sam ga nazvati žrtveništem". Od dana kada se zbog Brozove fotografije objavljene na pretposlednjoj starni u "Mladom borcu", a ne na prvoj, kako je smatrao Blagoje Nešković, prvi put susreo sa cenzurom, povučenim i spaljenim novinama, do njegovog slanja u Jablanički odred za konjovoca. Od dana kada je u "Mladom borcu" napisao kako je "revolucija na prstima prošla pored Akademije nauka i umetnosti", do dana kada ga je pozvao Nešković i ukorio: "Ko si ti, žutokljunac jedan, da određuješ kuda će i kako revolucija proći?"

Od dana kada je dedi Jeftimiju uzimao zemlju za stvaranje "kolhoza", a ovaj mu dok mu suze liju niz obraze veli: "Neka ti je prosto sine Dobrica, ako će to doprineti toj vašoj borbi, uzmi, nosi sve", do dana kada će se sresti sa Sretenom Marićem, a ovaj ga uvek upitati: "Dobrice, što uništiste srpsko selo?" Od dana kada se vratio sa Golog otoka i o tom paklu koji je tamo video pričao svojoj Božici pod gidžom u vinogradu, i njenih reči: "Neka te odvedu i na Goli otok, ti moraš reći šta si tamo video", do dana kada razgovora u Niškoj banji sa Đilasom, Čolakovićem i Dedijerom, gde ga Čolaković upozorava: "Ti ne razumeš dijalektiku klasne borbe", Dedijer samo što ga ne tuče, uz reči "hoćeš da im donosimo sladoled iz Opatije ili Rijeke", dok ga Đilas upućuje da sutradan to sve ispriča i Rankoviću.

PODVALA SA ALBANIJOM

POSLE radnog vremena u kancelariji Slobodana Penezića Krcuna, predsednika Izvršnog veća Srbije, Fadilj Hodža, predsednik Izvršnog veća Kosova i Metohije, i ja pijemo "Rubinov" vinjak. Malo pripiti i dobro raspoloženi, "nacionalno" se šalimo. Krcun začikava "Turčina" Fadilja, Fadilj "Srbendu" Krcuna, ja "objektivno" učestvujem u toj drugarskoj šali, raspravljajući o tome dokle je i šta je "tursko" i "srpsko". I koliko je ko kome u istoriji podvalio. Onda sam se, u razgovoru o našoj budućnosti - šiptarskoj i srpskoj - obratio Fadilju Hodži:

"Priznaj mi, Fadilje, da vi Šiptari imate ovakav plan: ostaćete u Jugoslaviji dok se ne industrijalizujete, urbanizujete i prosvetite, pa ćete onda, kao napredan i demokratski sever, da oslobodite i ujedinite zaostali i nedemokratski jug - Albaniju. Vi se sada spremate da Kosovo pretvorite u Pijemont "velike Albanije" i ostvarite cilj "Prizrenske lige""...

Fadilj Hodža je skočio s fotelje, zagrlio me i rekao: "Gedžo, brate, kako ti nas dobro razumeš!"

Krcun je iskolačio oči i srpski nas obojicu ispratio u majčinu.

(Mart 1963. piščevi zapisi)

OD SARADNjE sa Đilasom u "Novoj misli" do muka kako se opredeliti kada je Đilas pao u Brozovu nemilost. Od dana kada ga je u jednoj polemici 1956. godine, Josip Vidmar upitao: "A zašto u vozu ne piše na slovenačkom: 'Ne naginji se kroz prozor?' Zašto se u Armiji ne komanduje i na slovenačkom?", do dana i dana koje je proveo na "Galebu" videvši svađu među "drugovima", Broza koji je usamljen s njim dugo razgovarao, do aviona koji iz dana u dan dovozi Jovankine haljine iz Beograda, a njegove ideale odnose talasi Atlantika. Od dana kada je po nagovoru Broza poveo polemiku o nacionalnom pitanju sa Pirjevcem u "Delu" 1962, do noći kada je Pirjevčevo uredništvo u šestočasovnom razgovoru samlelo i njega i jugoslovenstvo, a on, izašavši u park Tivoli prigrlio prvo drvo i plakao za Jugoslavijom više nego kad mu je otac Žiko umro. Od pogibije Slobodana Penezića Krcuna 1964, koji se pripremao da na predstojećem šestom kongresu SKJ govori o srpskom nacionalnom pitanju, na kome će se Broz prvi put izjasniti kao Hrvat, a Dobrica razići sa Krležom oko broja žrtava u Jasenovcu.


