"Novosti" objavljuju ekskluzivnu ispovest Ruže Jovanović, ličnog kurira generala Draže Mihailovića i poslednjeg preživelog člana Vrhovnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Prvi put, Ruža otkriva tešku i bolnu životnu priču, koju je čuvala u sećanjima više od sedamdeset godina. Svež joj je svaki detalj, od prvog susreta sa Dražom na Ravnoj gori u maju 1941. godine, njihovog rastanka 1944, ranjavanja, tifusa, logora, do političkog progona i života daleko od porodice i Srbije. Ruža danas ima 90 godina, živi kao izbeglica u nemačkom gradu Bilefeldu. Slepa je i gotovo nepokretna.


SAD, kada sam poželela da propustim srpsku zemlju ponovo između prstiju, da izađem na Ravnu goru i udahnem onaj vazduh, više ne mogu. Stara sam. Gotovo je.

Od 1945. godine, bekstva od smrti i tamnice u Italiji, Ruža Jovanović više nikada nije došla u Jugoslaviju i Srbiju.

Sudbina je udesila da provede baš u Nemačkoj najveći deo života, iako je na proleće 1941. godine, kao tek svršena gimnazijalka, pošla sa ocem u rat protiv Nemaca.

Italijanski logor Eboli, kraj Drugog svetskog rata. Ravnogorci su poraženi. Proglašeni za državne izdajnike. Pobijeni, utamničeni, obespravljeni. Manje grupe, koje su preko Slovenije uspele da nađu izlaz iz turobnih lavirinta, uspele su nekako, bar, da sačuvaju glavu na ramenima.

U Jugoslaviji se stvarao novi svet. Rasla je država na čelu sa Josipom Brozom Titom. Pisala se pobednička istorija u kojoj su Draža Mihailović i ravnogorci markirani crnom bojom. Krvoloci, koljači, monstrumi...

VUK NA RAVNOJ GORI BIO NADA Drago je bilo Ruži kad je čula da se početkom devedesetih Vuk Drašković popeo na Ravnu goru. - Javljali su mi stalno da je podignut i spomenik Čiči, crkva, konačište, muzej. Pričali su mi da se mladost Srbije penje u maju na Ravnu goru i da obeležavaju ustanak protiv nacističke sile. Neka, bar sam to doživela.

- Morala sam da započnem novi život. Skupljala sam snagu. Prvi cilj mi je bio da izlečim nogu koju su mi ranili Nemci nedaleko od sela Ba.

Već 1946, Ružu prebacuju u bolnicu u Nemačkoj. Negovali su je Amerikanci, a pomagali Englezi.

- Imala sam 26 operacija desne noge. Prebacivali su me iz bolnice u bolnicu, bez dokumenata, novca, ikog svog - seća se.

Prošlo je više od godinu dana kad se zaustavila u gradu Bilefeldu, na krajnjem severozapadu Nemačke.

- Nisam više mogla da se potucam po bolnicama. Imala sam jaku želju da okrenem list. Da živim. Jednu drugaricu koja je brinula o meni dok sam bila u lekarskoj postelji zamolila sam da mi pomogne u prvim danima, da se nekako snađem u tuđini. Našla mi se.

Sa porodicom, majkom Jelicom i sestrama Milenom i Anđelijom, stupila je preko porodičnih veza u kontakt nekoliko godina kasnije:

- Za početak. Bilo nam je dovoljno da znamo da smo sve četiri žive. Čula sam tada, da su nam komunisti uzeli kuću u bačkoj Adi i imanje. Brinula sam o njima. Osećala sam odgovornost i za sudbinu koja ih je zadesila.

Zaposlila se ubrzo u engleskoj vojnoj bazi u Bilefeldu, kao prodavačica u kantini. Tu je upoznala i Milovana Jovanovića, mladog intendanta u britanskoj armiji. Zaljubila se i udala.

- Početkom šezdesetih, prijatelji moje porodice tajno su mi javili da mi je odmah posle rata suđeno u komunističkoj Jugoslaviji. Dobila sam deset godina zatvora za veleizdaju. Bez prava na odbranu. Već tada sam znala, da me domovina više videti neće.

Trudila se Ruža da potisne prošlost duboko u sebi. Iako joj noga nikada nije do kraja zalečena, prkosna kakva je bila, rešila je da igra folklor.

Trideset godina je podučavala devojke i momke iz srpskih društava u Nemačkoj da pletu srpsko kolo. Tako je tri decenije oblačila i srpsku nošnju, usred tuđine.

- Proputovala sam sa folklorom čitav svet, samo nikada nisam prekoračila granice Jugoslavije.

