Bekstvo u sapunicu kao spas

Aleksandar Palić

22. 01. 2011. u 20:54

Бекство у сапуницу као спас
Istraživanja pokazuju da smo i ove godine svetski prvaci u „ubijanju vremena“ ispred malih ekrana. Manija za televizijom pokazuje koliko se loše živi

SIROTINJSKA zabava, učmalost duha, krah kulture, uljuljkivanje narodnih masa... Sve ovo sinonimi su za gledanje televizije, „discipline“ u kojoj nam, po svemu sudeći, nema ravnih. Podatak da smo i ove godine prvaci sveta u sedenju ispred malih ekrana po mnogima najbolje pokazuje kako se zapravo danas u Srbiji živi.

Jer, TV manija koja je zavladala samo je količnik svih nevolja prosečnog Srbina: siromaštvo, nezaposlenost, opšta apatija, ali i pogrešne životne navike. Buljenje u ekran, za male pare, našem čoveku daje privid da se stvarno zabavlja i u udobnosti svog doma stiče utisak da mu nije dosadno u životu.

Zato i ne treba da čudi što su poslednja istraživanja kompanije „AGB Nilsen“ pokazala da prosečan stanovnik Srbije provede u proseku više od pet sati dnevno pred televizorom, što je čak nešto više od „zurenja“ u ekran po tome čuvenih Amerikanaca. U okruženju, najbliži su nam Mađari, ali su u zaostatku za skoro pola sata. S druge strane, Astrijanci upola manje vremena od nas provode ispred „čarobnih kutija“.

- S jedne strane, imamo siromaštvo i nemogućnost da sebi priuštimo mnoge stvari, ali ono što je možda još strašnije je stil života u Srbiji, koji je takođe ozbiljno stradao u kriznom periodu. Muzeji i biblioteke su nam godinama zatvoreni, pozorišta propadaju, knjiga je izgubila značaj... Opsednutost televizijom je samo konačni ishod ekonomskog, ali i kulturnog stradanja - kaže sociolog Ratko Božović.

Za razliku od Srbije, Slovenija je na samom dnu zemalja po gledanju televizije. U ovoj zemlji, baš kao i u većini evropskih država, uobičajeno je da se vikendom otputuje negde u prirodu, makar na izlet. Kod nas i nemaštima „vezuje“ za dom - nema se novca za bilo kakve izlaske. I tome zahvaljujući, televizor je kod nas postao „deo porodice“, neka vrsta „ognjišta“ oko kojeg se svi okupljaju, uz koje se budi i uspavljuje. Drugim rečima, televizor je u Srbiji neprekidno uključen.

Siromašniji, pokazuju istraživanja, pred ekranom provode znatno više vremena.

- Televizija je za njih neka vrsta projektora ličnih želja, lažnog izlaza i bekstva od surove stvarnosti, jer drugu alternativu nemaju. Strašno je kada pogledate kako naš čovek troši svoje životno vreme. U krizi smo nekako postali sitniji nego što smo bili, snizili smo kriterijume, zadovoljavamo se manjim... I da nema televizije, pitanje je da li bismo kvalitetnije provodili vreme jer je za to potreban i aktivan stav prema životu, što je u Srbiji sve ređe - smatra Božović.

Opsednutost TV ekranom, po svemu sudeći, ide naruku političkoj eliti.

- To je, hteli političari da priznaju ili ne, činjenica. Ko intenzivno gleda vesti na našim TV stanicama, taj ne može da ima dobru percepciju stvarnosti. Potrebni su nam budilnici, a ne učestala TV „lažomanija“ - zaključuje Božović.

Da političkim strukturama u Srbiji odgovara ovakvo stanje stvari, slaže se i psiholog Žarko Trebješanin.

- Televizija je u Srbiji sredstvo anestezije. Ionako smo pasivni, a TV nas samo dodatno uljuljkuje - kaže naš sagovornik.

Trebješanin smatra da je podatak koliko se gleda TV znatno manji problem u odnosu na to šta se gleda.

- Kada bi prosečan Srbin tih pet časova dnevno pratio naučni program, onda to i ne bi bilo toliko strašno. Ovako, buljimo u „rijaliti“ programe, u „sapunice“, postajemo voajeri i želimo da zavirimo u tuđe živote - konstatuje Trebješanin.

Gorana Karadžića, zamenika predsednika Republičke radiodifuzne agencije (RRA), nimalo ne iznenađuje podatak da Srbi ne ispuštaju prvo mesto u gledanju televizije.

- Srbija je pre svega zemlja starih ljudi, jedna od najstarijih u Evropi. Imamo preko milion i šesto hiljada penzionera, a ako dodamo armiju nezaposlenih i decu, dobijemo veliki broj ljudi koji imaju višak slobodnog vremena, a nemaju dovoljno novca da sebi obezbede kvalitetniji način života. Preostaje televizija kao najjeftinija zabava. Sve što im nedostaje ona im zamenjuje - objašnjava Karadžić. - Neslavnu titulu šampiona u gledanju televizije ćemo prepustiti tek kada stvari u zemlji krenu nabolje i kada se smanji nezaposlenost.

DECA ŽRTVE

Roditelji često i vaspitavanje dece „prepuštaju“ televiziji. Stručnjaci upozoravaju da je prevelika izloženost dece TV programu višestruko opasna: komunikacija je jednosmerna, a, uz to, nasilje „kulja“ sa ekrana.

EVROPA NA INTERNETU

Zlatno doba za televiziju u Evropi i SAD završilo se pre desetak godina, kada je u prvi plan izbio internet. Mi smo sada u korišćenju interneta na onom mestu na kojem je Evropa bila 1999. godine, pa je za većinu televizija i dalje glavni vid informisanja i zabave.

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije