Istorijski arhiv "Veroslava Veljašević" priredio je zanimljivu izložbu fotografija i dokumenata o Zavodu za prinudno vaspitanje omladine, jedinom takvom u okupiranoj Evropi za vreme Drugog svetskog rata. Naslov postavke "Ni koledž, ni tamnica" asocira na još uvek podeljena mišljenja šta je u periodu od 1942. do 1944. godine ta ustanova predstavljala.

Zavod je u jednom turbulentnom, ratnom vremenu, kada su na sceni bili okupatori Nemci, Srpska državna straža Milana Nedića, Srpski dobrovoljački korpus Dimitrija Ljotića, partizanski i četnički pokret, osnovala takozvana Vlada nacionalnog spasa Milana Nedića.

- Vlada je imala nameru da na prevaspitavanje upućuje mlade komuniste, koji budu zarobljeni u borbama ili uhapšeni od strane specijalne policije - pojašnjava Aleksandar Nikolić, direktor palanačkog Arhiva. - Njihovo slanje u Zavod imalo je za cilj da im se, pre svega, sačuva život, koji je mogao biti ugrožen u borbama, a pretila je i opasnost za izvođenje pred streljački stroj u nekom od logora, kakav je postojao na Banjici. Težilo se i da budu vaspitani u nacionalnom duhu, kroz predavanja koja su održavali veoma obrazovani ljudi toga vremena. Među njima je bio i ministar prosvete Velibor Jonić.

I "OČENAŠ" Izloženi su i plakati kojima su najavljivane pozorišne predstave, pa i faksimil naredbe tadašnjeg ministra prosvete Velibora Jonića "da se čita 'Očenaš' pre obeda".

Kroz palanačku ustanovu prošlo je oko 1.300 mladih ljudi, starosti od 14 do 25 godina, sa kojima je svakodnevno organizovan pedagoški rad.

- Uprava je imala velikog uspeha - kaže Nikolić. - Od nekoliko stotina "pitomaca", mladića i devojaka, koji su otpušteni kao prevaspitani, mali broj se ponovo priključio partizanima. Ostali su, ili ostali pasivni ili su otišli u Nedićeve, Ljotićeve i Mihajlovićeve odrede. Sa te strane, Zavod je ostvario ulogu zbog koje je bio osnovan.

Direktor Arhiva priznaje da u istorijskoj istini o Zavodu za prinudno vaspitanje omladine postoji i druga strana - da su ti mladi ljudi bili okruženi bodljikavom žicom, sa stražarima i lišeni potpune slobode. Bitno je, međutim, da su njihovi životi sačuvani, da nije bilo nikakvog maltretiranja, pogotovo ne streljanja, kako je to prikazivala posleratna propaganda.

- Četnici su govorili da je palanački Zavod bio koledž za komuniste, a partizani da je to bila tamnica za mlade. Naziv izložbe govori da to u stvari nije bilo ni jedno, ni drugo. Zavod je, smem da iznesem svoje skromno mišljenje, bila jedinstvena ustanova u tadašnjoj Evropi i odigrala je pozitivnu ulogu u srpskom društvu.