NA političkoj manipulaciji crnogorskog režima i negativnom odnosu prema Srbiji i srpstvu stvoren je novi identitet, na kom je istovremeno utemeljen i monopol vlasti bez presedana u modernoj Evropi. Umesto da svojim građanima ponudi reforme, demokratizaciju i pomirenje, vlast u Podgorici nudi nastavak jednog odavno završenog sukoba iz devedesetih ili, tačnije, iz dvadesetih godina.

Istoričar Čedomir Antić ovako sublimira poslednje poteze političke elite u Crnoj Gori, koja je zvaničnim aktom do juče bratsku državu proglasila agresorom 1918. godine i formalno poništila odluke Velike podgoričke skupštine.

Naš sagovornik tvrdi da je u najmlađoj evropskoj državi na delu karikaturalna srbofobija i žali što Beograd ne reaguje na otvoren pokušaj asimilacije tamošnjih Srba.

* Po novom popisu Srba je u Crnoj Gori za tri odsto manje nego 2003, a srpski umesto 63,5 sada govori 42,8 odsto stanovnika. Izumire li srpsko biće pod pritiskom aktuelne vlasti?

- Izjave koje su u proteklom razdoblju potekle sa visokih mesta u vlasti i uopšte iz redova političke i kulturne elite Crne Gore ne ostavljaju sumnju. Ako vodeći predstavnici režima govore o tome da je broj Srba bio „političko pitanje“, ukoliko srpski jezik nema punu ravnopravnost (a njime je govorilo dve trećine građana Crne Gore), konačno kada vodeći socijalisti ove zemlje, u 21. veku, vode rat za nacionalnu crkvu - može se govoriti samo i isključivo o pokušaju asimilacije srpskog naroda.

Činjenica je da je ovaj popis pokazao veliku slabost crnogorskog režima. Od uspostave demokratije pre više od dve decenije nije bilo tako mnogo kontroverzi u nekom popisnom procesu u regionu. Ali postoje razlozi za uverenje da se broj pripadnika srpskog naroda u stvari povećao. Posebno posle javnog nacionalnog opredeljivanja vođstva i pristalica SNP.

* Zašto se jedna proceduralna stvar, kakva je popis, pretvorila u političku borbu na život i smrt? Govori se čak i da je bilo mahinacija, baš kao da su u pitanju izbori...

- Crna Gora je jedina evropska država koja nema etničku većinu, a tako nešto nije prepoznala svojim ustavom. Nije reč o političkoj podeli koja je dovela do etničke mržnje. Ukoliko u narednim decenijama vlasti ne budu svele srpski narod na malobrojnu manjinu, postaviće se pitanje kako to da jedna trećina stanovništva u državnoj upravi čini manje od četiri odsto zaposlenih. U drugim segmentima društva prilike su još nepovoljnije.

* Kako je Crna Gora za kratko istorijsko vreme prevalila put od „srpske Sparte“ do zvaničnog skupštinskog akta kojim krivi Srbiju za agresiju 1918. godine? Ko su glavni krivci za taj preobražaj?

- Srpski narod u Jugoslaviji nije bio uspešno integrisan. Iz određenih, iznad svega subjektivnih razloga, mi nismo u stanju da integrišemo ni ovakvu Republiku Srbiju (bez Kosova i Metohije). Najvažniji razlog je megalomanija naših elita. Srpski narod su koristile radi ujedinjenja velike i složene države kakva je bila Jugoslavija. Ideja jugoslovenskog jedinstva pokazala se neodrživom, a naše elite su i danas njeni taoci. Odnos Srbije i Crne Gore samo je karikatura odnosa srpskih elita prema jugoslovenskoj ideji. Crna Gora jeste bila bastion srpstva. Tačno je da je 90 odsto njenog stanovništva do pre sedamdeset godina verovalo da pripada srpskom narodu.