Sve ove decenije, Ruža se trudila da izbegava svaku vest iz Jugoslavije i Beograda. Nerado je sklapala sliku o domovini.

- Nisam mogla da podnesem nepravdu. Nijedan partizanski film nisam gledala u životu. Nijednu njihovu ratnu knjigu nisam čitala. Okrenula sam se drugim životnim radostima i na sve sam zaboravila.

Majku Jelicu videla je pod starost. I sestre.

- Moja Jelica je dva puta dolazila u Bilefeld, a sestre po jednom tokom devedesetih. Sve tri su danas mrtve, a ja ni na sahranu nisam mogla da im odem. I to je životno čudo, da jedina ostanem živa, a uvek sam nasrtala prsima na smrt.

Sa suprugom Milovanom Jovanovićem provela je čitav život. Čuvao ju je njen Mića i bio joj uvek tu. I sada je. Kada je stigla starost. Dece nisu imali.

Pre nekoliko godina, novo podsećanje na rat. Nezgodno je ustala jedno jutro i samo se strovalila. Lekari su rekli: Slomljen kuk.

- Odmah iznad rane od fašističkog metka.

Ostala je u kolicima. Posle višestrukih operacija oka, Ruža više i ne vidi.

Sve češće sluša vesti iz Srbije. Ima sad i sateletski program i radio na srpskom jeziku.

SA "PLAVIM" PASOŠEM OBIŠLA SVET Kao izbeglica, Ruža nije imala ni jugoslovensko ni nemačko državljanstvo, a sa folklorom je imala organizovana putovanja po celom svetu: - Dobila sam specijalni pasoš Ujedinjenih nacija kako bih mogla da izlazim iz Nemačke. Sa tim dokumentom sam putovala decenijama.

Nada se još, da će biti pronađen grob njenog Čiče. Veruje da će doživeti da sazna gde je ubijen. Gde je pokopan.

- Draža nije zaslužio da bude bačen tako, kao pseto.

Nije joj pravo što se godinama priča da je otkriven njegov grob, jer se uvek ispostavi da je reč o nekom drugom mestu. Dosta joj je podvala i podmetanja.

- Utvrdili su na kraju da je streljan na Adi Ciganliji, pa su pronašli životinjske kosti. Ponižavaju ga i sada, posle sedamdeset godina. Još se plaše da bi mesto njegovog pogubljenja bilo i mesto hodočašća za mnoge generacije koje dolaze, a koje ne žele da trpe neistinu. Toga se oni plaše.

Prošle godine, Ruži su ponudili da dobije nemački pasoš. Pošto živi već sedam decenija kao izbeglica. Imala bi i veća prava. Odbila je.

OZNAŠI ME NISU NAŠLI Pripadnici službe državne bezbednosti, više puta su tražili Ružu u Bilefeldu tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. - Imali smo i mi mrežu ljudi koji su nam pomagali da se sakrijemo i da izbegnemo hapšenje, ili, ne daj bože još nešto gore. Udba nikada nije uspela da dođe do mene, iako su neke moje prijatelje hapsili u Beogradu, propitivali i preslišavali. Tih godina, izabrana sam za predsednika ravnogorskog pokreta u emigraciji, pa sam i zbog toga bila na meti.

- Neću da budem državljanka zemlje koja je 1941. okupirala moju Srbiju. Nemci su me ranili. Nemci su nas uvukli u tragediju. Svaka čast sadašnjoj državi Nemačkoj u kojoj sam ostvarila i nekakvu penzijicu, iako nisam Nemica, i osećam se slobodno. Ali, pasoš ne mogu da uzmem. To je jače od mene.

Pita za Beograd. Kako izgleda Srbija.

- Čujem, izjednačena su sada prava partizana i ravnogoraca u zemlji. Da li bi mi vratili moju kuću kada bih se pojavila u Adi? A, ko će mladost da mi vrati? Ne pomažu tu više nikakva izjednačavanja. Istorija melje dalje.

Želja da vidi Srbiju je velika. Ali, ne vredi:

- Važno mi je bilo da otvorim svoju dušu i ispričam priču koja mi je godinama stajala u grudima. Sada mi je nekako lakše.

Pokazuje Ruža posleratne slike. Uspomene sa mora, putovanja. Ponosna je na svoje godine. Ne želi da kuka.

- Sve u svemu, imala sam lep i buran život. Ako je šta radio presudiće na kraju neko veći od nas.

Rastajemo se sa baka Ružom. Maše nam iz kolica ispred ulaznih vrata zgrade na periferiji Bilefelda.

- Sa verom u Boga, za kralja i otadžbinu! - poslednje je što smo čuli od nje.n