Dve trećine građana zavisno od TV i kompjutera

DALjINSKI od televizora na stolu pored kauča. Malo dalje, ali ipak nadohvat ruke, kompjuterski miš. Na ekranu turska sapunica. Gleda je mama. Na računarskom monitoru popularna igrica „Siti vil“. Klikom na miša kupujete zgrade, bolnice, institucije, ubirate rentu. Igra je tata. U drugoj sobi, deca na mobilnom telefonu krstare po „Fejsbuku“.

I na TV i na „Siti vilu“ dobijate ono što u realnoj Srbiji ne možete - bogati ste, imate brodove i kola, imate nekretnine i upravljate ne samo svojim, već i tuđim životima. I baš zbog toga ne bi trebalo da začudi podatak da su dve trećine građana Srbije (67,9 odsto) - medijski zavisnici.

Oni nemaju para za bioskop ili pozorište, a i za kafanu se nađe sve ređe. Najjeftiniju zabavu dobijaju pod sopstvenim krovom.

- Medijska zavisnost je pogubnija od narkotika, a prolazi neprimećeno - konstatuje Ljubiša Bojić, predsednik Upravnog odbora Pozitiv centra za digitalne medije, koji je ispitivao zavisnost od medija.

Najveća je zavisnost od TV i interneta. Od nje „boluju“ čak i mala deca. To se, prema Bojićevim rečima, najbolje vidi iz žalbi vaspitačica da mališani u obdaništu za sve traže natpise „start“. Na to su navikli u kompjuterskim igricama.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku iz septembra ove godine pokazuju da TV u Srbiji ima 98,9 odsto domaćinstava, a kompjuter svaka druga porodica (preciznije 52,1 odsto). Internet priključak ima 41,2 odsto, a „Fejsbuk“ koristi oko 2,5 miliona ljudi.

Ovi podaci zvuče apsurdno kad se uporede sa podacima istog Zavoda, koji kažu da svaki deseti žitelj naše zemlje nema šta da jede. Oni žive sa manje od 8.600 dinara mesečno i svakako nemaju novac za kompjuter, a samim tim ni za internet. Ali, zato ih ima više od polovine domaćinstva u Beogradu i više od 40 odsto u Vojvodini. I oni dižu prosek.

Naši građani, prema podacima Pozitiv centra, prosečno provedu 153 minuta dnevno zagledani u sve veće „male ekrane“, a 56 minuta krstareći internetom. Istraživanje Pozitiv centra pokazalo je i da najveću medijsku zavisnost ima onaj deo publike koji očekuje puku zabavu, kao i oni koji žele da pobegnu od realnosti i životnih teškoća.

- Mediji nam nude emotivno isprazne sadržaje i nameću standarde. Na primer, u siromašnoj Srbiji devojke žele da momci voze luksuzne automobile, jer su takve vrednosti promovisane preko TV - kaže Bojić.

Milena Dragićević-Šešić, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, smatra da ne mora svaka zavisnost od medija da bude loša.

- Loša je ako u njima vidite bekstvo od života, ali ako ste zavisni jer morate da se informišete, to znači da imate potrebu da budete aktivni i menjate svet oko sebe - kaže Šešić.

Ona dodaje i da bekstvo od stvarnosti nije nov fenomen:

- Stvarnost je uvek bila teška, i u petnaestom veku i danas. Jedina je razlika što ste ranije morali da budete pismeni da biste čitali romane, dok danas i nepismen čovek može da gleda televiziju. Sada se na brži način mogu zaluđivati veće grupe ljudi, a pre je za to bilo potrebno vreme i energija.

Medijski zavisnici dele se, prema istraživanju Pozitiv centra, na one koje toliko korišćenje masovnih komunikacija čini srećnim i one koje to čini nesrećnim. Dele se i na one koji bi se osećali dosadno i isprazno bez pristupa medijima i one koji bi bez njih osetili maksimalnu slobodu. Zanimljivo je da bi se ljudi najteže odrekli televizije, zatim radija, na trećem mestu interneta, i na kraju štampe.

Novi mediji, posebno internet, slažu se stručnjaci, nisu po sebi ni dobri, ni loši. Preko njih mnogo stvari možete da saznate, ali sve više rađaju otuđenost. Virtuelni svet brzinom svetlosti zamenjuje stvarni. Mladi su naviknuti da mišljenje i emociju izraze u 140 karaktera, koliko nude društvene mreže. Čak i kad su fizički zajedno, druže se uz klipove sa „Jutjuba“.

- Jedan klip vas povuče da odgledate drugi i tako u nedogled beskorisno provodite vreme. Mada je svetska mreža omogućila pristup velikom broju informacija i brzu komunikaciju, u globalnom selu više nema šta da se kaže. Nedostaje smisao i želja za prisnošću - zaključuje Bojić.

