Sanjam brata. I plačem. Pitam se zašto je umro tako mali.

Devojčica Svetlana Kukić ima 12 godina. Boluje od teške anemije od koje je pre dve godine umro njen rođeni 13-godišnji brat Vukašin.

Bila su joj samo četiri meseca kada je prvi put primila filtrirane eritrocite. Od tada do danas, svakih mesec dana Svetlana prima 400 mililitara ”prečišćene” krvi. Sveža krv za nju znači - život, a za njenu majku Snežanu i oca Nenada novu brigu! Da li će krvi biti dovoljno? Da li će uspeti da sakupi 2.000 evra koji su neophodni za mesečnu dozu leka ”ehjade”, jedinog poznatog koji pomaže obolelima od ove teške bolesti?

U Srbiji sedmoro dece boluje od ove teške bolesti. Nagomilano, deponovano gvožđe (koje se meri nivoom feritina u krvi) oštećuje vitalne organe, srce, jetru, bubrege, mozak.

POMOĆ Svi ljudi dobre volje koji imaju mogućnost mogu da uplate novac za pomoć maloj Svetlani na broj:205-9001012298160-46
Komercijalna banka

- I za lekare je bolest tajna. Zna se da je genetskog porekla, jer su uzrok dva ”neprilagođena” gena roditelja - kaže Snežana. - Samo na jednoj klinici u Parizu istražuju genetski lek, ali dok nauka ne učini čudo, za nas je spas ovaj skupi lek.

- Mi taj novac nemamo - kaže Svetlana. - Do sada su nam pomagali dobri ljudi, humanitarne organizacije, firme. Slali su nepoznati ljudi koje je potresla naša muka. Posebno me rastuži kad vidim uplatnicu penzionera. Od svojih skromnih penzija odvoje za nas. Nedavno mi je novac poslala majka deteta koje je umrlo u 6. godini. Napisala je na poruci: ”Da vaše dete živi, kad moje nije moglo!” Bolest i patnja zbližavaju ljude.

Svetlanin tata Nenad (50) je elektroinženjer i zaposlen je u ”Ju- Es stilu”. Zarađuje oko 50.000 dinara. Živi za svoju miljenicu.

- Nenadova plata ne može da pokrije troškove Svetlaninog lečenja - kaže Snežana. - Živimo skromno. U kući moga oca Radomira. Izdaci su veliki, jer Svetlana mora i zdravo da se hrani, jer je i dijabetičar.

Od socijalnog osiguranja primaju samo 6.000 dinara, jer je devojčica dijabetičar.

DOBRI LJUDI - Hvala svim divnim ljudima koji mi pomažu. Mojim drugaricama iz baletske škole ”Ružica”, drugovima iz KUD ”Milomir Petrović”, opštini Čukarica, a posebno nastavnicama Ani Nedeljković i Nevenki Kvrgić - moli nas Svetlana da obavezno zapišemo.

- Teši me što se koštana srž kod Svetlane tri puta manje troši, nego što je to bio slučaj sa Vukašinom.

Dečak je umro 22. decembra pre dve godine.

U kući Kukića vitrine pune nasmejanog Vukašinovog lika. Soba puna uspomena. Kompjuter, knjige, dečakove igračke. A koja je Svetlanina omiljena?

- Lutke brata i sestre - kaže devojčica.

Snežana hrabri sebe da podnese kćerkinu i svoju tugu. Živi, kaže, za subotu kad odlazi na grob sinu. Čini joj se da je tada uz njega.

- A, Svetlanu učimo da se raduje, da ne misli na bolest. Nekada se povuče u sobu i plače. A onda, kao dar sa neba, dođu joj drugovi, drugarice.

I juče, Svetlani su društvo pravili njeni drugovi iz šestog razreda OŠ ”Vuk Karadžić”, Nikola Đorđević i Branko Kostić. Otkrili su nam malu tajnu:

- Skupljamo novac za lek. Odvojili smo malo od džeparca, nešto od doručka, a i roditelji će nam dati. Obećali su. Skupili smo 10.000 dinara, ali ona to još ne zna!

A kada je Svetlana najsrećnija, šta je obraduje?

- Kad mi feritini padnu - kaže dete.


DRUGOVI

- Nikada neću oprostiti dvojici dečaka koji su maltretirali mog brata - kaže Svetlana, prelistavajući knjigu pesama ”Pevam danju, pevam noću” koju je napisao Vukašin.

- Nikada ga nisu tukli, ali su mu palili šibicama ranac i knjige, podsmevali se njegovoj bolesti i talentu. A Vukašin im je, posvetio pesmu ”Drugovi”, gde ih moli da mu oproste.