JEDNIM potezom olovke, Dragiši Zekiću (49) iz Beograda, pre 26 godina, ni krivom ni dužnom, oduzet je život. Pozitivan na HIV - pisalo je u presudi na parčetu papira koji mu je uručen 1986. godine u Kliničkom centru Srbije. Prognan od društva, prijatelja, otuđen i odbačen živeo je Dragiša punih 17 godina, sve do 2002. godine kada je gotovo slučajno sazno da virus nema i da ga, zapravo, nikada nije imao.

Rezigniran, tužio je Klinički centar Srbije i - dobio! Posle osam godina suđenja, Viši sud u Beogradu pre dva dana je doneo prvostepenu presudu: Zbog nanošenja duševnog bola, KCS mora da mu isplati 450.000 dinara.

- U Klinički centar sam u januaru 1986. godine otišao zbog visoke temperature, a izašao sam sa pozitivnim nalazom na HIV, započinje priču dostojnu filmskog scenarija, u kancelarijama JUKOM-a, čiji su ga advokati zastupali Dragiša Zekić. - Doktor Đorđe Jeftović mi je saopštio strašnu vest. Nisam verovao. Onda me je preplavio strah.

BORAC DO KRAJA DRAGIŠA je sada aktivan član u nevladinim organizacijama koje se bore protiv diskriminacije ljudi obolelih od ove opake bolesti.
- Mislim da mnogi ne shvataju da je borba protiv HIV bolesti u velikoj meri i borba protiv odbacivanja, stigme, ponižavanja... - kaže Zekić.

Kaže, samo ga je jedna informacija interesovala - koliko mu je života ostalo?

- "Ne znam. Nisam siguran, možda mesec dana, možda šest meseci", odgovorio mi je Jeftović - odmotava klupko sećanja Zekić. Imao je tada 22 godine!

"Eliza" test koji je urađen nije bio siguran, pokazaće se u godinama koje su usledile. U međuvremenu su prijatelji kojima je rekao za dijagnozu počeli da ga izbegavaju. Napustio je Poljoprivredni fakultet. Godinu dana je svake sedmice išao na vitaminske terapije i ispitivanja na Infektivnu kliniku KCS. Onda je odlučio da to prekine.

- Nisam se osećao bolesno, a čekao sam dan da umrem.

Čekajući, zaposlio se, stekao kolege, nove prijatelje...

- Ubrzo se pročulo da imam HIV. Kao dlanom o dlan, bio sam opet sam. Nisu se sa mnom više ni rukovali.

Posao radnika obezbeđenja zamenjen mu je za rad u skladištu.

- Zadužio sam veliki usisivač da bih usisavao beton. Sve su činili samo da ne bih dolazio u kontakt sa ostalim radnicima - gorke pilule je morao da popije Zekić. - Čaše i tanjire koje sam koristio su razbijali. A ja nisam hteo da se predam. Kotrljam onu mašinu i pevam.

BEZ KOMENTARA POSLE saslušanog pitanja i molbe da prokomentariše sudsku presudu u korist Dragiše Zekića, načelnik Infektivne klinike KC Srbija dr Jeftović, pre nego što je spustio slušalicu, "Novostima" je kratko rekao:
- Nemam vremena za novine!

Nije prošlo ni godinu dana, a došla je socijalna radnica i predložila mu invalidsku penziju.

- Nisam mogao više, umorio sam se od diskriminacije. Prihvatio sam ponudu. Pobedili su!

Sklonio se u stranu, retko je izlazio. Spokojan je čekao ruku smrti. Sve do 2002. godine. Do 1. decembra i Svetskog dana borbe protiv side.

- Ni sam ne znam šta me je potaklo da se testiram anonimno. A kada sam posle dva sata došao po rezultate, pokazali su nalaz. Bio je negativan! Uzeo sam papir, zgužvao ga i bacio u kantu. Greška, proderem se!

Pet puta su mu doktori vadili krv tog dana. Rezultat je svaki put bio isti - negativan.

Omča koja mu je visila iznad glave je spala. Ali...

- Bio sam nekako ravnodušan. Bio sam mrtav hladan.

Ovaj čovek danas priča da na sud nije otišao da bi nekome uzeo pare, da bi nekome napakostio, da bi se nekome osvetio, da neko bude smenjen... Želeo je istinu, u najmanju ruku priznanje i izvinjenje za to što mu je nepravdeno uništen život.

- Nisam se borio protiv greške lekara, nego protiv diskriminacije. Zdrav sam, ali bio sam prezren i ponižavan zato što su svi mislili da sam bolestan. Ja sam taj isti čovek. Onaj od koga su okretali glavu i ovaj kome danas pružaju ruku. Ali ništa u meni više nije isto. Zato mi je važna ova pobeda. Ona mora da bude put, staza vodilja svima onima koje je naše društvo nepravedno odbacilo.