Srboljub Bogdanović, portparol Saveta RRA, nema odgovor na pitanje koji bi program u Srbiji, s obzirom na toliku fascinaciju novim medijima, bio idealan.

- Realnost je da ovde ima nekoliko komercijalnih emitera koji se bore za opstanak na tržištu, često ne birajući načine, i to pravo im se mora priznati sve dok su ti načini u skladu sa zakonom i drugim propisima. Prilike u Srbiji nisu ništa drukčije nego u drugim zemljama - konstatuje Bogdanović.

KOMPJUTER PREČI OD HLEBA

ŠTEDIMO na hrani, odeći, obući, prevozu... Računi za komunalije odnose nam sve veći deo zarade, a trgovci se već mesecima žale da potrošači u korpe slažu samo najosnovnije namirnice.

Međutim, tehnologije koju smo poslednju usvojili, čini se, najteže se odričemo. Sve je više vlasnika računara, raste broj internet korisnika, a i uplatnice za mobilne telefone sve su „teže“.

Vlasnika kompjutera je tako 1,7 odsto više nego lane, a onih koji barataju laptop računarom - 4,3 odsto više.

Istraživanje agencije „Ipsos stratedžik marketing“ pokazuje da će ove brojke u Srbiji i dalje rasti.

- Udeo korisnika interneta je sada negde oko 47-48 odsto i ima stabilan rast - kaže Predrag Kurčubić iz ove agencije. - Procenjuje se da će u januaru 2012. godine u Srbiji polovina ljudi starih 15 i više godina koristiti internet, a računar će posedovati oko 66 odsto domaćinstava u zemlji.

Iako je standard sve lošiji, sve je manje korisnika najjeftinije, ali i najsporije, dajl-ap, internet konekcije. Ove godine broj građana koji su spremni da ovu vezu uspostavljaju preko telefona svega je pet odsto. Svi ostali koriste ADSL, kablovski, pa i satelitski internet. A mesečna pretplata, zavisno od brzine i kvaliteta veze, košta od 800 do 2.500 dinara.

- Za internet svakog meseca odvajam 1.500 dinara - kaže Miloš B. iz Beograda. - Taj trošak nisam imao pre nekoliko godina i sve teže pronalazim novac, ali ga se ne bih odrekao. S druge strane, nažalost, to dođe još kao ušteda. Mogao bih sa prijateljima svaki dan da se viđam po kafićima, ali bi me to koštalo daleko više. Ovako ih „srećem“ na društvenim mrežama. Na netu čitam novine, gledam filmove, pa ni za bioskop ne dajem pare.

Njegova logika nije strana većini građana Srbije. To potvrđuje analiza telekomunikacionog tržišta, koju redovno radi Republička agencija za elektronske komunikacije RATEL. Poslednji podaci pokazuju da nam računi za fiksni i mobilni telefon, internet i kablovsku i TV pretplatu „nose“ čak 13,4 odsto prosečne zarade.

- Osnovna korpa pokazuje koliko stanovništvo u proseku mesečno troši na telekomunikacione usluge ukoliko koristi osnovni paket, koji podrazumeva samo televiziju i fiksni i mobilni telefon. U 2010. godini za taj paket trebalo je izdvojiti 4,8 odsto prosečne decembarske zarade - stoji u RATEL-ovoj analizi. - Proširena korpa pokazuje koliko se troši mesečno ako se koristi još i internet i kablovska televizija i za njega je trebalo izdvojiti oko 13 odsto iste te plate. Dve godine ranije za osnovni paket smo davali 3,8 odsto prosečne zarade, a za prošireni - 10,4 odsto.

Deo plate koji „uzimaju“ telekomunikacije sve je veći, pa tako i teže dostupan većini građana. Računica RATEL-a kaže da pun paket stoji 5.117 dinara. Potrošačka korpa, međutim, koja potrošnju prilagođava mogućnostima stanovnika na ove stavke daje daleko manje novca. Komunikacije, po njoj, odnose oko 1.600 dinara.

Rast broja korisnika telekomunikacionih usluga i sve veća izdavajanja za njih, međutim, potrošači ne tumače kao poboljšanje standarda. Naprotiv, to objašnjavaju sve većim jazom između imućnijih i siromašnih građana.

- Tu je reč samo o racionalnosti potrošnje - smatra Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta potrošača Beograda. - Pitanje je koliki je to broj potrošača koji sebi mogu da dozvole da mesečno za telefon i televiziju daju nekoliko hiljada dinara. Dok u nekim porodicama svaki član ima i po nekoliko mobilnih aparata i brojeva, ima i onih u koje ta tehnologija nije ni stigla. Rast potrošača bilo kog proizvoda ili usluge u ovom trenutku nije karakteristična slika u Srbiji.