U DPS NEMA VERNIKA
* HOĆE li vlast u Podgorici uspeti da uvede jednu crkvu u Crnoj Gori kada SPC iscrpe progonima monaha, rušenjem hramova...
- Crkve stvaraju oni koji veruju. Ja tako nešto nisam video ni u CPC, a kamoli u DPS ili SDP. Ne bi takve stvari činili kada bi Crna Gora nastupila kao ozbiljna, demokratska i evropska država koja poštuje sopstveni ustav.

* Ali kako nastaje preokret?

- Uoči ujedinjenja, Crna Gora je bila znatno siromašnija nego danas. Takođe, njena državnost bila je ugrožena od strane Habsburške monarhije i Osmanskog carstva, a srpski narod iz Stare Hercegovine još nije bio integrisan u Crnu Goru. Kasnije su se prilike značajno promenile. Ekonomski napredak, sve brojnija elita i činovništvo, izostanak ugroženosti, komunistička ideologija i njen pogled na nacionalno pitanje, doveli su do podele i pobede snaga koje Srbiju i srpski narod vide kao neprijatelje. Paradoksalno je to što su protagonisti sadašnje politike dobrim delom Miloševićevi saučesnici, koji su značajno pomogli njegovo održanje na vlasti 1997. godine. Danas oni optužuju demokratske vlasti Srbije za događaje iz devedesetih. Proteklih godina, takve crnogorske vlasti srpskom narodu u Crnoj Gori osporavaju upravo ona prava koja su njihovom narodu i državi tokom šest decenija neprekidno i bez zadrške bila priznata.

* Može li istorijski revizionizam da se svede samo na veštačko „bildovanje“ identiteta ili je po sredi neki dublji projekat?

- Crnogorski režim nije sposoban da prevaziđe svoje korene. Njegovi najveći uspesi vezani su za Miloševićevu eru i kasniju borbu za nezavisnost. Oni ne bi uspeli da srpski narod liše njegovih nesumnjivih i svima drugima priznatih prava da političari iz Srbije nisu imali druge prioritete - vlast, velikodržavne interese, međusobne sukobe, niske lične interese... Posle uspostavljanja nezavisnosti trebalo je da crnogorske vlasti pokažu zrelost i dozvole demokratizaciju, više pravde, modernizaciju države. Umesto toga, oni su nastavili da koriste veliku podelu unutar crnogorskog društva. Kako god prihvatili ishod ovog popisa: kao povećanje broja pripadnika srpskog naroda ili njegovo smanjenje, crnogorski režim nije postigao svoj cilj i nastaviće sa takvom politikom.

* Pet godina od sticanja nezavisnosti i 11 godina od pada Miloševića, Đukanović i dalje upire prstom u veliku Srbiju koja hoće da proždre malu Crnu Goru. Zašto je režimu u Podgorici Beograd i dalje dežurni krivac?

I NAŠI POMAŽU NACIONALISTE
* Da li je smela tvrdnja da odnosi između Srbije i Crne Gore nisu bili gori u poslednjih sto godina?
- Mi objektivno nismo imali odnose od Drugog svetskog rata do osamdesetih godina. Bilo je teških dana u vreme autokratske vladavine kneza, i kasnije kralja, Nikole Prvog Petrovića. Ali Srbija tokom poslednjih deset godina ničim nije doprinela ovakvim odnosima. Štaviše, deo naših parlamentarnih stranaka i političke i kulturne elite iz nekih razloga dela na strani crnogorskog nacionalizma.

- U Crnoj Gori smo svedoci karikature one stare srbofobije koju je moguće prepoznati u javnosti Hrvatske ili pojedinih zapadnoevropskih zemalja. Crnogorski režim je pritom prepoznao nezainteresovanost i slabost u Beogradu - kako u doba Miloševića, tako i kasnije. Kad je reč o našim političarima, nacionalisti među njima su većinom ili nacional-boljševici, koji čekaju veliko sovjetsko-slovensko carstvo, ili krajnji konzervativci, uvereni da se od 1918. do danas ništa nije promenilo i da sve što ozakone postaje politički živo. Na drugoj strani je jedna gomila vlastoljubivih megalomana čiji su politički preci nekada sve žrtvovali radi Jugoslavije, kojom su mislili da zaista upravljaju iz Beograda, a oni danas veruju da će birokratskim podilaženjem svemu za šta misle da je iz Evropske unije postići veliki politički uspeh i neslućenu vlast.

