Čekaju na svom pragu

Dragana ZEČEVIĆ

20. 04. 2010. u 20:57

Чекају на свом прагу
 U selu Žač, kod Kline na Kosmetu, dvadesetak povratnika pod šatorima veruje u opstanak. Ne idemo odavde. Tražimo da nam obnove kuće i obezbede nam povratak na imanja

 NA poljani kraj puta, na ulazu u metohijsko selo Žač, udaljeno desetak kilometara od Kline, razapeto je nekoliko šatora. Dim iz otvora središnjeg, najvećeg od tri šatora, i prazne plastične flaše od vode, ukazuju da ovde neko živi. Potopljena trava klizi pod nogama, teško je hodati po improvizovanom dvorištu, pa verovatno zato u šatoru na drvenoj klupi sedi nekolicina stanovnika ovog improvizovanog naselja...
- Dosta smo se patili po kolektivnim centrima. Nismo mogli više da izdržimo u raseljeništvu - kaže Dragan Jeftić, predstavnik ovih ljudi koji su se samoinicijativno vratili u svoje selo i koji već tri nedelje žive u šatorima, pod vedrim nebom. Kaže da su bili raštrkani na svim stranama, ali su „prelomili“ da se vrate. - Ovde smo svoji na svome i tražimo da nam se vrati ono što nam je oteto i uništeno.
Međunarodna zajednica nije uspela da zaštiti ove ljude.Njihove kuće su porušene, njihova imanja koriste komšije Albanci... - Zato i zahtevamo da nam sada omoguće opstanak na našim imanjima i da nam se obnove kuće - odlučan je Jeftić. Kaže da ih u nameri da opstanu neće obeshrabriti ni svakodnevni protesti Albanaca u centru Kline, na koje smo naišli pri dolasku u selo.
- Ni mi nismo srećni što smo se vratili na golu ledinu, što su komšije zaposele naša imanja. Nedavno su me pretukli dok sam išao po hleb u Osojane - priča revoltirano Ljubiša Stepanović (43), koji se sa još pet povratnika prvi vratio u selo, u septembru prošle godine. Nekoliko meseci je proveo pod šatorom, a potom je ušao u praznu nezavršenu kuću „gde se toplota od šporeta osećala malo jače“. - Dosta smo trpeli. Vreme je da nam se vrati ono što nam pripada - odlučan je Ljubiša, koji kaže da nije ni čudo što Albanci ne žele povratak Srba, kad su samo njemu uzurpirali oko osam hektara zemlje.
Ista slika na sledećoj lokaciji sa tri šatora postavljena kraj dvospratne poluporušene kuće.
- Evo, sklonili smo se malo ovde od kiše koja nije prestajala nekoliko dana jer su šatori u dvorištu natopljeni vodom - dočekuje nas Mladen Komatović (45), vlasnik spaljene kuće. U jednoj od dve poluprazne prostorije u prizemlju, bez vrata, sa šporetom, gvozdenim krevetom i nekoliko plastičnih stolica, okupilo se nekoliko povratnika da se barem malo ugreju.
- Nadamo se istinskom povratku, jer ni onaj život u raseljeništvu nije život. Pored osam hektara zemlje, kuće, stoke i svega što smo imali, primorani smo da u raseljeništvu molimo za krov nad glavom. Srećom, gazda kod koga smo pronašli utočište u selu Azanja kod Smederevske Palanke ima razumevanja za naše muke, pa nas i ne uznemirava za kiriju. A od čega da je platimo. Da muž ne zaradi koju nadnicu ne bismo imali ni decu da prehranimo. A najteže mi je kada kćerki i sinu, školarcima ne mogu da kupim ni knjige - jada se Vladimirka (29), majka troje dece.
Dok u naručju drži četvorogodišnju Jovanu, koja u papučicama, jedinim koje ima, ne sme napolje po kiši, njena majka se nada da će se ponovo skućiti u rodnom selu.
- Upravo zato smo i odlučni da se vratimo u svoje selo. Sada sam ja došao, a povratku se nadaju i brat i snaha sa dvoje dece. Samo da nam oprave kuće kako bi imali barem krov nad glavom. A ostalo ćemo stvoriti nekako - priča Dragan Zurlević (42), dok objašnjava da sadašnji povratnici preživljavaju zahvaljujući UNHCR koji su im obezbedili šatore i hranu i nešto malo garderobe. Vodu za piće koja im za sada najviše nedostaje doterao im je italijanski Kfor koji ih povremeno obilazi...
Ipak, povratnici se nadaju da će njihove kuće da obnove i sagrade nadležni u takozvanoj Kosovskoj vladi i tamošnjem ministarstvu za povratak.
- Albanci su nam porušili kuće i njihova vlast je dužna da nam ih obnovi i sagradi a mi se nikada nećemo odreći svoje države od koje takođe očekujemo pomoć. Uprkos svemu, ostaćemo ovde, svidelo se to nekom ili ne - govore povratnici pod šatorom na trećoj lokaciji napominjući da su i predstavnici ostalih dvadesetak porodica zainteresovani za povratak u svoju Metohiju.

POMOĆ
Povratnici u selu Žač opstaju zahvaljujući pomoći UNHCR i manastira Visoki Dečani. Monaštvo je obezbedilo nešto hrane, a povratnike su obišli i administrator Raško-prizrenske eparhije vladike Atanasija i predstavnici humanitarne organizacije „Majka devet Jugovića“. Članovi Humanitarne organizacije iz Beograda „Srbi za Srbe“ su doneli šporet, frižider, ćebad i posteljinu,a ovde se nadaju i agregatu, jer su bez struje, ali i pijaće vode, koja im najviše nedostaje.

POVRATNICI
U selu Žač kod Kline na Kosmetu do 1999. godine živelo je 46 srpskih porodica i svega nekoliko albanskih, čije se kuće nalaze na ulazu u samo selo koje se naslanja na nekoliko srpskih sela u Osojanskoj dolini, gde se za sada vratilo oko 2.000 Srba.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Aca

23.04.2010. 11:46

Kad sam sinoc procitao ovaj tekst,nisam dugo,dugo mogao zaspati...Razmisljao sam;kako li je sad tim ljudima,dali im je hladno u tim satorima od zime i straha,neizvesnosti...kako je majka uspavala malu Jovanu i drugu svoju decu..Sta ih ceka sutra,preksutra...Jako sam bio potresen.I ja imam dve devoljcice od tri i pet god.nemogu ni zamisliti da imaju takvo detinjstvo...Dugo,dugo sam razmisljao;prvo sam bio jako tuzan,a kasnije tuzan i besan!Besan na nasu nesposobnu drzavu! Kakva je to drzava;kakvi su ti ljudi nasi politicari?! dali mogu mirno da spavaju ako znaju da mala Jovana od samo cetri god.u jedinim papucicama koje ima;provodi svoje detinjstvo u satoru!!! Bitno da se u Beogradu hvale s novim avalskim tornjem! Ponos beograda! Nemamo mi odavno ponos...