VIŠEGRAD - Svojeručno pisanim dokumentom o prenosu vlasništva, 17. novembra 1952. godine, Ivo Andrić je kuću svog detinjstva darovao srezu višegradskom, sa izričitim zahtevom da se u njoj osnuje Dom kulture. Gradskim ocima trebalo je mesec dana da iznevere zaveštanje velikog pisca, građevinu na levoj obali Drine prodali su železničaru Muhamedu Ploskiću za simboličnih 180.000 dinara, a pre nekoliko dana, posle četiri decenije bezuspešnih pregovora sa naslednicima ovdašnjeg mašinovođe, opština je donela odluku o eksproprijaciji kulturnog dobra.

Na inicijativu Ferijalnog saveza Republike Srpske, 7. februara 2013. odbornici Skupštine Višegrad jednoglasno su odlučili da se pristupi proceduri eksproprijacije. Pre konačnog rešenja, vlast će još jednom obaviti razgovor sa Ploskićevim naslednicima. Ako vlasnici koji žive u Švedskoj, po ko zna koji put, za poslednje četiri decenije odbiju da po razumnim uslovima prodaju kuću, od Vlade RS biće zatraženo da Andrićevu zaostavštinu proglasi - nacionalnim dobrom.

U pregovorima sa naslednicima Džemilom Karčić (devojačko Ploskić), njenom sestrom Jasnom i bratom Džemalom, koji odavno žive u Švedskoj, stizali su različiti glasovi: da kuću neće prodati dok su živi, kao i oprečni - da traže preveliku nadoknadu... Opština je naslednicima nekoliko puta nudila cenu daleko veću od tržišne, a kada je odbijena, Andrićeva zaostavština ili amanet, svejedno, postala je međunarodno pitanje - misija OHR u RS tada nije dozvolila eksproprijaciju.

Uvidom u zemljišne knjige, vidi se da je Andrić učinio sve što je mogao da se zaveštanje ispuni. Kotarskom sudu u Višegradu 1. aprila 1926. dostavio je svojeručno pisanu molbu, da se imanje i kuća, sa njegove tetke i pomajke Ane Andrić Matkovščik, prevede na njega. Devet godina pre nego što će dobiti Nobelovu nagradu, 17. novembra 1952. Andrić potpisuje punomoćje Ramizu Tvrtkoviću, da izvrši prenos vlasništva nad kućom i parcelom od 964 kvadratna metra, na Odbor za izgradnju Doma kulture.


STIDE SE ŠTO SU JE PRODALI
SuoČena s nemaštinom posle smrti muža Antuna, Katarina Andrić je svog dvogodišnjeg sina jedinca dala rodbini u Višegrad. Kuća u kojoj je odrastao i varoš oko ćuprije kasnije će obeležiti Andrićevo delo više nego bilo koje drugo mesto. Pisac je poslednji put u Višegradu, “na početku svih staza i puteva”, bio 18. oktobra 1972, svratio je mimo protokola do kuće, ali unutra nije ulazio. Dugo je iz dvorišta posmatrao Drinu i ćupriju Mehmed-paše Sokolovića. - Znam zašto oni u programu nisu predvideli obilazak moje kuće. Stide se što su je prodali! - rekao je Andrić u pero Ljube Jandrića.

U ovom dokumentu pisac jasno izražava svoju volju, “da je kuću darovao radi izgradnje Doma kulture”. Već 18. decembra, Narodni odbor sreza višegradskog imanje i kuću za simboličnih 180.000 dinara prodaje Ploskiću, rešavajući tako socijalno pitanje petočlane porodice višegradskog mašinovođe. Od 1974. kada je na kući postavljena spomen-ploča velikanu, traju i bezuspešni pregovori sa Ploskićevim naslednicima o otkupu kuće.

Kada se prođe pored čuvene ćuprije pored Lotikine, a zatim i Čađave kafane, put zavija levo preko donjeg mosta, sve do Maluhinog polja, do Ulice Ive Andrića i broja 10. Iza crvene metalne kapije, stoji kamenom zidana lepa prizemna kuća čija spoljašnjost nije značajnije menjana.

Unutra su menjani podovi i vrata, roletne su navučene, četiri okna gledaju na ulicu, a sa prozora na donjoj strani kuće pogled je nekada pucao ka ćupriji udaljenoj stotinak metara. Dvorište tetke i pomajke Ive Andrića, Ane Matkovščik, nekada je bilo najlepše u Višegradu, divili su se prolaznici brižljivo negovanom voćnjaku i bašti punoj ruža. Sada je vidik na ćupriju zaklonjen nedovršenom šupom. Kuća našeg dobitnika Nobelove nagrade odavno je prazna.

- Pošto tetka i tetak nisu imali dece, odlučili su da me posine... Ostavili su mi u nasledstvo kuću u Višegradu, i to je, verujte, jedino dobro koje sam ja od nekoga nasledio u toku svog dugog života - zabeležio je Andrić.

Andrić je poočimu Ivanu i Ani Matkovščik, na groblju u Višegradu podigao spomenike u zajedničkoj grobnici. Piščevo puno kršteno ime Ivan može se pročitati samo ispod toplog epitafa voljenima i na koricama prvog izdanja pripovetke “Put Alije Đerzeleza”.