GLEDAJ, mnogo je prosto, uzmeš dve niti, između proturiš ovu trakicu od kože, okreneš desni kraj, zategneš i spustiš na potku. I sve tako - objašnjava Rada Stošić reporteru „Novosti“ kako je lako praviti ručno čvorovane tepihe.

I sve tako“ Rada za jednu smenu uspe da uveže desetak hiljada ovakvih čvorova. Neke od njenih mlađih i spretnijih koleginica uspevaju čak i da prebace normu.

- I ja sam dok sam bila mlada, samo su mi igrali prsti. Ni ne vidiš kad ja zavežem čvor. Sad sam omatorila, ali ne dam se - smeje se.

Ona je jedan od glavnih „krivaca“ što u Donjem Stajevcu, na desetom kilometru od Trgovišta, „Simpo“ ima fabriku ručno čvorovanih i taftovanih tepiha. Miloje Stošić, ondašnji direktor stajevačke zemljoradničke zadruge, video je, kad je bio u gostima, kako to rade žene u Krivoj Palanci, u Makedoniji, pa je pomislio da bi time mogle da se bave i njegove seljanke. Sakupio je devojčice u selu, objasnio im šta treba da rade, odveo ih u Krivu Palanku da vide, i tako je počelo. Rada je bila jedna od tih devojčica, imala je samo 17 godina.

PO NARUDŽBINI RADIMO i tepihe po narudžbini. Jednoj devojci smo pravili tepih kao poentlas šara koju je ona sama nacrtala. Pravili smo ga od crne i bele kože, pa smo crnu šišali kraće, a belu duže da bi se lepo videla šara - priča Živka Zlatanović, šefica proizvodnje.

- Nije trebalo mnogo vremena da naučimo, jer smo sve bile vešte sa kudeljom i vretenom. Ovo je planinski kraj, nekad je bilo puno ovaca, vune je bilo u izobilju, pa smo prve tepihe pravile od vune - priseća se Rada.

Kad ih je 1982. godine „Simpo“ uzeo pod svoje, nekome je palo na pamet da bi tepisi mogli da se prave i od kože. Em se od onoga što ostane od kožnih garnitura ništa ne baca, em je probirljivim kupcima ponuđeno nešto jedinstveno - tepih napravljen od komadića kože.

Ali, težak je ovo posao, bole prsti, jagodice na njima potpuno utrnu, a palčevi se nekako deformišu. Strada i kičma, jer se stalno sedi. Tu je i norma, a 10.000 čvorova za osam sati izgleda potpuno nedostižno kad u cik zore sednete za razboj.

- Ma gde lako, ali mora se, nema drugog posla. A i ne znam šta bih mogla da radim, pošto celog života vezujem čvorove - poverava nam se Blagica Đorđević.

Isto razmišljaju i ostale njene koleginice. U fabrici je 89 zaposlenih, većina su žene.

- Probali su i muškarci da rade ovo, ali ne biva, ipak ovo nije za njih. Jovicu smo prebacili na šišanje tepiha, bio je mnogo spor. Direktor je takođe pokušao da veže nekoliko. Nije da ne ume, ali tu je važna brzina - smeju se Rada i Blagica.

SNIZILI CENU U FABRICI se dnevno proizvede 71 metar kvadratni tepiha, 1.500 mesečno ili oko 18.000 kvadrata godišnje. Norma od 10.000 čvorova je tek 0,80 kvadrata tepiha. Svima se sviđaju, ali kad čuju cenu vrte glavom. A sami ste videli kako se teško prave. Osim toga, dugovečniji su od običnih, a održavaju se isto. Kad se operu izgledaju kao novi - kaže Branislav Nikolić, direktor fabrike. U želji da privuku kupce snizili su cenu, pa sad kvadrat košta 4.800 dinara. Tek da pokriju troškove proizvodnje.


Važno je još i da li je koža meka ili tvrda. Ako je meka, lakše se vezuje, a ako je tvrda onda prsti budu i krvavi, jer treba vezati čvor od nečega što je široko samo sedam milimetara i dugačko 2,5 centimetara.

U pogonu za taftovanje Milunka Stojković radi na velikom platnu po kome su iscrtani cvetovi različitih boja. Milunka pištoljem kroz koji prolazi upredena vuna, u stvari, pravi tepih.

- Tehnologija ovakvog pravljenja zove se taft. Svaki red mora da se pređe pištoljem sa naličja tepiha, a kad je gotovo tepih se šiša. Ne znam šta je teže, kad sedim i vezujem čvorove ili stojim i ceo dan držim ovaj pištolj težak tri kila - iskrena je Milunka.

Nije ni čudo, onda, što su ovi tepisi skupi. Mada, tih 5.700 dinara po kvadratu teško mogu da nadoknade muku sa kojom se prave. I treba li reći da nijedna od ovih žena nema takav tepih kod kuće. Jer, plate su im taman tolike da „pokriju“ tri kvadrata.