* Da li su i neki potezi Beograda kumovali ovakvim odnosima sa Podgoricom? Crnogorski independisti su se i pre Miloševića „vadili“ na Garašaninove apetite u „Načertaniju“ ili krvavo ugušenu „Božićnu pobunu“ na Cetinju 1918.

- Načertanije je predviđalo savezništvo i sistematsku materijalnu pomoć Srbije Crnoj Gori. Taj plan nikada nije bio državni program Srbije. Zloglasan je postao zahvaljujući Austrougarskoj koja je tražila povod da okupira Srbiju, baš kao i modernim srbofobnim ideolozima koji su želeli da istoriju Srbije predstave kao vertikalu zla: car Dušan - Karađorđe - Garašanin - Nedić - Mihailović - Ranković - Milošević. Načertanije je odavno objavljeno. Ono nije napisano na etrurskom jeziku, dakle njegov sadržaj je nesporno razumljiv.

Božićnu pobunu, pokrenutu posle izbora koji su bili u većoj meri demokratski nego bilo koji raniji u Crnoj Gori, ugušili su stanovnici Crne Gore. Jedinica srpske vojske je bila malobrojna i činili su je jugoslovenski dobrovoljci.

Reč je, dakle, o smišljenoj kampanji usmerenoj protiv sopstvenih građana i prijateljske susedne države. Sprovode je oni koji su stranu iz rata 1991. godine promenili nekoliko godina posle njegovog završetka.

* Da li je matica dovoljno učinila da zaštiti Srbe u Crnoj Gori?

- Prošle godine je Srbija u srpski narod u Crnoj Gori uložila oko trideset puta manje novca nego crnogorski režim! Srpski narod u regionu i dijaspori (najmanje tri miliona ljudi) prima iz našeg budžeta pet puta manje novca nego tri puta malobrojnije nacionalne manjine u Srbiji. U odnosu na davanja Slovenije njenoj manjini, u susednim državama u srpski narod ulažemo oko 24 puta manje novca!

* Je li u pitanju samo nedostatak novca ili...?

- Ovde postoji dugoročna privatizacija nacionalne politike i njeno potcenjivanje. Srbija od 1918. do 2006. i nije imala nacionalnu politiku prema Srbima u Crnoj Gori. U jugoslovenskoj državi naše vlasti nisu razumele specifičnost ove zemlje. Kralj Aleksandar Karađorđević je mislio da je dovoljno da izjavi kako je i on sam Crnogorac („Šta će vam ministri u Beogradu, kad vam je kralj Crnogorac?“), pa da na Cetinju budu zadovoljni što više nemaju državu. Danas neko misli da je radost stanovnika Smriječnog sreća svih Srba iz Crne Gore.

Ko je odgovoran za to što su prava srpskog naroda žrtvovana zbog očuvanja državne zajednice koju je u uslovima svađe DS i DSS kreirao Đukanović? Šta će da uradi predsednik Tadić s obzirom na činjenicu da je njegovom apelu na predsednika Vujanovića u vezi sa zaštitom srpskog jezika usledila sasvim drugačija politika?

* Strepite li da će Srbi u regionu biti sve dalje od matice?

- Sada je crnogorski režim načinio grešku. Zato je došao trenutak da Srbija uloži sredstva i konačno popiše srpski narod u regionu. Proverimo kakvo je zaista stanje. Možda ćemo tako, uzgred, pomoći i demokratizaciju Crne Gore. Hajde da ubuduće svake godine ulažemo dostojna sredstva u političke, kulturne i privredne projekte našeg naroda u državama regiona. Recimo, onoliko koliko svake godine preko svih ostalih davanja ulažemo u Preševo i Bujanovac.