Konji moji, dug je put

Milena MARKOVIĆ

utorak, 21. 02. 2006. u 17:42

Коњи моји, дуг је пут
Kroz ergelu "Borike" u RS, osim Tita, prodefilovali gotovo svi njegovi saborci i saradnici. Unikatno kožno sedlo u reljefu i srmom vezenu pokrivku, Džemal Bijedić dobio od Gadafija i darovao ergeli. Četvoronožni lepotan Sabih u spotovima "Dugmića", a njegov
SEĆATE li se onog rasnog grla u galopu iz spota "Bijelog dugmeta". Spot je snimljen baš ovde u Borikama, ideja je Bregovićeva da album naslovi kao kakav kozak iz stepe, kraj Dona - "Požurite konji moji, dug je put".
Ovo je priča o konjima, ljudima i vremenu. Ergela se zove po uzvišici, nepreglednim pašnjacima, sada teškim snegom pritisnutim, po kućama od šindre pod vitim borovima - "Borike".
U štalama - punokrvni arapski i brdsko-bosanski konji, kakvih nigde nema od Triglava do Đevđelije. Osim u ovoj nedođiji istočne Bosne, ili istočnom delu Republike Srpske. Brojimo: 74 rasna lepotana, u kasu od dve do 18 godina. I petnaestoro ždrebadi - osam arapskih i sedam bosanskih. Čitavo bogatstvo za onog ko ume da izvaga vrednost ove ergele. A traje više od veka.
- Evo vam tačan podatak - kaže Brane Kušić. - Ergela "arapa" ovde je osnovana 1893. a brdsko-bosanskih - 1925.
Brane Kušić, danas stasao momak, od detinjstva je na Borikama. Voli konje. Zna im svaki damar, meri svaki njihov kas. Pomaže mu Rade Šarenac.
- Konj je kao pas - govori Brane. - Po mirisu prepoznaje šta je u čoveku.
Ovi momci kažu da nisu pozvani da više govore o ergeli. A na Borikama u istoimenom planinskom hotelu još čuvaju fotografije sa snimanja Bregovićevog spota. Najlepši konj, galoper Sabih odabran je za ovo večno pamćenje. Njegov brat Sabir, punokrvnjak, širokih sapi, vatrenih očiju, poklonjen je devedesetih godina generalu Mladiću. Potrebno je dugo sticano poverenje da bi se ova priča ispričala novinarima... Jedan poslovni čovek, Srbin iz Francuske, kupio je konja i darovao ga generalu. Sabira je vojska čuvala u Han Pijesku, ispod kasarne, na poligonu.
- S konjima mora da se postupa kao sa čovekom - govori Brane Kušić. - Da mu osluškuješ srce, kao što on osluškuje tvoje. Moj otac Radoslav, nekad bio instruktor na Borikama, govorio mi je: "Onom ko obučava konja potrebna je snaga diva, a dečja duša."
Na manježu dorot Lenkoran i sivac Gazal. Za uzde jednog vodi Brane, drugog Rade. Teško je opisiva lepota ovih arapskih konja, širokih sapi, tankih nogu i kopita kao rečni šljunak.
Posle izvode Miška, najstarijeg i najsnažnijeg bosanskog, brdskog crnog konja. Nadrealna slika: kopita dižu sneg, kao letnju prašinu, vetar zanosi crnu svilenu grivu. I nije mu baš do trke za poziranje. A kad u rukama Brane Kušića fijukne uže i opiše krug u vazduhu, konj pobesni, udari u galop i njisku.
Stari ratnici govorili su da je brdsko-planinski konj, ovdašnji, autohtona vrsta, izneo mnoge pobede, izvukao mnoge živote. I, žale što baš njemu, takvom konju, nigde nije podignut spomenik. Vukli su ovi konji i muku poslednjeg rata. Samo su oni u leto 1995. razumeli narod Srpske Krajine.
Ovde u Borikama i Titova vremena ostavila su svoje slike. Ko sve od njegovih viđenih savremenika nije poželeo da ergeli bude, na svoj način, timar.
- Svi osim Tita u njegovo vreme bili su u Rogatici, ovde u ergeli, baš - kažu ovdašnji Srbi. - Kako su samo timarili konje Hamdija Pozderac, Branko Mikulić. Jedino je Džemal Bijedić, strasni zaljubljenik u ergelu, nešto ovde i darovao: unikatno konjsko sedlo u reljefu i pokrivku vezenu srmom. Bijediću je, vele u Rogatici, ovo bio dar od Gadafija. A on sve to darovao "Borikama".

TRADICIJA
RASNA ergela "Borike" deli nevolju ovovremenog u Republici Srpskoj: besparicu, nebrigu, strah od jutra privatizacije. Nema dovoljno hrane, kupci ucenjuju... U Borikama iznad Rogatice, ipak je u jutarnjoj izmaglici najjasnija želja da se rasni konji sačuvaju, kao i tradicija i trajanje ove čuvene ergele.

ŽDREBAD
U "BORIKAMA" kažu da je podmladak ergele ugrožen. Potrebno mu je mnogo više pažnje, da bi ergela opstala. Za pravilno odgajanje ždrebadi rasnog konja neophodno je da se kvalitetno hrani: zob, šargarepa, jabuke i šećer. Ko o tome, u okolnostima u kakvim žive ljudi, još ovde brine?

Komentari (2)

Slobodan Simic

21.02.2006. 23:19

Da bi se ovi konji sacuvali i da bi se obezbedili bolji uslovi za njihov napredak, predlazem da uprava ergele uradi isto ono sto se radi u Velikoj Britaniji : da izvrse procenu vrednosti svakog konja pojedinacno i da izdaju oglase da se konji prodaju, ali da i dalje ostaju tu u ergeli i da o njima brinu ti isti iskusni ljudi koji to i sada rade. O tome bi se trebalo konsultovati sa racunovodjama i sa eventualnim, potencijalnim kupcima. Na taj nacin bi se obezbedio novac za produzetak zivota ergele, i za njen razvoj. Jedna od atraktivnih stvari za kupce bi bilo: dati mogucnost da se konj otkupi uplatama u mesecnim ratama. Ja bih naprimer ozbiljno razmotrio ponudu da na ovaj nacin otkupim jednog konja. Dakle, na ovaj nacin bi se slivao novac u blagajnu ergele kojim bi se pokrivali troskovi za odrzavanje i razvoj a pod uslovima koji bi odgovarali i kupcu i prodavcu. Srdacan pozdrav iz Londona

ljiljana

22.02.2006. 05:09

jako me je obradovala reportaza o borikam i o konjima. Moj otac je rodom odatle a sada imam i majku i brata koji zive u Rogatici.inace su zivjeli u Sarajevu.ja sada zivim u Americi i clanak o Borikam me je rastuzio.