Knez Pavle sanjao Oplenac

PODUDARILI su se i pravo i pravda. Rehabilitovan je moj otac, knez Pavle.

Ovako je princeza Jelisaveta Karađorđević primila odluku Višeg suda u Beogradu koji je ništavnim proglasio „krivicu“ nekadašnjeg namesnika Kraljevine Jugoslavije. Tako je i konačo potvrđeno da knez Pavle nije „ratni zločinac i narodni izdajnik.“

- Srećna sam, ali i tužna. Posle sedam decenija života u senci laži, sa imena mog oca i porodice, skinuta je pripisana mrlja izdaje i zločina - kaže za „Novosti“ princeza Jelisaveta. - Tužna sam jer još nosim ožiljke progona koji je obeležio njegov život i moje detinjstvo. Moj otac, zbog velike nepravde, ni u grobu nije imao mira. Pogotovu što je hladnu tuđinu koja mu je namenjena kao kažnjeniku, teško podnosio. A srećna sam jer sam o rehabilitaciji saznala 13. decembra, na dan Svetog Andreja, naše porodične slave!

Princeza Jelisaveta zahtev o rehabilitaciji, nadležnom sudu u Beogradu, podnela je pre tri i po godine. I tada, ali i mnogo puta kasnije, očekujući ishod, preživljavala je porodičnu dramu koja joj je, kaže, odredila život.

- Rehabilitacija nije dobra reč, jer on ništa nažao nije učinio svom narodu. Ali jeste satisfakcija. S njome se lakše živi. Ja još sanjam da do kraja ispunim dug. Da moje roditelje i brata vratim na Oplenac. Tata je često snevao sliku Svetog Đorđa i naše crkve na Oplencu.

Jelisaveta Karađorđević je imala samo pet godina kada je sa roditeljima prognana iz dvora Karađorđevića, na Dedinju. Bio je 27. mart, noć. Ona je pamti kao najhladniju u svom životu.

- Sećam se, pre nego što je ušao u voz, na stanici u Topčideru, otac se okrenuo i rekao: „Jadni moj narod!“

U izveštaju iz te noći progona, jedan oficir iz pratnje ostavio je ovakvu zabelešku:

„Knez Pavle je bio obučen u civilno odelo i bio je bled kao krpa. Pitao me je: Mogu li da uzmem svoj kaput? Imao sam utisak da ne gleda u mene kao revolucionara, već kao na svog dželata. Izašli smo na peron na kome je bio postavljen odred pešadije. Čula se komanda: Mirno! Knez Pavle nije obavio smotru. To se nije ni očekivalo. U dvoru se ubrzo pojavio sa celom porodicom. Prišao im je kralj Petar. Svi smo znali da knez odlazi u izgnanstvo i da je to poslednji pozdrav kralja sa stricem. Suze su nam svima grunule. I kralj je jecao. I knez. I kneginja Olga. I njihova deca.

Kralj je prvo poljubio kneginju Olgu, prinčeve Aleksandra i Nikolu, princezu Jelisavetu. Na kraju strica. To je za sve nas bio dirljiv trenutak. Stajali su tako, dugo zagrljeni, plačući i ljubeći jedan drugog. Iste večeri, knez je bio primoran da napusti Beograd.“

Voz je strasno pisnuo, kao da je živ. Prva stanica - Atina. Tamo ih je prihvatila baka, vojvotkinja Jelena. Ovde, međutim, Karađorđevićima Englezi nisu dali dugo da ostanu. Naložili su deportaciju u Afriku, u Sudan, a odatle u Keniju. Sudbina je htela da se 28. aprila, na rođendan kneza Pavla, zaustave u Oserijanu, u kući na obali jezera Najivaša. Kneginja Olga je u svoj dnevnik tada zapisala: „Stigli smo na to mesto posle pola sata vožnje po prašini. U kući niko nije živeo mesecima. Sva je mračna i prljava. Voda je nečista. Nema svetla, ni radija. Bašta je, u stvari, divlje rastinje pored džungle, a jezero puno nilskih konja. Prava mora! Tu je nemoguće živeti! Ali ne smemo izgubiti veru u hrabrost.“

Izgnanstvo u pustinji traje u živim slikama i princeze Jelisavete: Svima nam je bilo teško. Strahovala sam za živote svih nas!

Tamo su njenog oca zvali nacistom. Bio je to težak period, kojeg, kaže, ne voli da se seća.

- Tukla sam se sa decom u školi. Nisam imala drugove, drugaricu. Kasnije smo prešli u Južnu Afriku.

Ratnim zločincem i izdajnikom naroda knez Pavle je proglašen 17. septembra 1945. godine, odlukom Državne komisije Demokratske Federativne Jugoslavije. Konfiskovana im je imovina.

O politici, seća se princeza, knez nije voleo da govori. Ne, pred njom. Ali osećala je da pati.

Sedam godina kasnije, knezu Pavlu i njegovoj porodici konačno su dozvolili da uđe u Evropu. Stigli su ponovo u Grčku. Odatle u Švajcarsku, Englesku, pa Francusku. Kada su se nastanili u Parizu, konfiskovana im je imovina.

- Živeli smo oskudno - seća se Jelisaveta Karađorđević. - Otac je prodao El Grekovu sliku „Lakonon“. Od tog novca počeli smo pristojnije da živimo.

Ubrzo, zadesila ih je tragedija. Te 1954. godine, poginuo joj je brat Nikola.

- Otac ga je obožavao. Voleo je njegovu inteligenciju, divio se njegovoj dobroti. Otac je izabrao patnju za saveznika - kaže princeza Jelisaveta.

Nil Balfur, drugi muž princeze Jelisavete i biograf kneza Pavla, zapisao je: „Od ovog bola porodica se nikada nije oporavila...“