MADA će mu, za mesec-dva, biti ravno 56 godina, penzionisani pilot, potpukovnik Živica Žića Trifunjagić, je pre nekoliko dana proslavio - 19. rođendan. Ne, nije u pitanju greška. Od 14. decembra 1993, kada je preživeo pad svog "super galeba 4", on taj dan slavi kao drugi rođendan. Ove godine dobio je i lep poklon - članstvo u svetskom klubu katapultiranih pilota.

- Reč je o klubu koji je osnovala engleska fabrika "Martin Bejker", najpoznatiji proizvođač sedišta za katapultiranje na planeti - objašnjava Trifunjagić, rodom iz banatskog sela Kumana. - Kontakt je napravljen na nedavnom, zaista veličanstvenom aeromitingu u Batajnici, a pre nekoliko dana stigla mi je i članska karta sa brojem 5.817.

To je, zapravo, redni broj pilota iz celog sveta koji su, zahvaljujući katapultiranju, preživeli pad aviona. Sagovorniku "Novosti" se to desilo prilikom, kako se bar na početku činilo, rutinskog leta iznad Vojvodine koji je trebalo da posluži samo da bi se razradila hidraulika letelice sa brojem 23379.

SVAKA ČAST SAVIĆU NA aeromitingu u Batajnici Trifunjagić je, poslednji put, sreo majora Gorana Savića koji je, nešto kasnije, poginuo kod Stare Pazove upravljajući "lastom" svesno žrtvujući svoj život da bi izbegao stradanje meštana. - Čast i još jedan najdublji naklon hrabrosti i plemenitosti mog mlađeg kolege - kaže, s pijetetom, Trifunjagić. - U istoriji vazuhoplovstva, ali i sećanju naroda, zaslužio je počasno mesto.

- Kao poklon pred odlazak u penziju u koju se spremao, poveo sam i zastavnika Miodraga Veličkovića Čiču. Dan prozračan, iznad njenog rodnog Sombora, gde mi je sa jednogodišnjim sinom Žarkom bila supruga Mirjana, napravim figuru da ih pozdravim, a onda, bezbrižno, krenem nazad ka Batajnici.

Sve bi bilo u redu da i Trifunjagićeva i Veličkovićeva lovačka strast nije, kod Savinog Sela, uočila na prvom snegu razigrano stado srna. Da ih bolje vide, krenuli su u nizak let. Brzina aviona bila je tačno 695 kilometara na sat.

- Taman mi pričamo kako su lepe, kad, odjednom, čeono staklo puca kao bomba, a lice mi obliva krv - opisuje tadašnji kapetan prve klase dramu koja je usledila. - Na sreću, u magnovenju sam, ne razmišljajući jer je to u ovakvim situacijama po pravilu kobno, povukao ručicu za katapultiranje i obojica smo poleteli u vazduh.

Avion koji je, u trenutku udara bio svega petnaestak metara iznad zemlje je, kako se kasnije ispostavilo, zakačio žice strujnog dalekovoda, ali je nastavio let! Iz kukuruzišta u koje je pao, još pri svesti, Trifunjagić je s užasom gledao kako, bez posade, gotovo dva minuta nekontrolisano kruži nebom, a onda se kljunom zabija u ravnicu.

KUMANE - SELO PILOTA MADA ima svega 3.000 duša, Kumane je, pre koju deceniju, imalo čak šest, što vojnih, što civilnih pilota. Danas su živa četvorica. - To je, po glavi stanovnika, najveći broj u svetu - kaže, vedro, Trifunjagić. - Takvi smo ti mi "lale", a "lale" su, što mnogi ne znaju samo Banaćani: nekada su, kako je pisao Veljko Petrović, naši momci masovno išli u pomorske akademije, a po Begeju ni patka ne može da plovi!

- Pogledao sam oko sebe i ugledao nepokretnog Čiču na drugoj strani obližnjeg kanala. Kad sam se dovukao do njega, video sam da je živ, ali teško povređen. Na sreću, uskoro je stigla grupa ljudi iz Savinog Sela koja je videla šta se dešavalo i prevezla nas u bolnicu u Kuli, odakle smo prebačeni na VMA.

Uprkos povredama (Trifunjagiću je bila slomljena podlaktica i napravljena su mu 32 šava na licu), obojica su se, na sreću, brzo oporavila. Već posle nekoliko meseci, on se vratio visinama i, kao borbeni pilot na "orlu", što je bio i ranije, nastavio da leti.

- Da, uz ostalo sam bio i u grupi od ukupno 19 pilota koji su se, sedmorica na "migovima 29", a nas dvanaestorica na "orlovima", dizali tokom agresije NATO 1999. - kaže, s ponosom. - Dejstvovao sam na nebu iznad Kosova i Metohije sve dok zlotvori nisu potpuno uništili piste aerodroma Ponikve, na kojem smo bili stacionirani, i tako nam onemogućili poletanja.