IMAM petoro unučadi, ali Milica mi je najdraža, mada nije moje krvi - priča osamdesetjednogodišnji Adem Mujović, dok ga šestogodišnja devojčica, jedino srpsko dete u Prizrenu, vuče za rukava i ne odustajući ponavlja: „Ajmooo! Ma, ajmo deda u grad!“ Milica bez Adema ne napušta kuću. Ne sme. Ona nema drugare. Sa njom se, sem njene majke Evice i Adema niko ne igra. Njoj je deda Adem najbolji drug...

Devojčica i njena majka žive same u Prizrenu. Bez rodbine su i bez prijatelja, okružene podozrenjem i nenaklonošću komšija i sugrađana Albanaca. Da nije dobrog i plemenitog dede Adema nikada ne bi ni izašle iz svog stana...

A deda Adem svaki dan već gotovo šest godina, otkako se Milica rodila u gradu u kome te 2005. više nije bilo Srba, sa drugog kraja grada pešači najmanje dvadeset minuta da dođe do svoje mezimice. Onda zajedno idu napolje - da se igraju i nešto kupe, kaže Milica.

Brigu o devojčici, o njenoj bezbednosti i bezbednosti njene majke, preuzeo je Adem Mujović onog momenta kada je preko prijatelja Evičinih pokojnih roditelja saznao da je mlada žena ostala sama u roditeljskom stanu i da je pošto se vratila iz baze Kfora, izložena teroru brojnih sugrađana. U početku je bilo najteže. Ali ni danas nije lako.

- Mi iz stana ne izlazimo bez njega, kaže Evica. Sa njim smo jedino sigurne. On sa nama ide u prodavnicu, u poštu, u park ali i na liturgije... Ide uz nas kao naš zaštitnik, da nam ne bi dobacivali, da nas ne bi neko napao ... Adem razume kako je teško živeti u strahu i odgajati dete u okruženju gde nema druge dece - priča Evica o čoveku koji bez predrasuda i straha da će ga okruženje osuditi, pomaže Srpkinji i njenom detetu.

MILICA KUMA NA KRŠTENjU Čika Adem nas je uvek o praznicima pratio do manastira Svetih arhangela udaljenog nekoliko kilometara od grada, ali i crkve svetog Đorđa u samom centru Prizrena, na službe i liturgije, i strpljivo čekao ispred svetinja. A, na svetog Iliju 2008. godine rešio je da se krsti i da primi pravoslavnu veru, pa sada sa nama odlazi i na liturgije - priča Evica. A na krštenju, kada je umesto dotadašnjeg imena Adem, uzeo ime Adam, svom omiljenom drugu kuma je bila, ko bi drugi, do Milica.

A Ademu, za Milicu ništa nije teško.

- Nema šta ja ne bih uradio za nju. Malo sam je i razmazio. Vezala se i ona za mene, a ja, opet, uživam da budem sa njom, da je vodim u grad - smeje se ovaj dobronamerni i humani Prizrenac.

O pretnjama i prebacivanju Albanaca, deda Adem ne želi da govori. Kaže da je to njegova stvar i da samo želi da zaštiti bespomoćnu ženu i njenu devojčicu. Zato Milica i njena majka kažu da ne znaju kako bi živele bez njega. Osim što bi ostale zatvorene u stanu, ni Evica vrlo često ne bi imala sa kim da popriča, da se posavetuje, a Milica da se poigra.

- Pošto je vrlo često Milici sa mnom dosadno, jer ja nisam uvek raspoložena da se s njom igram, odmah mi kaže da pozovem deda Adema, jer njemu ništa nije teško kada je u pitanju moja devojčica. Sa njim se igra lopte, uči da piše i crta, ali i igra razne igre... Eto, sinoć nije mogao da dođe, a Milica je htela da pleše. Ja sam nešto radila, a ona me prekoreva: „Da je deda Adem tu, on bi plesao sa mnom“ - objašnjava Evica koliko ovaj čovek znači njoj i njenoj devojčici. - Ne znam šta bismo radile da nije deda Adema... On je naš heroj i zaštitnik. Uz njega se osećamo sigurno. Znam da kad bi trebalo da bi i život dao za nas. I sada, uprkos godinama i bolesti, često, kao i kada je bila mala, uzme Milicu u naručje da je ponese kada se umori od hodanja...