OD OBJAVLjIVANjA "Bajke" pa do susreta sa Sretenom Vukosavljevićem u auli Akademije, gde mu ovaj posle kratkog i zvaničnog pozdravljanja reče: "E, moja Srbijo, šta će s tobom biti kad tvoja najtalentovanija deca pišu protiv tebe" i u suzama koje se slivaju niz obraze izađe napolje, na kišu. Od pisma Josipu Brozu koje je uputio povodom najavljene smene Aleksandra Rankovića 1966, do kafe koju sam pije na terasi kruševačkog "Rubina". Od Simine 9 do "kritike svega postojećeg" duga je šetnja sa profesorima, korčulancima i praksisovcima, uz čiju će neposrednu pomoć napisati svoj govor krajem maja 1968, pa do studentskih nemira početkom juna iste godine, koje su "organizovale đilasovske i ćosićevske grupe", s parolom: "Dole crvena buržoazija!" Od zabrinutosti nad budućnošću Srba na Kosovu i Metohiji i Kosova i Metohije u Srbiji, do razmišljanja u povratku iz Grocke autobusom prepunom putnika: "Kad gledam ovaj bezbrižan svet, pitam se, vredi li zbog njega sve ovo činiti?"

POBEDA PO CENU SRAMOTE SVOG NARODA
SRPSKA nacija je osramoćena. Pljunuto joj je u lice. Kontinuirano i uporno nastoji se da ona nosi politički greh, da vuče kompleks istorijske krivice, jer je nekakva "velika nacija", pa je prirodno, zakonito i da je hegemon i ugnjetač ostalih jugoslovenskih nacija, kako je to Kominterna propisala još 1924. godine. Potpuno je prirodno i normalno da je samo u srpskoj Udbi bilo "deformacija" i da je Srbin Ranković njen šef. Ovo razračunavanje, koje je Tito isplanirao i režirao, nije moglo nikako drukčije da se okonča, osim sramotom srpskog naroda. Teško vinovnicima! Osveta će doći i biće skuplja od ijedne političke pobede mojih političkih savremenika i protivnika. Ljudi imaju pravo da čine sa sobom sve što zažele; ljudi nemaju pravo da pobede po cenu sramote svog naroda, što se upravo u ovim danima dogodilo... (18. jul 1966. piščevi zapisi)

DISKVALIFIKACIJA NAJVEĆE NACIJE

KAKVA smo mi jadna zemlja i bedan narod, kad predsednik republike moralno i politički diskvalifikuje najveću naciju, naciju koja je s najvećim žrtvama iznela partizansku revoluciju i industrijsku izgradnju, naciju koja je

pretrpela najteži revolucionarni teror i učinila Tita - Titom? Kakvo smo mi socijalističko društvo u kome predsednik republike profesore univerziteta javno defamira i naziva ih "naklapalima"? Kakvo smo mi demokratsko društvo, u kome najodgovorniji čovek zemlje za poraze i neuspehe svoje politike čini odgovornim i krivim jednog čoveka, tog nesrećnog Rankovića, koji je s privredom imao veze onoliko koliko i sa crkvom?

(7. septembar 1966. piščevi zapisi)


PISMO SKRIVAO U KASI

TITO je pismo čuvao u svojoj kasi. Kada je polazio u državnu posetu Italiji, iz automobila je izašao rekavši: "Zaboravio sam Ćosićevo pismo". Otišao je u kabinet i iz kase je uzeo pismo i stavio ga u svoju akt-tašnu. Njegov sekretar se začudio takvoj važnosti koju on pridaje Ćosićevom pismu. Ja se ne čudim. Tito je bio svestan svoje političke podlosti i plašio se da se neko ne dočepa dokumenta u kom mu je jedan pisac rekao istinu koju njegovi brionski dvorani čak nisu smeli da mu kažu. Ljudi koji su razgledali njegovu zaostavštinu, nisu pronašli moje pismo. Ja sam ga umnožio u više primeraka koje je Božica krila po kući do uključivanja u "Zapise", zapisao je Ćosić. (Reč je o pismo povodom Brionskog plenuma i smenjivanja Rankovića).








Komentari (1)

Milan IS

01.06.2020. 19:11

Srbi su danas narod sa najgorim položajem u Evropi (evropski Kurdi). Raskomadani na nekoliko državica. U takav položaj doveo nas je J.Broz iako smo sa dva pokreta bili u 2.sv. ratu na strani pobjednika. Preživili smo zastrašujući genocid u NDH-a koji je Broz zataškao i za njega svet ne zna. Zato je za svakog iole obrazovanijeg čoveka bilo užasavajuće gledati prethodnih dana veličanje ovog zločinca i diktatora u našim medijima (RTS, Prva...) U Evropu se ne može ići veličanjem diktatora.