Potresna su svedočenja preživelih logoraša u Gornjem Rahiću kod Brčkog, nakon što je na Sremskoj Rači uhapšen upravnik logora 1992. godine Osman Osmanović. MUP Srpske još pre 10 godina podneo izveštaj o ratnom zločinu nad srpskim civilima i ratnim zarobljenicima u logorima u Gorenjem Rahiću i Bukviku kod Brčkog od maja do jula 1992.


Osmanović je do penzionisanja obavljao dužnost šefa prihoda u Poreskoj upravi Brčko Distrikta. Na osnovu izveštaja MUP-a Republike Srpske, Tužilaštvo je protiv još 12 lica podnelo prijavu zbog sumnje da su učestvovala u akcija "spaljena zemlja u Bukviku", u kojem je u blic akciji 14. septebmra ubijeno oko 60 Srba, odvedeno oko 2.500 stanovnika ovog kraja u logore, i popaljeno i sravnjeno sa zemljom oko 530 kuća i pratećih objekata, i otuđene sve radne mašine i automobili na bukvičkom platou.


Slobodan Mijatović je kao dete 23 dana bio zatočenik logora u Gornjem Rahiću. Nekoliko puta je tada video komandanta logora Osmana Osmanovića, s kojim, kaže, nije imao nikakve kontakte, ali mu je poznato da ga sumnjiče za silovanja u Boću i Boderištu. Više su mu poznate muke, kroz koje je prolazio sa još 300 Srba, komšija, u logoru kojim je Osmanović komandovao.


- Vode nema, donosili smo vodu sa jednog bunara, znači iz tog bureta u ćošku je voda stajala, iz tog smo se umivali, prali, i veliku nuždu tu vršili, znači nisam mogao otići u toalet do momenta dok oni ne kažu. Hrana je bila nikakva, za doručak smo dobijali šolju čaja i parče hleba, a za ručak isto, jedna kutlača bistre čorbe, jedan hleb su davali na 12 ljudi. Možeš misliti kako je to, ja sam posle 3-4 dana kad pokušam da ustanem, morao prvo da sednem, pa posle da ustanem. Ako na brzinu ustanem zavrti mi se uglavi - priča logoraš Slobodan Mijatović.

PROČITAJTE JOŠ: Osman Osmanović uhapšen zbog ratnih zločina nad Srbima: “Pao” na prelazu Sremska Rača


Humanog postupanja prema zarobljenicima nije bilo, priča Ilija Jovičić, čija su majka, brat i brat od strica, prošli kroz logor u Bosanskoj Bijeloj, a otac u zatvoru Osmana Osmanovića. Od posledica tretmana u logoru, otac je ubrzo umro.


- Mogu samo da kažem da je zlo neviđeno prema tim ljudima. Otac pokojni ubrzo posle toga je i preminuo od posledica neljudskog ponašanja u logoru u Rahiću. Ljudi su spavali na betonu, hladno je bilo, otišli su bubrezi i prostata - priča Ilija Jovičić.


Bukvičani su među najvećim stradalnicima proteklog rata. Prema njima su, tvrde, postupali kao prema ljudima niže rase. Boli ih što za zločine protiv civilnog stanovništva u 22 logora, niko do sada nije odgovarao.


- Strašno je bilo. Sa vrata ko god je ušao u logor, prvi koji je bio blizu vrata, bila je fizička tortura, batinanje, ponižavanje, ismevanje. Svi oni koje sam video posle izlaska iz logora izgibili su po 10, 15 pa i 20 kilograma. To govori o načinu ponašanja prema tim ljudima. Nisu jeli po dva dana - ističe Ilija Jovičić.


Posleratna priča u Brčkom da su logori bili prihvatni centri nije tačna, s negodovanjem pričaju preživjeli i njihovi potomci. Pitaju ipak, zašto Tužilaštvo Distrikta nije podiglo optužnicu za stradanje srpskih civila u Bukviku, iako svedoka u Brčkom ima još živih, koji su u istrazi svedočili ne samo za stradanje u hrvatsko-muslimanskim logorima, već i o masakru u Boću.

(rtrs.tv)