NE mirim se sa krivicom koja mi je pripisana, ali ja protiv svoje države ne mogu. Kako god odluči. Kakav bih ja čovek bio da ne samo Ratka nego i bilo koga drugoga ko traži pomoć vratim s praga. Kažem: ne mirim se, ali zbog njega ću da podnesem sve. On je moj i ne odričem ga se.

Branislav Mladić ovako, u razgovoru sa reporterima „Novosti“, najkraće komentariše „sporazum“ sa Tužilaštvom za ratne zločine Republike Srbije o priznanju krivice. Prema ovom sporazumu, koji ne potvrđuje ali i ne demantuje rođak generala Ratka Mladića, u čijoj je on kući bio, bolovao, lečio se i uhapšen 26. maja prošle godine - Branislav Mladić je priznao krivicu, a Tužilaštvo predlaže godinu zatvora, odnosno tri godine - uslovno.

- Saslušavali su me, vodili na poligraf, kao da bih ja ne daj bože, nešto dodao i oduzeo. Nešto obrnuo i prevrnuo... I, eto, posle godinu i dva meseca odlučili su. Ali sačekajmo taj dan odluke, a to je, kako saznajem, 8. avgust, kada će i sud dati svoju konačnu reč.

Sedimo sa Branislavom Mladićem u njegovoj kući u Lazarevu. Nije odbijao da nas primi u svoj dom, u kome je on jedini domaćin. Sam, ali nije usamljen. Od kako je, ovde, preko stepenica na kojima čitamo generalovo pismo Branislavu i gledamo fotografiju (general u uniformi komandanta VRS), koju mu je poslao - komšiluk i celo Lazarevo ga ne napušta. Znaju ovde dobro Branislava. I kakav je domaćin bio i kakav je domaćin sada.

SUD OVERAVA NAGODBU BRAT od strica ratnog komandanta VRS Ratka Mladića, Branislav, sklopio je sporazum o priznanju krivice sa tužilaštvom za ratne zločine: jedna godina zatvora sa rokom provere od tri godine za njegovo: ”Kriv sam”. Međutim, tačku na sporazum mora da stavi sud, a da li će se to dogoditi biće poznato 8. avgusta za kada je zakazano suđenje u Specijalnom sudu. To je u četvrtak potvrdio zamenik tužioca za ratne zločine i portparol tužilaštva Bruno Vekarić. On kaže da tužilaštvo trenutno pregovara sa još jednim ”jatakom” koji je skrivao optuženog načelnika GŠ VRS tokom 2006. godine, u Maloj Moštanici, ali da njegovo ime ne može da otkrije. E. R.

- Nisam onaj čovek - kaže, prisećajući se ranog majskog jutra, pre 14 meseci, kada mu je policija banula u kuću. I tu našla generala.

- Sve živo, svaki damar, peče me i boli. Šta bih ja da je ostao ovde, i ovde umro? A šta ću sad, kada je dopao tamo gde mu je još teže?

General se telefonom javio Branislavu, priča nam, pre nekoliko dana.

- Kaže mi: „Nemoj da prekidaš vezu, da me štediš. Želim s tobom da razgovaram sve dok na kartici za automat imam kredita“. Ja stegnem srce. Pričamo. On se šali sa mnom: „Dođi da nam ovamo mesiš hleb i kuvaš“. Zna on da sam svih pet godina, koliko je bio kod mene, mesio hleb. Negovao ga. Strahovao sam da mi posle teškog moždanog udara ne umre. „Šta ću s tobom tada, moj Ratko?“ „Ništa“ - odgovorio mi je. „Samo me odnesi u grob moje Ane.“ A ja mu kažem: „Nisi ti kofer, pa da te tek tako podignem. I odnesem.“

Teško je Branislavu da govori. Lomimo ga.

- Pišite po savesti - kratko je odgovorio...

Posle smo zajedno čitali generalovo pismo iz Haga. Pisano ćirilicom, vidi se s mukom. Adresirano je latinicom („Ovi ovde ne znaju ćirilicu, pa ti adresiram latinicom“).

U pismu, na sebi svojstven način general moli Branu da mu ne zameri. Kaže da će se boriti, pa koliko bude mogao u dokazivanju da nije zločinac, nego da je branio svoj narod i svoju otadžbinu. Pozdravlja sve koji pitaju za njega i pita: kakva je korist od njegovog izručenja...

NEMA TIH PARA BRANISLAVU Mladiću strani novinari nudili su ogroman novac samo da uđu u kuću, s njim razgovaraju, saznaju koju reč više o generalovom boravku ovde, slikaju sobu u kojoj je boravio. - Ne prodajem se - kaže Brane. - Nema tih para da prodam sećanje i uspomene.

- Kada je, usred noći, došao na moja vrata i pozvonio, ja sam upalio svetlo. Čuo sam glas i prepoznao ga: ugasi svetlo! Otvorio sam, a on mi je, sedajući tada rekao: samo ti, ja i onaj gore mogu da znaju da sam tu. Niko drugi. Ni Darko (sin), ni Bosa (supruga). Niko! Ostao je u ovoj kući. I niko ga nikad nije video.

Branislav priča da je prelomni trenutak bio kada je general Mladić poželeo da vidi unuke. Darkovu decu.

- Rekao sam mu tada: „Rođak, to ti ne bih savetovao.“ Ma, kakvi, bio je uporan. Pozvao sam ih da dođu i došli su, kao i pre što su dolazili. Gledao ih je kroz prozor dok su bili u dvorištu, oko životinjica. Igrali se, a oni nisu znali da ih gleda. Upijao je svaki njihov pokret, kao da se oprošta. Bilo mu je srce puno.

Dok razgovaramo sa Branislavom, na nas sve vreme motri maleni smeđi terijer. Pružio se ispod stola, za kojim je sedeo i general Mladić onog jutra kada je odveden.

- Taj pas mi je uspomena od brata - kaže Branislav (posle ove rečenice dugo je ćutao). - Brat mi je umro mesec dana posle Ratkovog odvođenja. Jeste bio bolestan, ali su ga stresovi dotukli. Posle Draganove smrti, imao je 63 godine, ovaj maleni terijer me ne napušta. Ne miče.